Nekakvi ljudi beže pred nekakvim ljudima.
U nekoj zemlji pod suncem
i s nekim oblacima.
Za sobom ostavljaju nekakvo svoje sve,
zasejana polja, nekakve kokoši, pse,
ogledalca, u kojima se upravo ogleda vatra.
Na leđima nose krčage i zavežljaje,
što praznije to iz dana u dan sve teže.
Tiho se odvija nečije zamaranje,
a u vrevi nečije nekom otimanje hleba
i nečije drmusanje mrtvog deteta.
Pred njima stalno nekakav ne tuda put,
niti je onaj koji treba most
nad čudno crvenom rekom.
Naokolo nekakva pucnjava, čas bliže, čas dalje,
a gore visoko avion koji malo kruži.
Dobro bi došla nekakva nevidljivost,
nekakva tamnosiva kamenost,
i još više nebilost
na kraće ili duže vreme.
Još nešto će se zbiti, samo gde i šta.
Neko će im izaći u susret, samo kada, i ko,
u koliko oblika i s kojim namerama.
Ako bude imao izbora,
možda će poželeti da ne bude neprijatelj
i ostaviće ih u nekakvom životu.
Vislava Šimborska
