Priča o sekaču bambusa jeste reprezentativni predstavnik jedinstvenog japanskog žanra monogatari. Motivi koji se u njemu javljaju jesu prepoznatljivi i u japanskim narodnim pripovetkama (Nihon no mukašibanaši), ali i u indoevropskim predanjima, legendama, bajkama i usmenoj epskoj tradiciji. Jedan od tih motiva jeste i motiv nebesnice koja se uspinje na nebo, uz niz pomoćnih i pratećih motiva koji ga bliže određuju i zajedno čine kohezivnu formulaičnu celinu karakterističnu za ovakav sižejni sklop. Motiv nebesnice kreće se kroz međuprostor fantastičnog i fantazijskog sveta, autonomno stvorenog sa magijskim elementima. Ali, isto tako, realistično portretisani likovi sa mnoštvom detalja, portretisani slojevito i dinamično, jesu elementi koji se vezuju i za usmenu narodnu tradiciju, te tako korespondiraju sa fantastičnim svetom i obogaćuju ga. Intertekstualne veze sa narodnim pripovetkama se čine očiglednijima kada se navedeni motivi konkretizuju i kroz narodnu proznu tradiciju. Priča o sekaču bambusa jeste kompleksno delo, kao začetak žanra monogatari, a nastao je krajem 9. ili početkom 10. veka, od strane aninomnog autora. Motivi i likovi su često preuzimani iz narodne književnosti, pa tako i u japanskim narodnim pripovetkama. Kod pripovedaka, u pitanju su usmeno prenošeni sižei čije su varijante zabeležene na terenu (postoje napomene gde su određene pripovetke pribeležene). U indeksima tipova i motiva postoje informacije o konkretnoj pripoveci, sa uvodnim i završnim formulama, kao i mesto gde je zapisana. Inicijalne i završne formule jesu obrasci kojima pripovetka počinje i završava se. Isti postupak se može pronaći u evropskim narodnim bajkama. Često su to bile pseudonarodne etimologije, izmišljene kako bi se ceo siže predstavio kao usmeno prenošenje. Ostatak usmenog prenošenja jesu i često upotrebljavane onomatopeje, kao deo kazivačkog prenosa priče, koja je dočaravana svakim novim kazivanjem. Karakteristika govornog stila jeste gramatička neispravnost, provincijalizmi, dijalektizmi, elementi koji zavise od lokalnog govora i veštine kazivača. Utoliko su vidljiviji i izrazi koji su karakteristika određenog kazivača. U pripovetkama se javljaju sižei koji odgovaraju bajkama, predanjima i legendama. Osnona razlika između monogatarija i narodnih pripovedaka i bajki jeste u tome što bajka ima srećan kraj kao imperativ.

U Priči o sekaču bambusa i u japanskim narodnim pripovetkama motiv nebesnice koja se uspinje na nebo jeste jedan od najvažnijih motiva. U pitanju je lutajući, internacionalni motiv, koji se javlja u evropskim narodnim bajkama (u slovenskoj mitologiji u vidu vila). U poslednjem poglavlju Priče o sekaču bambusa dolazi do nagle promene raspoloženja nebesnice, princeze Kagujahime koja posmatra mesec i tone u misli. Princeza pokazuje duboku patnju i nakon ispitivanja otkriva tajnu svog rođenja, koja je deo sastavni deo tradicionalnih sižea ovog tipa. Naime, otkriva da je ona biće iz Mesečeve zemlje i da u Mesečevoj prestonici ima roditelje. Ovde se javlja još jedan značajan motiv, a to je motiv greha, nekog delikta ili prestupa koji se ne otkriva odmah. U pitanju je izdržavanje kazne na zemlji i kada kazna istekne vratiće se na Mesec tako što će Mesečevi ljudi doći po nju. Dolazimo samo do podataka o uređenju prestonice na Mesecu, gde postoji hijerarhija u statusu i gde žive lepa, otmena, ali neemotivna bića. Ne doznajemo gotovo ništa o princezinom odnosu sa roditeljima. Postupak pripovedanja koji se koristi u ovom monogatariju, između ostalih, jeste i in medias res pripovedno rešenje, s obzirom na to da se ulazi u meritum radnje direktno kada se precizira datum, odnosno vreme pripreme princezinog odlaska. To je petnaesti dan osmog meseca po lunarnom kalendaru, u vreme punog meseca, tačnije. Naime, japanska mitologija jeste solarnog karaktera i junaci su solarni junaci (najbolji primer za to je hronika Kođiki), a ovde je dominantan motiv meseca. Pun mesec i njegova svetlost jeste simbol života, a tama označava smrt. Inače, postoji mnogo naziva za različite oblike tj. faze meseca, pa tako oni i simbolizuju određene prirodne cikluse. Mesečeve mene jesu, stoga, simbol smene rađanja i umiranja. S ovim je u vezi drevni japanski običaj da se posmatra pun mesec, koji je verovatno donet iz Kine. U vezi sa tim je i sledstveno prinošenje žrtava mesecu u obrednom ritualu, koji su svojstveni svim zemljoradničkim tradicijama i civilizacijama na tom stepenu razvoja. Strahopoštovanje