4. Ne troši ostatak svoga života u razmišljanju o drugim ljudima, osim ako to služi opštem dobru, jer ćeš, ako se budeš mučio oko toga šta ovaj ili onaj radi i zašto on to radi, šta kaže, šta misli i namerava, i ostalim sličnim pitanjima koja nas odvode od posmatranja našega sopstvenoga uma, biti sprečen da obaviš neki drugi posao. Stoga u nizu predstava treba izbegavati sve što nema osnove i svrhe, a pre svega radoznalost, brigu o stvarima koje te se ne tiču i sve rđave misli. I treba sebe da navikneš da imaš samo takve predstave koje te neće sprečiti da u trenutku kada te neko zapita: „Šta sada misliš?“, prostodušno odgovoriš:
„To i to“, tako da se odmah vidi kako je u tvojim mislima sve jednostavno i dobronamerno, i kako dolazi od bića koje shvata opšte stvari, ne brine se za pohotljive i požudne predstave, nema ni truni slavoljublja, zavisti, podozrenja ili nečeg sličnog čega bi se čovek morao stideti kad bi rekao da je mislio baš na to. Jer samo je onaj čovek pravi sveštenik i sluga božji koji se neprestano trudi da bude najbolji, koji ima tesne veze sa bićem koje živi u njegovoj unutrašnjosti i daje mu snage da ga nijedna strast ne okalja, nikakav bol ne rani, nikakav zločin ne dodirne, i da bude neosetljiv prema svakoj slabosti; koje ga i u najvećoj borbi podstiče da ne klone (da ga naime nijedna strast ne ruši), da bude ispunjen pravičnošću i da od srca pozdravlja sve što se dogodi i što se sa njim zbude. Veoma retko, i to samo ako je u pitanju opšta korist, misliće on o tome što neki drugi kaže, učini ili pomisli. Jer on ne želi ništa drugo do li da ispuni svoje dužnosti, neprekidno razmišlja o tome šta mu se sprema u večnosti i vasioni, i svoje zadatke ispunjava lepo, jep je ubeđen da je to dobro. Iz vasione svako donosi sobom na svet svoj dosuđeni deo, a svaki deo doprinosi i svrsi celine. On razmišlja i o tome da su sva razumna bića u međusobnom srodstvu i da ljudska priroda nalaže brigu o svima ljudima, ali da ne sme ići za mišljenjem svih ljudi, nego samo za onim ljudima koji žive po sveopštoj prirodi. A uvek su mu pred očima oni koji ne žive tako: on prati kakvi su oni kod kuće, a kakvi van nje, kakvi danju, a kakvi noću, i sa kim se druže.
Razume se da hvali ovih ljudi, koji ni sami sa sobom nisu zadovoljni, on ne pridaje nikakvu važnost.
Marko Aurelije
