Osmi nastavak
Razgovarao: Miroslav Maksimović
Iz onog najdubljeg vremena kojeg se prisećam, kao kroz kakvo sito i rešeto procurili su gotovo svi događaji koji su se zbivali oko mene. Ti “događaji” su bili manje-više zajednički, pa ih se neki moji ispisnici (koje ponekad još uvek sretnem) prisećaju da daleko većim brojem detalja nego što ih se zadržalo u mojoj memoriji. Ali, u meni je iz tog dalekog vremena ostalo sijaset nekih “zajedničkih” sitnica kojih gotovo da nema u njihovom pamćenju. To ja tek sada vidim…moja latentna opčinjenost nekim zvučnim (i verbalnim) senzacijama iz tog za mene odvano potonulog doba, nekim neobičnim spregovima reči, frazama, imenima, pojmovima (često i pukim besmislicama), koje su se za sve ove prohujale decenije iznova budile i odzvanjale povremeno u mom sluhu. Ponekad čak i u pojedinim nezamislivim i totalno nespojivim prilika u kojima bih se zadesio u životu.
Iako je odavno bilo zamenjeno nekim drugim toponimskim nazivom, u meni još uvek intenzivno živi staro i neobično ime jednoga sela u okolini Sente kojim sam bio opčinjen u onim najranijim svojim danima. Selo, u koje nisam stupio nikada, zvalo se u to vreme – za mene zavodljivom spregom reči – Potiski Sveti Nikola.
Nikada se nisam raspitivao ni šta se nadalje zbilo u životu (ni da li su još uvek u njemu?) sa dvojicom mojih školskih drugova (iz prvog razreda) koji su se prezivali: Borđoški i Borzaški. Ostali su zauvek u mome sluhu da ponekad odjekuju zajedno i gotovo uzročno…borđoški – i – borzaški…kao dve prve rime (po zvučnosti) koje sam otkrio u životu.
Čini mi se da sam pored svega ostaloga, po senćanskim ulicama, odsutno i ubrzano prolazio, ali da sam opčinjeno zastajao, ili bar usporavao korak, kad god bih naišao na zgrade na kojima su se nalazile firme sa ispisanim rečima – Kolonijalna radnja…Rečna agencija…Manipulacija ribom…
U mome sluhu zauvek su se zadržale i daleko razgranatije (zvukovne) fraze koje u njemu bez obzira na reči borave kao neki prvi ritmički i melodični začeci:
Upišani kolo vode
A usrani glede
Pa i oni boga mole
Da i oni kolo vode…
Ne znam ni kada niti od koga sam čuo ovaj (ovako ispevani) tekst, niti zašto sam ga onako spontano, na ko zna kojoj zaboravljenoj ulici zapamtio (odavno mi se nameće misao, možda više jedno mutno sećanje, da se ključ moje opsednutosti u ovom slučaju možda nalazi u nekakvoj zvučnoj i kohezionoj uzajamnosti gotovo svih reči koje ova moja malena ritmička uspomena sadrži…pesmica bez ijedne rime, ali kao da ih posvuda ima).
Uzrok jdnog mog drugog prisećanja i do današnjeg dana je ostao za mene još zagonetniji. To je jedan od najslučajnijih i krajnje obesmišljenih dijaloga koji kao (slušnu) uspomenu takođe nosim u sebi, isto sa neke odavne ulice (ili iz nevidljive nutrine kakve sobe sa otvorenim prozorom kraj kojeg sam prolazio):
– Đuro, šta si jeo?
– Ćufte!
– Hladne ili vruće?
– Vruće!
(Zaista, ostajem i dalje bez komentara…Ipak, možda je to bio i začetak neke moje pritajene sklonosti ka ravnopravnom tretmanu svih onih stvari i ojava kojima sam bio okružen, podjednako i onih naoko osmišljenih, kao i onih sasvim neartikulisanih. Ili se pak radilo o nekoj drugoj mojoj čežnji, o jednom idealu za kojim sam i kasnije večito, ali uzaludno, pružao ruke. Reč je o sažetosti i pregnantnosti koje i dan-danas osećam u pomenutom dijaloškom fragmentu…inače, verovatno, jednom od najbesmislenijih citata koji je ikada upotrebljen u “rasparavama” o literaturi, pogotovo o poeziji).