prema prirodnim silama i fenomenima urezano je u sve kulture, nevezano da li su dolazile u dodir ili ne, pa se tako može pretpostavljati imanentan karakter ovog antropološko-etnološkog fenomena. Do danas je ostalo verovanje da se noć petnaestog dana osmog meseca po lunarnom kalendaru smatra krajem godine. Isto tako, opstao je običaj povlačenja konopca, kao autohtoni običaj iz Heian perioda. Bilo da su ovi običaji deo orijentalne, bilo indoevropske sredine, pokazuju isti karakter – bogobojažljivost i potrebu za zaštitom. Nije u pitanju samo religijski karakter meseca, već i praktičan, s obzirom na to da je naučno dokazano da mesečeve mene utiču na vegetativne cikluse na zemlji, od plime i oseke pa do uticaja na biljke i životinje na kopnu. Veselin Čajkanović spominje nekoliko značenja koje je mesec imao u slovenskoj etno-mitologiji i predanjima, te se tako mesec dovodi u vezu sa sv. Petrom, drvosečom, Kainom, Ciganinom ili kravom (koja je povezivana još kod starih Grka). Jedan od najpoznatijih primera obrade meseca u narodnim pripovetkama jeste u pripoveci Zlatokosi junak u prasećoj koži ili Mjesec ga prokazao, u kojoj je oličen sveznajući karakter meseca koji je jedan, ali i svuda je, svedok dešavanja širom zemljinog šara. Takođe, uticaj meseca odvajkada je povezivan sa htonskim elementom, sa donjim svetom i demonskim. Uz to je povezivana i zmija, kao mesečeva sestra, još u antičkoj Grčkoj. Zabrana gledanja na mesec (jedan od tabua) jeste prikazana i u Priči o princu Genđiju. Ovaj tabu će princeza Kagujahime prekršiti, a prekršaj zabrane povlači kaznu ili nesreću. Rastanak koji sledi između princeze i njenih usvojitelja, starog sekača bambusa i njegove žene, pokazuje njihovo povezivanje i blizak odnos koji su razvili dok je živela sa njima. Princeza se ispoveda zemaljskim roditeljima i otkriva im ko je ona u stvari, govoreći da ide, odlazi na mesto za kojim čezne i koje je njeno prirodno stanište. Ovde se prepoznaje stepen njene naviknutosti na ovdašnju sredinu. Imajući sve ovo u vidu, stari sekač bambusa ipak odlučuje da ne dozvoli mesečevim ljudima da princezu odvedu i priprema neku vrstu odbrane. Dok se odbrana priprema i vojnici po carevoj naredbi zauzimaju položaje oko kuće, princeza razgovara sa starim sekačem i njegovom ženom. Govori im da ništa ne znači što su sva vrata zatvorili i što su dve hiljade vojnika naoružali, jer nemaju nikakvih šansi protiv mesečevih ljudi. Govori da je tužna i zamolila ih je da odlože za godinu dana njen odlazak, ali nisu joj uslišili molbu. Navikla je na ovdašnji život i rastanak joj tim teže pada. Ovde princeza daje i opis mesečevih ljudi – da su prelepi i da ne stare, niti briga imaju. I uz sve to, ona ipak ne želi još da ide u Mesečevu prestonicu. Ovde se uticaj sudbine može prepoznati, koja je od antičkih vremena iznad same volje bogova i natprirodnih bića. Sudbini volju ne znaju ni bogovi, ni heroji, kamoli smrtnici, o njoj se može samo govoriti, ali se ne može promeniti, niti sasvim dokučiti. U kuću sekača bambusa dolazi carev zapovednik vojske, Takano no Ookunija sa dve hiljade vojnika raspoređenih oko zidova. Stari sekač svoju kćer zaključava u ostavu gde je nadgleda starica. Kroz dijaloge i princezin monolog doznajemo težinu ove pesničke slike ili dramske situacije, s obzirom da je napetost i iščekivanje na vrhuncu. Rastanak je neminovan, osećanja su razarajuća. Nakon ovoga, daje se opis svetlosti koja se pojavljuje oko kuće, svetlost jača od dnevne svetlosti. Ta svetlost najavljuje skori dolazak mesečevih ljudi koji utom silaze sa oblaka i zaustavljaju se na pet stopa od zemlje. Daje se slika opšte obamrlosti carevih vojnika i potpune bespomoćnosti i vojne nedoraslosti u odnosu prema mesečevim ljudima. Vojnici gube snagu, jedva odapinju strele koje lete u pogrešnim pravcima i ostaje im samo da se međusobno nemo posmatraju. Daje se opis prekrasnih mesečevih ljudi, njhova impozantna pojava na zemlji kakvu zemljani nisu videli, njhova gracioznost i bleštavost u svetlosti sa kojom dolaze sa oblaka. Motiv oblaka je dosta rasprostranjen u japanskim predanjima, takođe. Često je oblak neka vrsta prevoznog sredstva ili portala, posrednika pomoću kojeg se onostrana bića spuštaju u predele jonosfere i dolaze u kontakt sa ovostranim svetom. Ne koriste se više epiteti koji konkretizuju opis mesečevih ljudi, već se kaže da su neuporedivi. Ono što mesečevi ljudi donose sa sobom takođe je jedan od važnih motiva, a to je oblik prevoznog sredstva, koje