Orijana Falači kaže da najveće strahove nije doživljavala u ratu niti u opasnim situacijama sa kojima se suočavala u toku svog novinarskog posla. „Najviše sam se plašila”, tvrdi ona, „uoči intervjua i to ne onih senzacionalnih.” Takva izjava ne može a da ne navede razgovor na strah jer ga oseća svaka normalna osoba koja se odgovorno bavi svojim poslom. Upitao sam jednog prijatelja hirurga da nije slučajno postao žrtva svoje profesije. Pitanje mi se činilo opravdano, jer valjda nema posla koji je toliko na ivici života i smrti kao što je hirurgija. Pitanje je u ovom slučaju bilo utoliko osnovanije pošto je postavljeno hirurgu koji je u toku svoje profesionalne karijere operisao četiri šefa države. „Pre izvesnog vremena”, odgovorio je, „imao sam čast da operišem svog starog profesora hirurgije”. Mada se pomenuti odgovor može činiti donekle izbegavajućim, iz njega je jasno proizilazilo kada je moj prijatelj hirurg osetio najveći strah. Neizbežno smo tako nastavili da pričamo i o svim drugim zamislivim i nezamislivim strahovima zaključujući na kraju da svaka profesija – bez obzira da li se to priznaje ili ne – nameće maltene dužnost da se u trenutku velike odgovornosti ne skriva strah.
Često se, verovatno sa razlogom, govori da svi strahovi, u suštini, potiču od straha od smrti. Za mnoge, opet, postoji još veći strah: onaj od javnog pojavljivanja. Ljudi poput mene koji su upoznali strah od scene, znaju do kog stepena izgubljenosti može dovesti. Čak i oni koji uspeju da ga savladaju, suočavaju se sa potpuno nepredvidivim situacijama. Jedan od mojih prijatelja, koji je bio čak predsednik republike, seća se da je jednom prilikom beznadežno zaboravio ime slavljenika u čiju se čast proslava održavala. Uz sve naprezanje nije tog trenutka mogao da se seti te ga je u govoru oslovljavao na druge, uopštenije načine.
Među češćim strahovima svakako je i onaj koji potiče iz nemogućnosti da se setimo imena poznanika sa kojim se iznenada srećemo. Posebno kada je reč o ljudima koji se nemajući samilosti – ne trude da nam pomognu. Zbog toga se mi pisci sa zahvalnošću sećamo onih dobro vaspitanih čitalaca koji, tražeći posvetu na knjizi, smerno izgovaraju svoje ime, čak i kada veruju da bi autor morao da ih zna. Postoji, doduše, i trik da se upita za ime ne dižući pogled, ali i opasnost da vam neko uzvrati rečima: „Kako možete da se setite imena ako me i ne gledate”. Tada nema druge već da se digne glava u strahu da ćemo se suočiti sa poznanikom čijeg se imena, avaj, ne možemo nikako setiti.
Ne smemo, kada već govorimo o strahovima, da propustimo da pomenemo jedan od najstarijih za koji se zna – strah od ljubavi. Oni koji ga osećaju saglasni su u oceni da ne postoji strah koji je teže potisnuti. Jedna od mojih poznanica je uverena da je i strah u srazmeri sa pameću. „Što je neko pametniji, to se više plaši”, tvrdi ona. Naročito od smrti, prirodno. Retko ko, ipak, ima hrabrosti da to prizna. Što se mene tiče, ne ustežem se da priznam kako, razmišljajući o smrti, ne osećam toliko strah koliko bes zbog njene strašne nepravde. Ljutnja zbog toga je naročito izražena kod pisaca koji žive zbog toga da bi ispričali sopstvena iskustva a da ipak moraju da se pomire sa završnom nesrećom da ne mogu da opišu najvažnije i najdramatičnije od svih iskustava: iskustvo sopstvene smrti.
Gabrijel Garsija Markes
