16. Jul 2009. godine
19:00
Andrův stadion, Olomouc
Referee: Daniel Stalhammar (Sweden)
Sigma Olomuc(Češka) – Fram(Norveška)
1 1
Rossi 89′ Fjoulson 22
– Nije mi dobro, stvarno mi nije dobro – rekao je glasno Pavel Lovasik iako nikog nije bilo u sobi.
– Ako bih ječao možda bi mi bilo lakše – rekao je Pavel Lovasik i te riječi iako je dobro znao da nikog nema u stanu, spustio se pored kreveta i zaječao.
Na TV-u slika fudbalskog stadiona. Timovi su se fotografisali prije početka utakmice. Pavel Lovasik je sa poda vidio vrapca na ogradi balkona, vrabac ga je gledao i Pavel nije znao da li je to dobar ili loš znak. Na komodi slika – on, majka, otac i sestra prije dvije godine na odmoru. Koliko se stvari od tada promijenilo – pomislio je. Koliko je mrtvih, koliko povrijeđenih, zbog njegove glupe odluke da uđe u posao. Sa teškoćom i ječeći je ustao.
– Nije mi dobro – rekao je Pavel Lovasik, uzeo telefon i okrenuo nekoliko brojeva. Rekao: Halo.
Vojtceh Janotka je gledao utakmicu u kafeu kada mu je zazvonio telefon.
– Dođi, loše mi je.
– Šta je sad?
– Ne osjecam se dobro.
– Zovi hitnu pomoć, gledam utakmicu. Zovi nekog da ti pomogne.
Bila je prilika za Sigmu i njegovi prijatelji su ustali i opsovali.
– Znaš da ne smijem da zovem hitnu. Znaš da samo tebe smijem da nazovem.
Vojtceh Janotka je prekinuo vezu. U tom trenutku je pao gol. Goooool – viknuli su svi sem on. Izašao je ispred kafića pogledao u nebo, u automobile i drveće, pomislio da bi najbolje bilo da ode negdje u subsaharsku Afriku i da se nikada ne vrati, pomislio da je ponekad bolje da neko umre nego da pravi tolike probleme, pomislio šta bi se desilo i da se desi nešto loše, neka crkne, nije jedini, nije ni znao zašto ga gazde čuvaju, kad je postao teret svima, a najviše njemu. Vojtceh je pogledao u telefon i pomislio: možda nikoga da ne zovem, i onda okrenuo njen broj.
– Hajde molim te. Samo da odeš do njega,da mu odneseš ljekove. Strah me je da nešto glupo ne uradi. Još samo ovaj put.
– To si rekao i prošli put. Gdje ću bebu? Sa njom da idem kod onog… – rekla je Veronica Komarek i zapalila cigaretu – znaš kako me gleda.
– Važno je. I po stoti put ti kažem – opasno je da idem ja.
– A meni nije opasno? I gdje ću bebu?
– Ostavi je nekom da je pričuva, imaš onu komšinicu..
– Nije tu. Gleda utakmicu.
– Pa nađi nekog drugog.
– Nemoguć si.
– Molim te. Znaš da je važno.
– Što ne pozoveš hitnu pomoć ili nekog privatnog doktora?
– Znaš da ne smijem. Tako su rekli. A za privatnog doktora moram prvo njih da pitam. A trenutno je to komplikovano.
Veronica Komarek je ostavila telefon na sto, pogledala kroz prozor i vidjela vrapca. Učinilo joj se da je crvene boje. Uzdahnula je. Njen brat je već deseti put moli da ide u taj stan i tom čovjeku odnese ljekove i namirnice. Još samo ovaj put, još samo ovaj put, kao papagaj. I ta konspiracija joj se činila pretjeranom.
– Traži li ga policija? – pitala je brata.
– Ne, nego neki ljudi kojima se zamjerio. Mora da se primiri, niko ne smije da zna gdje je i za par sedmica – odlazi daleko.
Dijete je zaplakalo.
Veronica Komarekje uzela telefon i okrenula broj, i rekla:
– Halo, da li je hitna pomoć? Jednom čovjeku je loše. Adresa je sledeća:
Stare priče. Nekada pomisliš da ćeš učiniti dobro djelo ali se prevariš i sve pokvariš. Nekada ne pozoveš i ispadne bolje nego da si pozvao. Nekada se naljutiš a poslije deset godina shvatiš da si bio budala. I šta ja radim u ovom gradu, zašto ne idem u Prag, Karlov most i sve drugo, turisti, prostitutke na ulici koje zovu u klubove, ah, za igranje…Nego…Potpuno su mi jasne te današnje igre, pokušaji, nervoza u prstima, jer, zašto ne pokušati, ako prođeš jednom zaradićeš toliko koliko tvoji drugari po raznim preduzećima mogu samo da sanjaju, i moći ćeš sebi da priuštiš sve ono što oni nikada ne bi mogli, i zašto ne rizikovati pa bar nekoliko godina živjeti kao car, a ako ti se posreći i više, i biti, spreman, da primiš metak u svakom trenutku…metak…kroz tijelo…kao pčela koja je prozujala i nestala, ostavivši iza sebe pocijepane mišiće i krv. Popiću još gutljaj kafe. Sačekaću još malo. Hitna pomoć ce stići. Odvešće čovjeka u bolnicu. Pojaviće se policija. Sve će se, za njih troje, promijeniti. Na bolje. Na gore. Balansiram na jednoj nozi. Umjetnost je to.
Iz knjige 52 kratke priče o evropskom fudbalu