je u ovom slučaju – leteća nosiljka. Nad njom baldahin od tanke koprene, kaže se, a na njoj sedi kralj, koji poziva starca da izađe. Starac pada ničice, ošamućen, a kralj mu se obraća direktno i prekorno. Govori mu šta je posredi – da su na kratko poslali princezu njemu kao nagradu, zbog čestitosti, da je to njoj kazna koja je privremenog karaktera i koja je sada istekla. Prekoreva ga da se promenio kao čovek (ne samo što je postao bogataiji, već želi da zadrži nešto što mu suštinski ne pripada). Potom sledi naredba da im je odmah preda i da mu je svaka molba i pokušaj izbegavanja uzaludan. U starčevom odgoovoru vidimo poimanje vremena koje je sasvim različito percipirano na ovostranoj i onostranoj strani. Starac je vreme koje je princeza provela izmerio kao dvadeset godina, dok je to kratak period u Mesečevoj prestonici. Ono što sledi jeste prikaz nadmoći natprirodnih bića i potpuna bespomoćnost smrtnika da im se usprotive. Zaključana vrata i rešetke na prozorima popucali su i princeza je iskoračila napolje, ostavljajući staricu da je posmatra u suzama. Princeza, takođe, uplakana kaže da će napisati jedno pismo i ostaviti ga starcu kako bi tim činom ostali u kontaktu na simboličan način, kada se god osete usamljenima. Ostavlja im svoj ogrtač za uspomenu i govori da odlazi (a ne da se vraća u domovinu) mimo svoje volje. Princeza Kagujahime dobija dva magična predmeta kako bi se popela na nebo, odnosno dve kutije. U jednoj je leteći ogrtač, u drugoj ćup sa lekom besmrtnosti. Oba ova motiva su izuzetno važna i javljaju se u mnogim književnim tradicijama. Lek besmrtnosti prvi put se pojavljuje još u Epu o Gilgamešu i predstavlja beskonačnu čovekovu težnju za besmrtnošću, koja je data samo bogovima. Lek besmrtnosti uglavnom sadrži i potragu za njim, odnosno niz avantura koje heroj mora da prevaziđe da bi došao do njega, i gotovo uvek ga gubi na volšeban način. Ovde, pak, podrazumeva se da princeza drugačijeg ontološkog statusa ima takav lek pri ruci i da joj pripada kao višem biću. Princezin pokušaj da lek krišom ostavi starcima jeste njen poslednji pokušaj da im pomogne i da im se oduži, pa bilo to i na nedozvoljen način. U tom naumu sprečava je nebeska devojka. Princeza piše pismo sa pesmom caru (motiv nemoguće ljubavi smrtnika i natprirodnog bića) i daje izaslaniku da mu prosledi to, a u uz pismo i ćup sa lekom besmrtnosti. Sadržina pisma otkriva se čitaocu i tu vidimo da joj je jako žao zbog neostvarivosti njhove ljubavi, jer je njeno poreklo složeno. Nakon toga, princeza oblači nebeski ogrtač i sa pratnjom nebeskih ljudi uspinje se na nebo.

U prethodnim situacijama možemo prepoznati niz fantastičnih elemenata koji dominiraju scenom silaska nebeskih ljudi i princezinog odlaska. Naime, daje se opis nebeskih ljudi i zemlje iz koje dolaze – predeo besmrtnosti i njhovi likovi u pratnji svetlosti. Ovde se vidi spajanje dva kontrastna elementa – solarni junaci predstavljeni kao lunarni, sijaju, ali ta svetlost je sa mesečevog izvora, ne sunčevog. Oni lebde, levitiraju (uticaj budizma i šintoizma se ovde prepoznaje), upravljaju psihom smrtnika i utiču na njihove odluke vrlo sugestivno i lako. Nebeski ljubi jesu sposobni za lak prelaz granice između dva sveta, odnosno njihovo kretanje između onostranog i ovostranog predela jeste dato kao nešto što se ne dovodi u pitanje, iako je prelazak granice u narodnim pripovetkama u evropskoj tradiciji značajno mesto kojem se pridaje posebna pažnja. Tako, čak i u hronici Kođiki, kamen ili stena jeste značajan motiv koji odvaja podzemni svet mrtvih od sveta živih kada bog Izanaki beži od demona koje sen boginje Izanami šalje za njim. Kamen je jasna tačka koja odvaja dva sveta i simbol koji se proteže do danas u gotovo svim evropskim folklornim tradicijama (na groblju naročito prepoznatljiv). Kontrast statičnih i dinamičnih likova vidljiv je takođe u odnosu nebeski-zemaljski narod. Usled toga, takav je i pristup i obraćanje prema zemljanima od strane zapovednika nebeskih vojnika. Tako se i zemlja naziva nečistim mestom, što pokazuje prezriv i nipodaštavajući odnos nebeskih ljudi prema ovom svetu. Oni su svesni svoje privilegovanosti, svoje otmenosti i sofisticiranosti, svog načina života koji je po svemu iznad zemaljskog. Utoliko je i prezir (ne i mržnja) očigledniji. Zanimljivo je da je u odnosu natprirodnog bića prema smrtnicima skoro da nema empatije, nema saosećanja, pa ni simpatije skoro. Nebeski ljudi žive na svetu bez emocija. Utoliko je