Autor: Gordana Draganić Nonin
Inicijativa za udruživanje potekla je od četvorice beogradskih književnika: Mirka Kovača, Filipa Davida, Vidosava Stevanovića i Živojina Pavlovića, koji je u svom Dnevniku (“Diarium I 1987-89”, Prometej 1999), onoga dana kada je u Parizu umro Danilo Kiš, dakle 15. oktobra 1989. godine, zapisao: “Danas pre podne, kod Vidosava Stevanovića, tupili smo Filip David, Mirko Kovač i ja zasopljena razglabanja o političkim temama”, a nekoliko dana kasnije, 26. oktobra: “Sa njemu svojstvenom upornošću Vidosav Stevanović se poduhvata organizovanja Udruženja nezavisnih pisaca.
Novo udruženje bi trebalo da bude elitna esnafska organizacija slobodnih ljudi prema intelektualnih sklonostima, nasuprot jednostrano politički usmerenom i nacionalistički zaslepljenom Udruženju srpskih pisaca. Filip David, Mirko Kovač i ja dali smo mu podršku.” Već tog dana, a sve se dešava dva dana nakon otvaranja Sajma knjiga, Živojin Pavlović u Dnevniku prepisuje pismo koje će biti upućeno pojedincima sa osnovnim odrednicama buduće asocijacije, a jedno od tih pisama koje je primio, sačuvao je i Pavle Ugrinov, pisac koji se odmah pridružio inicijativi i čija će dokumenta iz zaostavštine, kao i njegov još neobjavljeni dnevnik “Nulta egzistencija 1946-2006” biti od izuzetnog značaja prilikom proučavanja, između ostalog, i ovog događaja. Zahvaljujući njegovoj supruzi Veri Blagojević Ugrinov, dobili smo delove njegovog rukopisa, upravo o Nezavisnim piscima. Njegova beleška od 18. januara 1992. godine pod nazivom “Iluzije”, nakon više neuspeha da se okupe, te ’92. već “samo” srpski intelektualci, a što će se ipak desiti kroz samo nekoliko dana i osnovaće se “Beogradski krug”, glasi: “Ponovo sam mogao da zaključim, kao u nekim ranijim avangardnim pokušajima, da ideja “NEZAVISNI PISCI JUGOSLAVIJE” više ne postoji. Naša zemlja se raspada. Bila je to utopija. Po koji put smo bili uklješteni u neostvarive ideje. I koliko puta nas čeka isti taj apsurd. Nisam to mogao da predvidim. Niti sam imao želju da se vraćam i potvrdim greške na kojima smo zasnovali svoja iluzorna htenja… Još uvek sam verovao u iskrenost naših poduhvata.”
Njihov je poduhvat zaista bio iskren, a o velikom entuzijazmu koji je pratio sve aktere osnivanja jedne ovakve organizacije svedoče o tome. Dakle, čim su krajem oktobra poslati pozivi određenim pojedincima, dato saopštenje Tanjugu koje su “prenele sve novine širom Jugoslavije”, javili su se pisci da žele da pristupe. Pavlović piše poslednjeg dana oktobra da su se iz Sarajeva već javili Alija Isaković, Ivan Lovrenović i Vitomir Lukić, kao i Dubravka Ugrešić, Velimir Visković i Goran Tribuson iz Zagreba, sa opaskom da “Srbi ćute (a i Slovenci), i da im se do tada samo Gojko Tešić javio da bi se odmah učlanio u buduće Udruženje. Međutim, ovo će odmah nakon samo nekoliko dana biti demantovano jer će se mnogi pisci iz svih krajeva tadašnje Jugoslavije javiti. I sam Pavlović će već 10. novembra objaviti spisak od 29 pisaca koji su izrazili spremnost da se učlane, a među njima su se našli, pored već pomenutih, Pavle Ugrinov, Svetislav Basara, Mihajlo Pantić, David Albahari, Abdulah Sidran, Metodije Fotev, Bogomil Đuzel, Goran Stefanović, Pavao Pavličić, Aleksandar Tišma, Oto Tolnai, Andrej Hing, Lojze Kovačić, Andrej Inkret, Ali Podrimja, Škeljzen Malići, Slobodan Blagojević i Milutin Petrović. Nekolicina ovih pisaca neće se pojaviti u Sarajevu na Osnivačkoj skupštini, ali će neki drugi doći, kao što je to učinio i Rade Konstantinović. Uostalom, po dokumentima, dnevničkim zapisima i novinarskim člancima jasno je da je upravo jedan od sporova među piscima i bio da li Udruženje treba širiti ili ga treba “čuvati” kao strogo elitističko. Neki su i sami odustajali. No, bilo je to veoma konfuzno vreme kada je i među piscima vladala pometnja. Savez pisaca Jugoslavije se raspao, a politički događaji su plavili svakodnevicu. Pisci su, u svakoj od republika, “po pravilu” učestvovali u njima. Memorandum SANU već je tri godine napisan, a samo te 1989. godine nižu se događaji: krajem februara Franjo Tuđman se pojavio pred Društvom književnika Hrvatske i održao govor u kojem je ocrtao politički program HDZ-a, Udruženje književnika Srbije diskutuje o mržnji prema Srbima u Hrvatskoj, Sloveniji i na Kosovu, u maju slovenačke opozicione partije i udruženje pisaca izdaju manifest – “Majsku deklaraciju” kojom zahtevaju slovenačku nacionalnu državu, a tekst čita pesnik Tone Pavček na ljubljanskom Kongresnom trgu, Milošević na Gazimestanu govori o “bitkama” koje predstoje, o bitkama koje će se u skoroj budućnosti zaista i desiti, Vuk Drašković na sastanku u Udruženju književnika u Beogradu predlaže stvaranje Krajine u Hrvatskoj… Ne zaboravimo, upravo tih dana ruši se i Berlinski zid.