Gotovo čitavog života slabo stojim sa pamćenjem ličnih imena (i imena svake vrste). Ta “amnezija” bivala je očesto i uzrok mnogih mojih nesporazuma i nelagodnih situacija u kojima bih se zadesio. Zato mi je naprosto neobjašnjiva jedna od mojih “najkomplikovanijih” zvučnih uspomena koja iz tih najudaljenijih dana, evo, traje sve do ovih u kojima pomalo naslepo tragam za nekim od svojih najranijih sklonosti koje su me možda “predodredile” za ono što sam postao.
I danas da me ko i iza ponoći probudi umeo bih (bez ikakvog zastajkivanja) da naizust “izrecitujem” fudbalski tim engleske reprezentacije koji mi se urezao u pamćenje koju godinu uoči Drugog svetskog rata…(sa onim neizbežnim “cezurama” koje su se nalazile u samoj postavi pomenute momčadi):
Vudli- Mejl, Hepkud – Vilhinges, Kalis, Merčer – Matijus, Hol, Lauton, Gulden, Brum.
Ili italijanskog tima iz istog perioda:
Olivijeri-Foni, Rava-Depetrini, Andreolo, Lokateli-Bijavati, Meaca, Piola, Ferari, Kolausi…
(Naravno, ima u ovim dvema mojim “nezaboravnim” zvučnim uspomenama i po koja kardinalna slovno-glasovna omaška, ali se one ni u kom slučaju nisu naizdogađale u zaboravu samih decenija, nego potiču sa samoga svoga počela).
Sećam se kako sam čitavoga života odlepljivao sa svojih usana jedan, koliko zanosan toliko i nejasan, spoj reči, koji mi se preko sluha, kada sma ga prvi put začuo, zauvek nastanio i u mom duhu. Bila je to ona, kolasta azdija, iz neke od prvih narodnih pesama koju mi je jedan od mijih roditelja naglas, u samoj davnini, pročitao.
Sećam se i toga kako smo jednog leta, u vreme školskih ferija, sa licima nagaravljenim ćumurom (umesto zabataljene igre Indijanaca sa peruškama zabodenim u kosu) danima “improvizovali” scene iz aktuelnog abisinsko-italijanskog rata. Svi smo bili na strani golišavih i crnih Abisinaca. Poskakivali smo sa (improvizovanim) kopljima u podignutim rukama i neprestano skandirali zagonetna i zvučna imena abisinskih kraljevića-poglavica (i ovoga puta sa već uigranim cezurama i naglascima):
Ras Kasa – Ras Guska – Ras Nasa-Bu
(Iako smo znali da se središnji poglavica u stvari zvao Ras Guksa, mi smo ga spontano prekrstili u Ras Gusku. Imalo je to za nas neke jednostavnije i prisnije čari i daleko veće lakoće u izgovoru. Kao da je u neku ruku bio naš domaći čovek, ili čak pomalo i svaki od nas. Ime prvoga, Ras Kasa, bilo je samo po sebi blisko i analogno našoj običnoj reči – kasa. Dočim, trosložni naziv trećeg kralja Ras Nasabu sa melodijskom mogućnošću jedne dodatne ritmičke cezure unutar samoga tog imena predstavljao je nenadmašnu poentu našeg skandiranja. Svojim mutnim zvukom i našim duboko spuštenim glasovima ovo ime je istovremeno, to se videlo i po licima, budilo u nama i nekakvu očaravajuću iluziju o nepoznatom afričkom kontinentu i zagonetnim crnim ratnicima. Ova promukla, spuštena peonta, namah je podizala u nama i čežnju da iznova, od početka, ponovimo i čitavu našu zvučnu frazu:
Ras Kasa – Ras Guska – Ras Nasa-Bu
Još grlatije smo ovo skandirali kada je našu periferijsku utrinu otpočinjao da osvaja kasni avgustovski sumrak…
Čini mi se da sam bio među poslednjima koji je prihvatio da se, pri kraju leta, ova stara igra zameni jednom novom koju nisam ni upamtio. Ali ni jedan od mojih ispisnika ne pamti ono što sam ja zapamtio iz naše zajedničke abisinske epizode.
Neobično volim jedan Disov stih koji glasi: Nema smisla remetiti besmislenost u svom toku…
Čini mi se da sam se, ovom obelodanjenom uspomenom, duboko razišao sa pomenutom Disovom sugestijom: prvi put sam javno otvorio svoju dugo sakrivanu muzičku kutiju iz koje je – kao što se vidi svašta izmilelo (maltene kao iz Pandorine). Ali, tako to ispada kada se čovek seća…
Nastaviće se