princeza Kagujahime uprljana zemljom, s obzirom na to da je razvila ljudska osećnja tuge, bola usled rastanka i simpatije prema bližnjima i porodici, sve ono što je strano nebeskih ljudima. Još u antičko doba susret bogova sa smrću bio je gotovo zabranjen, odnosno bog nije smeo da bude prisutan kada se smrtni slučaj ili opasnost koja posredno vodi ka smrti odvijala. Tako i ovde, nebeski ljudi simbolično ne dotiču nečistu zemlju, lebde kako se ne bi kontaminirali nečistotom (moralnom, duhovnom, psihološkom, socijalnom) koja je prisutna na svetu u koji su morali da siđu. Oni i hranu ovdašnju smatraju nečistom, koja je magijska spona (deljenje hrane) i oni to dobro znaju. Intertekstualna veza se može naći sa mitom o Persefoni gde ukoliko se hrana proba u svetu mrtvih zabranjen je povratak među žive. Motiv korpe sa hranom i značaj koji ona ima, simbolišući vegetativno obilje prirode i opšte bujanje života, može se videti u u Odiseji i u Vergilijevim Eklogama (korpa sa plodovima koji sazrevaju u različita godišnja doba simbolizuje, s jedne strane pažnju i darovanje, a s druge status vremena, koje postaje nekonvencionalno i ponekad atemporalno). Usled sve te nečistote neophodan je čin katarze, odnosno pročišćenja koje je ontološko, čišćenje duha i uma (harai). Magijski predmet koji to omogućava princezi jeste leteći ogrtač. U hronici Kođiki do pročišćenja dolazi kada bog Susanoo obećava sestri, boginji sunca Amaterasu da će ostati čistog uma i duha, ali i kod boga Izanakija koji se pročišćava čistom vodom (misogi, obredno pročišćenje od grehova nakon povratka iz podzemnog sveta). U antičkoj Grčkoj postojalo je obredno polisno pročišćenje, kada građani biraju dvoje izgrednika i neprimerenih građana i ritualno ih sprovode do izvan gradskih zidiva, kako bi se očistili od grehova koji su se nagomilali toko prethodne godine.Takva vrsta pročišćenja imala je i religijski, moralni, ali i polisni karakter, uz obavezno prinošenje žrtava bogovima. Kada se govori o kazni koju princeza trpi jer ne može da se vrati u Mesečevu prestonicu, ne kaže se pobliže ništa ni o vrsti greha, ni o težini prestupa. Ta kazna nosi sa sobom zabranu ljubavi prema smrtniku, te se tako uvodi i motiv nemoguće ljubavi, ali i motiv neizvršivih zadataka koje princeza zadaje proscima. Dakle, kazna princezi jeste nagrada sekaču bambusa, ujedno. Princezin život se tako deli na dva jasna dela – na vreme provedeno u Mesečevoj prestonici i na vreme provedeno za vreme kazne na zemlji. Tako se može govoriti i o dvostrukom rođenju princezinom. Fenomen dvostrukog (višestrukog) ili ponovnog rođenja jeste u uskoj vezi sa učenjem budizma i šintoizma, koji govore i reinkarnaciji (palingeneziji). Ali, u ovom slučaju, ponovno rođenje bliže se može odrediti fenomenom metempsihoze, koji je korišćen jos u antičkoj Grčkoj. Metempsihoza jeste transmigracija duše, transformacija čovekove duše koja se seli iz jednog tela u drugo nakon smrti, ali uz mogućnost prelaska i transformaciju u biljku, životinju, reku, planinu, kamen, cvet, itd. Ovo je naročito prepoznatljivo u Ovidijevim Metamorfozama, čiji koncept transformacije jeste jedinstven u antičkom svetu, s obzirom da je metempsihoza dovedena do krajnjeg zamaha. Ovidije tako izmaštava najrazličitije preobražaje, neki su plod njegove mašte, a neki su stari mitovi kojima je on dao novi oblik i rekonfigurisao ih (primer mita o Narcisu), što će kasnije postati deo celokupnog evropskog književnog nasleđa kroz vekove. Ono što prati metempsihozu jeste i svest o prethodnim oblicima, sa nemogućnošću da se sadašnji oblik izmeni. Ovaj motiv ponovnog rađanja princeze među ljudima nije svojstven toliko japanskoj tradiciji (u odnosu na reinkarnacije u narodnim pripovetkama). Ono što je neobično jeste rađanje u istom obliku koji je imala u prethodnom, ali i povod za ponovno rađanje – greh ili dar zbog dobročinstva. U srpskoj narodnoj tradiciji takođe se često javlja motiv ponovnog rođenja i on ima još jedan kvalitet, a to je senovitost, a senoviti mogu biti kako kamen i drvo, tako i životinje poput psa, konja ili zmije. U hronici Kođiki bog Take Haja Susanoo proteran je sa Uzvišenog nebeskog polja na zemlju, što se smatra progonstvom zbog grehova, kao u celokupnoj japanskoj usmenoj tradiciji. Ova ideja jeste preuzeta iz kineske tradicije, u kojoj uspinjanje na nebesa ide zajedno sa sticanjem besmrtnosti (slično se u antici dogodilo sa Heraklom ili Arijadnom). Stilizacija motiva uspinjanja na nebo, pokazuje