Prosvetljenim se naziva onaj ko probije granice ljudskog života i učestvuje u svetlosti koja je višeg porekla od života. Svako ima “teoriju”, teoriju samo malen broj, ali dok je ona sasvim teorija, zatvorena je u sebe, lebdi odvojena od života, većinom iznad života. Da bi teorija bila ostvarena, što znači da se ostvari zamišljeni životni poredak, treba načiniti odlučan korak.
Odrednica je: realizacija. Korak se u arhaičkom dobu nazivao posvećivanjem. Posledica posvećivanja jeste što čovek raspolaže moći nad takvom silom koja teoriju može da prebaci u životnu praksu.
Znamo za trenutak prosvetljenja Bude i Ničea. Buda sam priča kako se posle asketskih vežbi u svetom gaju probudio u nirvani. Niče više puta govori o svom prosvetljenju koje se zbilo na Sils-Maria, na visini od osam hiljada stopa iznad svega ljudskog.
Budimo načisto da ovde i ovaj put nije reč o književnom delu, ni o proročkoj viziji, niti o umetničkoj ili drugoj produkciji. Ono što se ovde zbiva jeste zasnivanje životnog poretka. U oba slučaja. Nije religija, nije nauka, nije umetnost. Životni poredak je i temeljniji od svih, jer sadrži sve.
Slučajno se može naći istina, ali niko ne može biti slučajno istinit. Ovaj put je upravo to ono o čemu je reč. Biti istinit u značenju istine. Ništa drugo nije važno.
S Budinim prosvetljenjem započinje novo poglavlje baštine, hinajana i mahajana, kineski i japanski zen, tibetanska askeza, nešto o čemu Šakjamuni nije ni mislio, i nije ni smeo da misli, i nije ni mogao da misli, pa ipak je izviralo iz jednog jedinog svetlog trenutka, kao da je neko milijardama ljudi za hiljade godina stvorio novu bazu zemlje, i novo sunce kako bi je svojom svetlošću osvetljavalo i zagrevalo.
Iz Ničeovog prosvetljenja ništa nije usledilo. Kada teorija prodre u životnu praksu, u baštini je to kao oslobođenje. Opšta i zajednička stvar čovečanstva. Svaka reč i korak Budin važeći su i obavezujući za sve ostale. U Evropi nema učenika, jedino postoje epigoni. Čovečanstvo nije u znaku univerzalnog oslobođenja (iskupljenja), nego u znaku takmičenja u kojem svako želi da bude prvi.
Jednokratni postupci koji su za sve druge nevažeći. Kao da i nema egzistencije, samo situacija.
Individualni uspeh. Ko sam ne dohvati svetlost, taj je izgubio svetlost. Jedan čovek ne učestvuje u delu drugoga, samo uživa u njemu, i imitira ga (eventualno krade). Jedan čovek se ne koristi rezultatima drugoga, ponajviše ih eksploatiše. Nema predaka ni potomaka. Nestala je prisnost zajedničkog rada, jer je individualan napor načinjen zbog oslobođenja. Svako započinje na samovoljnom mestu, pa ako i okonča, nema posledica. Ako prosvetljenje važi i za drugoga, nikada nije bez rezerve. Jednog čoveka ne može da sledi drugi čovek. Zašto?
Ne treba da se bezuslovno držimo imena Bude i Ničea. Dve ličnosti mogu biti Ramakrišna i Paskal. Mogu biti Jadžnjavalkja i Kuzanus. Ono što kaže Buda ili Ramakrišna ili Jadžnjavalkja, to ne samo da je rečeno svakome, nego time što je rečeno svako je istinski pozvan, i pozvan je da se oglasi.
Ne mogu to da izbegnem. Nema sporednog gledišta, a pogotovo ništa ne ostaje skriveno. Prosvetljenje jeste kada neko samog sebe potpuno prosvetli i tu prosvetljenost bez ostatka saopšti drugome i želi je i kod drugoga.
Ne očekuje istinu, nego istinski život.
Ne da kaže istinu, nego da bude istina.
U generalnoj konfesiji baštine čisto biće (svetac) samo sobom otvara celinu bivstva za svakog čoveka. Od onoga od čega je Buda stvorio svetlost za stotine miliona, od toga je Niče poludeo. Paskal, Kuzanus mogu biti uzvišeni i potresni u Evropi, Jovan Krstitelj, Avgustin, Tereza mogu biti ljudski I duboki, uvek postoji neka nepodudarnost između onoga što se kaže i onog čoveka koji govori. Ne preterivanje, ne uloga, ne laž, ne sitničarstvo, ne samoobmana, ne senka ili kal ili neukus ili ljubomora, ne nisko prilagođavanje dobu ili istorijskoj situaciji. Ovaj čovek nema nešto što Buda ima.
Znam, ako Buda nešto kaže, zaista je tamo gde jeste, i vidim. Kuzanus, Paskal, Niče, Jovan Krstitelj, Tereza, Kjerkegor, Avgustin? Autentičnost koje nema u Evropi upoređenoj s baštinom. Ovaj nedostatak autentičnog životnog poretka mišljenje i religiju i nauku Evrope čini fantazmom koji nema istinitosti, i iza kojega većinom žive malecni crvi, tašta i gramziva bića, mušičava i otrovana, bića koja se ničega toliko ne plaše koliko radikalnih konsekvenci sopstvenih misli.
Bela Hamvaš