O tome kako su se “usamljeno” osećali pisci koji nisu želeli da pristanu da im se čak i dela vrednosno mere po dnevnopolitičkim aršinima, svedoče i Mirko Kovač (“Pisanje ili nostalgija”, “Cvjetanje mase”, “Vrijeme koje se udaljava”), Pavle Ugrinov (“Egzistencija”, dnevnici), Aleksandar Tišma (Dnevnik), Vidosav Stevanović u memoarskoj prozi “Dnevnik samoće”… Njihova inicijativa nailazi na neverovatan medijski odjek. Tokom čitavog novembra nema dnevnih novina ni nedeljnika koji nisu dali značajnog prostora ovoj inicijativi, a “Borba” 8. decembra objavljuje u celosti programska dokumenta pripremljena za Osnivačku skupštinu “buduće jugoslovenske literarne asocijacije Nezavisni pisci”: 1. “Odbrana od pretnji bolesnog društva” (u ovom dokumentu se ponovo daje spisak onih koji su potvrdili dolazak u Sarajevo i tu se prvi put zvanično pojavljuju imena Radeta Konstantinovića i Kolje Mićevića; 2. “Osnovna načela namera, delovanja i udruživanja nezavisnih pisaca”; 3. “O pravima i slobodama”; “Načela nezavisnog sindikata” i 4. “Evropski kulturni klub”.
“Pozvao me je telefonom Vasilije Popović (pravo ime Pavla Ugrinova) u ime “nezavisnih pisaca” da im se pridružim” – piše Aleksandar Tišma u svom Dnevniku 1. novembra – “Očekivao sam tako nešto otkako sam u novinama juče ugledao vest o tom društvu koje, konačno, ne podleže nacionalno-teritorijalnoj histeriji, i odmah sam pristao. Preporučio sam da iz Novog Sada uzmu još nekog, Otta Tolnaija, pa pošto smo se u tom složili, telefonirao sam ovom da zatražim pristanak. Odmah ga je i on dao, dodavši da je, kad je ugledao vest, pomislio da je to najvažniji događaj kod nas poslednjih godina.”
Pavle Ugrinov, Sarajevo, 19. decembar 1989. – “Polazimo poslovnim vozom za Sarajevo u 6,30 sa glavne železničke stanice. Putujemo Iz Beograda: Mirko Kovač, Filip David. Vidosav Stevanović, David Albahari, Mihajlo Pantić, Rade Konstantinović i ja. U Rumi nam se priključuju Aleksandara Tišma i Oto Tolnai. Rezervisali smo dva kupea. Rade i ja sedimo jedno vreme sa Vidosavom. On nam predlaže da osnujemo akcionarsko društvo, preko koga ćemo štampati naše knjige. Uvek smo ga smatrali poslovnim čovekom i zato predlog uzimamo ozbiljno. Zatim nam priča kako je nedavno Dobrica Ćosić dolazio kod njega i pokušavao da ga odvrati od novog Udruženja, iako je on jedan od njegovih osnivača. Ćosić smatra da treba da ostane na strani ”pravih” srpskih pisaca (Francuska 7), a ne da bude u društvu nekakve ”antisrpske” koalicije. Vidosav ga je odbio; razočaran je njegovim ponašanjem, njegovim isključivim, kategoričkim primedbama. Mi smo, dakle, u Ćosićevim očima ”antisrpska” koalicija a ne jugoslovenski pisci, što zapravo odražava čitavu političku situaciju u Srbiji. U Sarajevu nas sačekuje sunčano vreme ali i snažan vetar, koji meni ne prija.”