se, jeste sveprisutna od indoevropske tradicije do orijentalne, od najstarijih mitova i legendi iz Indije, antičke Grčke i Rima, preko žanra monogatari i narodnih pripovedaka japanskih, kineskih i korejskih, pa do nasleđa evropske bajke. Princeza Kagujahime ima priliku da spozna ono što u svojoj postojbini na nebu nije imala prilike, jer je tamo u savršenom skladu i harmoniji sve. Ovde, na nesavršenoj i nečistoj zemlji subjekt mora biti u neprestanom aktivitetu ukoliko želi da dosegne vrednosti koje su u Mesečevoj prestonoci već date rođenjem samim. Tako, princeza dolazi u situaciju da spozna ljubav i njenu snagu, kao i tugu, čime savladava lekcije o prirodi sveta. Živeći među smrtnicima ona upoznaje strah od prolaznosti, strah od smrti, vidi njihove želje, svedoči čemu se nadaju, ka čemu idu, postavlja pitanja koja nikada ne bi da je ostala u svom nebeskom gradu. Ona upoznaje roditeljsku brižnost i privrženost, spokoj koji porodica donosi, ali i nesamerljivu snagu patnje pri rastanku koji je neminovan. Želja ontološki nadmoćnog bića da ostane na zemlji prikazana na ovim stranicama jeste jedna od najdirljivijih pesničkih slika koje se mogu naći u Priči o sekaču bambusa, ali i u narodnim pripovetkama na području Orijenta. Psihološko portretisanje lika princeze jeste vrlo duboko i slojevito, čak vrlo realistično, tim pre što su okolnosti koje je okružuju deo fantastičnog sveta. Završetak Priče o sekaču bambusa primer je prenošenja (lat. tradere) priče kao takve, u čemu se može videti uticaj usmenog načina prenosa na kasnije zapisivanu verziju istog tog motiva ili teme. Naime, ovde je značajno spomenuti uvodne i epiloške formule, koje su svojstvene japanskim narodnim pripovetkama, evropskim bajkama, ali i žanru monogatari. Priča o sekaču bambusa se tako završava formulom uzetom iz narodne proze – kažu da se. Epiloška formula tako ima funkciju kulturološke spojnice između usmene i pisane književnosti, izraz prepoznatljiv u usmenoj priči postaje legitimni pripovedni model, odnosno diskurs. Preplitanje žanrova, ali i stilskih figura jeste pokazatelj univerzalnog karaktera koji priča kao takva ima i pripovedanje kao model prenošenja književne tradicije, bilo to usmeno ili pisano. Tako će se slični iskazi i formule naći u formi dokumenta, objave, avanturustičke priče ili izveštaja. Tako, u Priči o sekaču bambusa možemo videti formu i sadržinu prepoznatljivih iskaza u primeru pisama koje princeza Kagujahime piše. Ovde je prisutan tzv. izohronizam tj. istovremenost u tekstu, slojevita struktura koja daje iluziju istovremenog pisanja pisma, naracije i čitanja (pisma). Ono što prati motiv nebesnice jeste nebeski leteći ogrtač (hagoromo). Naime, na ilustracijama koje su pratile rukopis Priče o sekaču bambusa taj ogrtač je prikazivan kao tanka, efemerna ešarpa koja se vijori kada se nebesnica kreće. Sa ogrtačem je povezivano i prikazivanje prelepe devojke koja se pretvara u pticu, u narodnim pripovetkama. Veselin Čajkanović govori o takvom ogrtaču kao o odeždi koja je prisutna u evropskoj narodnoj tradiciji. Ogrtač je veoma često povezivan kako sa anđelima i svetiteljima, tako i sa demonima i htonskim silama podzemnog sveta, noseći ambivalentne atribute u slovenskoj tradiciji. Ali, najprisutniji jeste preobražaj u pticu (velika bela ptica postaje Jamato Takeru u hronici Kođiki), u koju se se pretvara duša umrlog, jer ptica jeste simbol duše upokojenog u animističkim verovanjima. O ovom motivu, kao i o bliskosti metamorfoze i smrti govore i Meletinski i Prop i prepoznaju ih od Epa o Gilgamešu i indijskih epova do antičkih Grčkih mitova. Japanske narodne pripovetke govore o nebesnicama koje se spuštaju na zemlju ogrnute letećim ogrtačem. Ogrtač nema samo estetsku funkciju, već i praktičnu, jer pomoću njega nebesnice menjaju svoj lik i koristi im pri letenju, odnosno spuštanju ili uspinjanju (kasnije), kao što perje pomaže ptici. Ovde se etiološki segment samog ogrtača jasno dovodi u vezu sa perjem i pticom. Nebesnica uglavnom silazi do reke (do neke vode) i dok se kupa muškarac joj krade odeću (čudesni ogrtač najčešće). S obzirom na to da ga čovek sakriva nebesnica biva primorana da ostane i udaje se za muškarca. Nekada bračni bar ima decu, nekada je bezdetan, ali nema odstupanja u sižejnom toku, odnosno nebesnica kada pronađe svoj ogrtač saznaje ko ga je sakrio i odlazi. Ovakve pripovesti nose zajednički naziv pripovetke o letećoj odori (hagoromo secuva). Njihovo poreklo seže i do Nara perioda i