Bilo je negde više Popovog Mosta. Vratio se Boško iz štaba brigade, tmuran i neveseo. Izdvoji me nastranu i saopšti da su mu naredili da sav sanitetski materijal moramo zakopati i ostaviti, jer se noćas radi o biti ili ne biti… »Kako, bez sanduka? Čime drugove da previjem? Čime da ih lečim? Sta sam ja onda? Zašta im trebam? Ne, neću, Boško, ja to naređenje neću da izvršim«, rekoh mu i pogledah na moje lepe sanduke, koje sam volela, koji su mi bili sve blago i od kojih su mnogi čekali život.
Sime i Sava petljali su nešto oko mazge, hranili je nekim suvim grančicama. Stajka se zgrčila, premrzla i mokra do gole kože od kiše. Svi čekamo nešto, sa svačijeg lica se čita užas: zar da sve ovo propadne? Zar sanduk koji sam otela od Italijana pun lekova, joda, špriceva, doboš sa gazom i to sterilnom, koju sam sterilizovala na svoj način, u jednoj peći, zar pun sanduk lepih bel ih zavoja koji su tako lepo stajali preko ispucale i prljave ruke borca, koji je trčao k meni i tražio pomoć, zar sve to da propadne? Zar da nemam čime da pokrijem mesto gde je nekada stajalo oko? Zar Rada i Mija da lišim toga? Ne, ne mogu da izvršim naređenje. Plačem i borim se. Plačem kao malo dete, jer treba pogaziti naređenje čoveka koji je za mene značio mnogo, koga sam mnogo volela i poštovala. Krcun je rekao, a ja da ne poslušam? A kako da poslušam kad ne mogu? Sve se to mutilo u mojoj glavi. Boško samo sleže ramenima: »Naređenje je i — kvit! Moramo slušati…« »Ne moram«, vičem ja na sav glas. »Tovari, Šime! Pokret sa stvarima! Šta tu ima! Neka me posle zovu na odgovornost. A ako ne pređem, lakše će mi biti, pokušala sam…« »Uvek si bila na svoju ruku, naopaka! Ja sam ti preneo a ti kako hoćeš« — veli Boško i polazi za kolonom, koja već kreće.
Brzo tovarimo konje džakovima, a Sime svoju mazgu priteže. Sanduci se bacaju na nju i krećemo dalje »u kompletnom sastavu«, kako Sava kaže, pa kako bude. Noć je tmurna, kišna. Voda te natapa, pa se jedva krećeš, pored gladi i iznurenosti. Ide se brzo. Svuda kroz kolonu samo šapat i prenošenje naređenja: »Brže, brže! Pazi na vezu!« Čujem i Krcunov glas. Joj, da mi je samo njega proći da me ne opazi! Teže mi je to nego sve. Samo da se izvučem da me ne zaustavi i pita zašto ne slušam. Pucnjavu i grmljavinu, koja prolama na sve strane kao i da ne čujem. Oguglali smo na sve to. Jedna misao nas muči: da li ćemo uspeti da sve prenesemo? Stajka trčka oko konja i osvrće se da li je stižemo. Sime vuče mazgu, tegli s njom. Šibam je da ide, gonim, guram. Još samo malo, još ovu noć. Moramo proći. Kolona se vuče, sve teže i teže se ide. Brdo je veliko. Gladni smo, umorni i pokisli. Sviće već. S jedne čuke tuku nas mitraljezom. Čistina je tamo gde treba preći. Borci pretrčavaju. Gledam Stajku i Savu. Jure napred i gone konjića. Prešli su. Red je na mene i Simu. On je star, iznemogao, a dobar drug. Žao mi ga je. Ćele noći tegli i vuče, a sada kada treba, baš ne može ni sebe da izvuče. Uzimam mu mazgu iz ruke, njemu trpam rep mazgin u ruke i tako krećemo. Mazga će ga izvući, mislim ja, biće sve dobro. »Moramo, Sime, ne brini, ja mogu, samo se ti drži čvrsto«. Zrna pljušte na sve strane oko nas. Jurimo, ni sama ne znam sada kako. Glavno je da se ide i da je opasnost prošla. Šta nas tamo čeka od Krcuna tek ćemo videti…
Kraj jednog drveta stoje Stajka i Sava, a malo podalje Boško. Čeka da vidi šta će biti s nama. Radost na Savinom licu se tako lepo čita. Plače kao malo dete, grli Simu i nastavljamo put. Malo dalje, kroz kolonu, koju smo nekako sustigli, ugleda nas i Krcun. Pogleda nas sve redom, odmahnu glavom, nasmeši se blago, i produži put ne govoreći ništa. »Prošlo je najteže«, velim Bošku zadovoljna, koreći ga što je hteo da uvek bude poslušan, i pretim mu šalom da ako bude ranjen, nek traži drugi sanitet da ga previ je, jer mu nijedan zavoj neću dati…
Vera Kremić