Jedan sastanak se održao već to veče u izdavačkoj kući “Svjetlost”, koja je, u to vreme već nabujalog nacionalizma, važila za još uvek “jugoslovensko orijentisanu” izdavačku kuću. Urednik Gavrilo Grahovac, kao i glavni urednik Ivan Lovrenović, bili su izuzetno važna pokretačka snaga i u samoj organizaciji celokupnog događaja. U sarajevskim novinama “Naši dani”, 24. novembra 1989. godine, Ivan Lovrenović u intervjuu govori upravo o razlozima te jugoslovenske orijentacije: “Jugoslavija je naš životni i kulturno-komunikacijski prostor. Ali, duboko sam skeptičan kad u toj pohvali otkrijem politički prizvuk; on mi, naime, kao jaje jajetu sliči na onu staru priču o “idejnoj čistoti” kao kriteriju za ocjenjivanje izdavačkoga posla. Drugim riječima, naš posao nije da se bavimo artikuliranjem politike i političkoga programa, već da afirmiramo i plasiramo ono što je duhovno, intelektualno, estetski relevantno u univerzalnim, pa zato i jugoslovenskim razmjerama. Ako je u tome implicirana i nekakva politička jugoslavenska dimenzija nemam ništa protiv.” Ivan Lovrenović je u tom trenutku bio samo član Hrvatskog PEN kluba, jer je pet godina pre toga napustio Udruženje književnika BiH, a samim tim i Saveza književnika Jugoslavije. U tom istom intervjuu on objašnjava da se “na naše oči raspadaju strukture ideološkoga društva, upravo onako kako su umni ljudi najavljivali i prije dvadeset i više godina, samo što su tada još bili jaki obrambeni (čitaj: stražarni) mehanizmi toga društva, pa su mu uspijevali produžavati vijek”, objašnjavajući da Savez književnika nikad nije bio prvenstveno asocijacija jedne profesije, nego uvek parapolitička organizacija, ukras one glavne tako da je ono što se tada Savezu dešavalo samo preslikano iz ponašanja Partije: raspad na saveznom, a nacionalna briga na republičko-pokrajinskom nivou.
Sutradan, kada su se pisci okupili u maloj sali u zgradi Centralnog komiteta omladine BiH, u ulici Danijela Ozme, jer ih je omladinsko rukovodstvo potpuno podržavalo, prisutnima se, a bila je gužva – novinski tekstovi svedoče o tome da je novinara bilo koliko i pisaca, obratio im se Filip David, a potom i Vitomir Lukić. “Fića je pročitao dokumenta a onda je Vitomir Lukić održao kraći govor o moralnom aspektu novog Udruženja. Zatim su govorili Visković i drugi. Dokumenta su usvojena, onako kako smo se prethodne večeri dogovorili, a onda je usledilo potpisivanje Pristupnog dokumenta. Tačno trideset potpisa. Izabrana su tri koordinatora. Jedan će biti u Sarajevu, drugi u Zagrebu a treći u Novom Sadu. (Ivan Lovrenović, Velimir Visković i Aleksandar Tišma.) Sekretar Nezavisnih, bar u prvom imenovanju je Mika Pantić. Vodio je zapisnik celokupnog zasedanja. Tako da je dokument u njegovim rukama, o temama, programu i imenima učesnika. Skupština je time završena. Potom smo se popeli u salu na spratu – ”na piće”. Sala prepuna, možda pedeset ljudi. U jednom trenutku dobrog raspoloženja, reč uzima Rade i govori o jugoslovenstvu i zajedništvu, protiv uskih nacionalističkih pogleda. Potom govorim i ja – o jugoslovenskom kulturnom prostoru i saradnji pisaca tokom šezdesetih i početkom sedamdesetih i postepenom raspadu te saradnje i druženja u drugoj polovini sedamdesetih, što traje sve do danas. Posle Radetovog govora iskren i frenetičan aplauz svih prisutnih” – zapisao je Ugrinov. Njegov je dnevnik “Nulta egzistencija”, pored zvanične dokumentacije Nezavisnih pisaca, ključno svedočanstvo o događaju… Živojin Pavlović, koji je dnevnike pisao svakodnevno, bio se razboleo i nije išao u Sarajevo. Tišma je samo zapisao da je “izbegao” da bude predsednik i kako su na njegov predlog izabrani koordinatori, od kojih je jedan i on sam.