najstarija jeste deo etnografskog zapisa Fudoki iz zemlje Omi. Za etnografski zapis fudoki karakteristično je sve ono što fabula u kojoj se razvija ovaj motiv nosi : grupa nebesnica silazi na reku da se okupaju, muškarac jednoj od njih krade odeću, nebesnica mu postaje žena i kada pronađe odeću odlazi bez ikakve empatije. Uglavnom nema objašnjenja koje nebesnica pruža smrtniku. Sličan motiv, samo u obrnutom smeru, prepoznaje se u Odiseji, kada Odisej napušta Kalipso sa malo objašnjenja ili u Eneidi, kada Eneja napušta Didonu gotovo bez ikakvog obrazlaganja. Kod Didone će to izazvati takvo nerazumevanje i neprihvatanje koje će dovesti do halucinantnih psihomahija i samoubistva (probadanja mačem poput poludelog Ajanta). U ovim primerima, dakle, smrtnik napušta boginju, nadmoćno biće i odlazi voljom bogova, koji održavaju sednice na Olimpu, kao i voljom sudbine, zarad ostvarenja višeg cilja. Slično, nebesnice se prikazuju na formulaičan način i u etnografskoj zbirci Fudoki iz zemlje Tango u pripoveci Svetilište iz Nagua. Ovde, nebesnica silazi sa sedam drugarica na zemlju da se okupa na izvoru Manavi, a odoru sakrivaju starac i starica. Odeću vraćaju nebesnici i mole je da ostane sa njima, što ona i čini. U ovoj pripoveci je prepoznatljiv motiv tajnog znanja o spremanju magičnih lekova. Nebesnice poseduju ovo znanje, u ovom slučaju devojka sprema lekotiviti sake. Ovde se javlja dosta neobičan razlaz u sižejnom toku u odnosu na prethodnu tradiciju o nebesnicama. Naime, starac i starica odbacuju devojku, a za to ne bivaju kažnjeni niti im je oduzeto blago koje su stvorili. Ova pripovest sadrži, dakle, pouku u sebi, o gramzivosti, pohlepi i nepoštenju ljudi, kao i o naivnosti i dobroti božanskog bića. Devojka napušta dom iz kojeg je okrutno odbačena i kreće da luta sve dok nije stigla do sela Nagu, gde je prepoznaju kao lokalno božanstvo i dobija neku vrstu kulta. Dakle, ovde nema uspinjanja nebesnice na nebo, već ona pronalazi svoj mir u novom domu, na zemlji, gde se nastanjuje. Ovakva pripovest jeste kompleksnija. Sličan primer može se naći u pripoveci iz prefekture Kagava, gde čovek krade haljine nebesnice i ona ostaje na zemlji i postaje mu žena. Postaju par koji ima decu. Kada nebesnica pronađe svoje haljine, odlazi na nebo, ali sa sobom odvodi i svoju decu. Dakle, ovaj internacionalni motiv prepoznaje različite sižejne varijante, koje se razlivaju u nekoliko tokova. Slične pripovesti postoje i na evropskom kontinentu, u bajkama. Bajka Devojka-labudica, gde ona postane prelepa devojka kojom se ženi princ. Posle nekog vremena rođake-labudice odlaze u selidbu i dolaze po nju. Muž joj daje perje i ona odlazi. Meletinski govori na ovom mestu da je takav brak u funkciji sredstva. To se i navodi kao evidentna razlika između pripovedaka i Priče o sekaču bambusa jer u ovom monogatariju princeza ne postaje ničija žena. Postavlja nemoguće zadatke proscima (kojih ima pet, čime se krši trihotomija kojom se odlikuje japanska tradicija) i tako ostaje izvan domašaja zasnivanja porodice sa partnerom. U ovome se ogleda kompleksna struktura monogatarija. Motiv letećeg ogrtača pojavljuje se i u drami Leteći ogrtač, čiji je autor nepoznat. U ovoj drami se obrađuju dva motiva – ples Suruga i silazak nebesnice. Ribar i njegov prijatelj pronalaze leteći ogrtač nebesnice na grani. Nebenica ga moli da joj ga vrati, ribar pristaje, ali postavlja joj uslov – da mu pleše obučena u svoju nebesku odoru. Ples je simbol promene mesečevih mena, što objašnjava uloga hora, dok nebesnica odlazi na planinu uz pomoć ogrtača nakon izvedene tačke. Ovakva vrsta uslovljavanja može se pronaći u evropskim bajkama. Natprirodno biće mora da učini nešto da bi zaslužila ono što smrtnik poseduje i bez čega ne može. U kineskoj zbirci Soušenđi u priči Devojke-ptice prisutan je sličan siže. Tako, i u korejskim pripovetkama može se prepoznati motiv nebesnice i braka smrtnika sa naptrirodnim bićem, a nalazi se u sižeu o Meleuzini. Ovde se javlja specifičan motiv sa kosmološkim elementom, jer nebesnica ovde predstavlja nebesko telo – Zvezdu. Ona ovde ne odlazi bez pozdrava, zavolela je supruga i otkriva mu, štaviše, kako joj se može pridružiti. Ni njoj nebeski ogrtač nije dovoljan uslov da se uspne na nebo. Princezi Kagujahime donose nosiljku, po nebesnicu ovde dolazi crni oblak. Zanimljivo je da se pomoću oblaka na nebo penje i smrtnik, ne samo natprirodno biće. Zvezda Tanabada može se tako ugledati jednom godišnje, prema predanju.