Sve tadašnje novine objavile su vest o osnivanju Nezavisnih pisaca Jugoslavije. Nekoliko dana posle tog događaja, medijski prostor će zauzeti dramatične vesti iz Rumunije. Nezavisni pisci će se sastati još u Bijeljini, sledeće godine. Do kraja te, 1990. godine skupljaće priloge za publikaciju koju će želeti da objave. Mihajlo Pantić će im, kao sekretar Udruženja koje nikada formalno nije registrovano, 21. juna poslati prvi dopis, a ponoviće ga 11. oktobra 1990. godine. Sve je išlo sporo, počelo da jenjava… Aleksandar Tišma šalje svoj prilog u avgustu te godine i piše “ako drugi nezavisni ne pošalju ništa, nemojte ni ovaj moj prilog zadržati, nego mi ga vratite. Nemojte silom stvarati publikaciju, naročito ne periodičnu, dakle redovnu, ako većina članova nije za to raspoložena. Moj prilog možete štampati latinicom, na srpskohrvatskom. Pozdravlja Vas Aleksandar Tišma”. Almanah nezavisnih pisaca nikada nije objavljen.
Ovo naše podsećanje na četvrt veka od jedne “odbrane od bolesnog društva”, podsećanje je, još jedno, da neki pojedinci “nisu pristajali”. Zluradnici su komentarisali da se više zna protiv čega je ovo društvo bilo, nego za čega su se borili, ali dani, meseci i godine koje su usledile, potpuno su pokazale kako je za ovaj prostor bilo i još danas jeste, izuzetno značajno što su postojali pisci od moralnog integriteta u kovitlacu nadolazeće propasti.
A Pavle Ugrinov je, u istoj onoj belešci iz 1992. godine i znao, da ćemo ih se setiti: “Znao sam da će u nekim boljim vremenima biti, bar sa nekoliko reči, pribeležena i osvetljena ova zamisao. I bar delimično upamćena, kao iluzija, sva naša upornost, u nekoj istoriji mlađih generacija i naših kulturnih zbivanja. U sećanjima na neostvarivu ideju. Na iluziju grupe pisaca izmeštenih od sveta i politike, u svojoj plemenitoj ideji – ne pristajati i biti što dalje od rata i haosa.”
Dubravka Ugrešić
Ugrinov piše i o tome da je neko prebrojao da je u sali u jednom momentu bilo puno dobitnika NIN-ove nagrade, a jedna od njih bila je i Dubravka Ugrešić, koja je na Osnivačku skupštinu došla sa Viskovićem iz Zagreba. Mora se konstatovati da je ona, ujedno, bila i jedina književnica koja je pristupila Nezavisnim piscima. Za sarajevsko “Oslobođenje” je na pitanje novinara povodom Evropskog književnog kluba i “kako i čime pisci žele ući u evropski dom”, te konstatujući da je naša književnost “dobrano zagazila u Evropu”, odgovorila: “Ne znam da li je ona dobrano zagazila u Evropu. Što se tiče jugoslavenske književnosti, tu je svaki pisac sam. Nema apsolutno nikakve zajedničke akcije koja bi išla na to da se naša književnost promovira u svijetu. Sve ovo što se pokušalo, preko autorskih agencija, sve to nema naročite rezultate. Svaki pisac sam sebe promovira kako zna, umije… Šansa, ne mislim na samu tehniku, izvedbu, prevođenje, postoji upravo u pripajanju Evropskom klubu ili u zajedničkom djelovanju pod kojim mislim na davanje digniteta našoj književnosti koji ona zaslužuje.”
Ivan Lovrenović
Iz intervjua “Bosna je teška zemlja” od 24. novembra 1989. godine, “Naši dani”, Sarajevo (autor: Majo Otan)
- Inicijativu za osnivanje Udruženja nezavisnih pisaca potpisao sam ne zato što čeznem za udruživanjem i organiziranjem; jedino za čim čeznem to je mir kuće i privatnosti, sve dalji i neostvarljiviji, nažalost. Ali, svojim programskim apostrofiranjem profesije i ignoriranjem ideologije (klasne, nacionalne ili koje druge), ova inicijativa pruža mogućnost da pisac u budućnosti stekne svoj stvarni društveni krov nad glavom, a ne kao do sad, ideološku fatamorganu. I drugo, ovo bi konačno, po prvi put u nas, mogla da se rodi slobodna asocijacija i forum slobodnih ljudi, koji neće obavezivati nikakav delegatski sistem, nikakav demokratski a još manje nedemokratski centralizam, nikakav nacionalni interes i nikakvi viši ciljevi svijetle budućnosti; koji će obavezivati samo interesi i visoki zahtjevi zajedničke profesije, građanske i umjetničke slobode.
http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/ne_pristajati.26.html?news_id=294531