U japanskoj narodnoj pripoveci Žena nebesnica (Tennin njobo) prodavac horoko grnčarije nailazi na nebesnice koje se kupaju u reci. Kimona su im obešena o grane bora, i trgovac odlučuje da jednoj ukrade odeću. Pri povratku u selo prodavac nailazi na onu nebesnicu kojoj je ukrao odeću i vidi je kako plače. Ona mu govori da su sve njene drugarice otišle nakon kupanja na nebo, a ona sada ne može. I ovde se odigrava prepoznatljiva situacija, udaje se za prodavca i dobijaju decu. Nakon tri godine nebesnica spazi na tavanici svoju perjanu odeću i omrzne supruga. Nebesnica odlučuje da dete povede sa sobom, uzima ga za ruku i sprema se da se uspne na nebo pomoću crnog oblaka. Kada naiđe prodavac i ugleda je, ona mu kratko govori o svom poreklu. Zove se Tanabata, Zvezda tkalja sa nebesa i govori mu o načinu na koji joj se može pridružiti na nebu, tako što će sašiti hiljadu slamnatih sandala. Prodavac je napravio toliko da mu je samo jedan par sandala falio i rešio je da proba da se uspne. Mogao je gotovo rukom dohvatiti nebesku zemlju, ali uzalud. Ovde dolazi do raspleta, kada ga nebesnica, koja tka na razboju, ugleda kako pokušava da se uspne, pruža mu štap pomoću kojeg uspeva da se popne. Daje se opis života na nebu. Nebesnica supruga upoznaje sa svojim roditeljima, ali ga oni ne prihvataju, mrze ga i postavljaju mu teške zadatke koje uz njenu pomoć uspeva nekako da izvrši. Nedugo zatim dolazi do kršenja zabrane koja će dovesti do neminovnog rastanka. Prodavac tokom jednog vrućeg dana preseca dinju na kriške, što je bilo zabranjeno i voda se pojavljuje do članaka, koja će ga odneti na zemlju. Na rastanku je prepoznatljivo odsustvo empatije od strane natprirodnog bića i nebesnica mu govori da će se sresti jednom mesečno i ako ga voda odnese. Prodavac je nije lepo razumeo i pogrešno je protumačio njen predlog. Priča se završava njegovim pitanjem – da li će se sresti jednom u godini. I od tada Tanabata zvezda se pojavljuje jednom godišnje, prema ovom predanju. I u ovoj pripoveci se mogu jasno videti uvodne formule (kažu da je to bilo davno, nekada davno) i završne formule ( nalik onoj u evropskoj bajci : čiča miča i gotova priča). U Arne-Tompsonovom indeksu ovo jesu bajke određenja Devojka-labudica. U predanjima je rastanak smrtnika i vile neizbežan, dok je u bajci privremen, nakon čega dolazi do ponovnog susreta i srećnog kraja. U ovu pripovetku se unosi kosmološki element, u pitanju je Zvezda-tkalja (Tanabata). Nebesnica je zavolela svog muža i predočava mu načine pomoću kojih joj se može pridružiti na nebeskoj zemlji. Ovime se pokazuje da je smrtniku potreban poziv natprirodnog bića i prevozno sredstvo kojim će otići. U ovom slučaju je nebesnici nedovoljan leteći ogrtač, te se uvodi crni oblak kao rešenje pomoću kojeg se uznose i nebesnica i smrtnik. Kršenje tabua izaziva kosmološku promenu i dovodi do greške koja je nužan uslov kako bi se opravdala nebeska pojava. Kauzalitet je ovde kompleksan, kao što možemo videti, i obogaćuje sižejni tok, usled prenošenja među narodom. U ovakvoj pripoveci dolazi do podudaranja sa mitološkim narativima o postanku nebeskih tela, odnosno sa teogonijskim pričama. Tako dolazimo do etiološkog karaktera predanja, s obzirom da se njime pokušava doći do dokaza o istinitosti predanja, dovodeću u kauzalnu vezu biće i kosmološku pojavu.

U evropskoj narodnoj književnoj tradiciji, mahom proznoj, može se pronaći dosta primera braka smrtnika sa vilom (koja je čest motiv u bajkama, pre svega). Do braka dolazi prisilom ili prevarom ili, pak, uz pristanak vile. Primeri su Pelej i Tetida, Urvaši, u srpskoj epskoj poeziji uz ime Ljutice Bogdana, itd. U predanju i epskoj pesmi dolazi do konačnog rastanka, dok u bajci do ponovnog susreta i srećnog kraja. Siže je gotovo isti kao u japanskim pripovetkama, dakle, junak hvata vilu koja se kupa, dolazi do braka, ona nakon nekog vremena nalazi svoju ukradenu odeždu i odlazi. S tim što ovde junak kreće u razne avanture kako bi je ponovo pronašao. Potraga za vilom nosi sa sobom i teške zadatke. Vila je natprirodno biće u koje u slovenskoj mitologiji ima funkciju koju je imala nimfa u antici. Uglavnom su zamišljane kao mlade, lepe žene, blistavog lica i naročitog stasa, raspletene kose i u lepim haljinama. Vila uglavnom nosi dugu belu ili plavu haljinu, a svojim glasom, poput nimfi, mame muškarca na kojeg su se namerile. Često plešu i zabavljaju se pored reke ili jezera, obitavaju u šumi, a neke se mogu transformisati u zoomorfno biće, poput labuda. One su stalni likovi usmene tradicije kod Slovena, a poseduju svojstva planinskih, šumskih i rečnih demona. Neki etnolozi porede ih i sa nereidama, dok Čajkanović razlikuje vile manističkog porekla i demonske vile. U srpskoj tradiciji vile su često individualizovane i imenovane (Ravijojla) i osamostaljene, a ako se nađu u grupi često su anonimne. Uglavnom se javljaju u vidu trihotomije, s obzirom na to da broj tri preovlađuje u narodnim bajkama i predanjima. Zoomorfni oblik koji natprirodna bića uzimaju jeste praostatak totemizma i animizma. O totemskom poreklu ovog motiva i simbolici govore i Nortrop Fraj, ali i Veselovski koji arhaične sižee dovodi u vezu sa domenom totemizma. Veselovski je preko analize mita o Meleuzini i Psihi i japanske legende o bogu Hooriju pokušao da objasni svoju tezu.

ZAKLJUČAK

U ovom radu govorili smo o internacionalnom motivu nebesnice i njenog uspinjanja na nebo, uzimajući u obzir žanr monogatari, zatim narodne pripovetke, predanja, bajke, kao i epsku pesničku tradiciju Japana, ali i drugih književnih tradicija. Motiv nebesnice pre svega smo prikazali na osnovu Priče o sekaču bambusa, koja pripada podžanru cukuri monogatari s obzirom na to da predstavlja prozni tekst fantastične sadržine, u kojem su realistični elementi spojeni sa domenom i svetom fantastike, a likovi su prepoznatljivi u bajkama i predanjima, s tim što se mogu javiti i realne, istorijske ličnosti (u primeru petorice prosaca). Priča o sekaču bambusa jeste kompleksnija od klasične bajke, fabulativni tok prati tri tematska kruga. Dijalozi su gotovo dramski, psihološka karakterizacija junaka na visokom nivou, detaljno i realistično se opisuju osećanja i emotivna stanja, sa upečatljivim unutrašnjim monolozima. Novelistički ton sadržan je u humorističnim, komičnim segmentima koji se povremeno pojavljuju i relaksiraju napetost koja je česta i dinamična, iako su obrti formulaični, stoga i nagovešteni samim žanrom i formom. U Priči o sekaču bambusa nalazi se i petnaest vaka pesama koje obiluju stilskim figurama karakterističnim za reprezentativnu zbirku Kokinšu i pokazuju vanredno pesničko umeće u stilizaciji i pristupu. Metafore doprinose pesničkim slikama, i poezija ovde doprinosi obogaćenju dela, dodaje mu na kvalitetu, ne retardira radnju i ne pravi digresije, već donosi oneobičenu ritmičnost i efekat iznenađenja i očuđenja (pesnički jezik doprinosi otežanju jezika, očuđenju, prkosi automatizaciji postupka, koja ubija predmete i stvari, doprinosi oneobičavanju teksta, kako su to govorili ruski formalisti). Inkorporiranje motiva nebesnice koja se uspinje na nebo i intertekstualne veze koje postoje između japanske narodne književne tradicije i evropske jesu odlika ovog jedinstvenog dela. Fuzija fikcije i fantastike, koje imaju sopstvena pravila stvaranja autonomnog sveta i usmene narodne tradicije, koja se temelji na formulama i sadrži ustaljene motive, jesu odlika tada novostvorenog žanra monogatari, unikatnog po svojim amalgamskim elementima.

Milan Todorović

LITERATURA

Knjige

Priča o sekaču bambusa (Taketori monogatari). Prevod sa starojapanskog jezika Danijela Vasić, Hiroši Jamasaki Vukelić. Pogovor i napomene Danijela Vasić. Beograd: Tanesi, 2010.

Mesečeva prinzeca: usmeno i pisano u drevnoj japanskoj književnosti. Danijela Vasić. Beograd: Tanesi, 2013.

Japanske narodne pripovetke (Nihon no mukašibanaši). Izbor, prevod s japanskog jezika i napomene Danijela Vasić, Beograd: Tanesi, 2018.