Melanholija poznih dela (3)
Opšte razumevanje izvanredno olakšava život. Prikazuje značajna područja postojanja. Razume se da su malo pretesna, ali su dobra baš za onoga ko ne želi da ode daleko, tek onako oko kuće, ponajviše koliko u dobru šetnju. Postoji zatim i nauka koja predstavljanje nastavlja i izvan poznatih područja, ne preterano pouzdano i vanredno se praveći važnom, ali ipak. Tamo gde nauka zastane, umetnost dalje nastavlja. To je mnogo divnija i egzaktnija karta, tu čovek retko doživljava razočarenje, ali je mnogo više prijatnih iznenađenja.
Ali šta se događa onda ako čovek dospe na takvo mesto postojanja, gde pre njega još niko nije boravio? Jeste, šta se zbiva ako čovek čuje takve reči koje još niko nije čuo i niko nije izrekao i neizrecive su, ako vidi takve slike koje još niko nije video i koje se ne mogu naslikati i ima takve vizije i iskustva i takve snove i potrese koje niko ne poznaje i o kojima zapud piše i govori, i slika ih, niko ne zna gde se nalaze i postoje li uopšte? Šta se zbiva ako čovek stigne na takvo mesto koje je na ljudskoj karti nepoznato i ostane sam, savršeno bespomoćan i osamljen i sam? Tada od čoveka uzmiču čak i privrženici i počinju da sumnjaju i da se plaše. Toliko ga se plaše da ne smeju reći za njega da je jadan. Čak ni da je lud. Ins Unbetretene, nicht zu betretende. Ins Unerbetete, nicht zu erbittende. Šta se zbiva ako čovek stupi tamo kuda je zabranjeno i šta se zbiva ako stupi tamo kuda se ne može stupiti?
Kažu da je to smrt. Bela tama. Tamo živi tačno pored nje. Toliko pored nje da već vidi kao u susednu sobu. Odakle se već nešto čuje. Ne razume, ali ipak čuje. Gde se već može doviknuti. To je neumoljivo? Odande kuda je zabranjeno stupiti, navire hladnoća. Studena je to promaja, ali je tako neobična! Naježi se od nje, ali ga spopada takva vrelina da mu kosti počinju goreti. Rane? Trijumf? Radost? Pobeda? Razočarenje? Slom? Ništa.
Život je tako stvoren da bilo koliko da je gorak, ma koliko da je uzburkan, ili mračan, bedan, ili prljav i zatrovan, u njemu postoji kap blagoslova, kap meda.
Bez ove kapi slasti nije moguće živeti.
Jedna jedina kap meda. Nema takvog podlog i pokvarenog i propalog i razvratnog čoveka u kome to ne postoji. A život nikada nije moguće toliko ukaljati da bi on izgubio ovu kap meda.
Pretposlednja kap meda u čovekovom životu jeste uživanje u ženskoj lepoti.
Pretposlednja moć od koje nema odbrane.
Poslednja je melanholija. Nemo i bolno uživanje nad neshvatljivom i nerazumljivom prolaznošću života. To je poslednja kap meda. Ta zagušljiva slast na pragu bele tame. Melanholija je poslednja kap prolaznosti, na karti postojanja, na granici nedokučivosti je poslednja stanica. To je ono mesto gde je stari Lao Ce još jednom i poslednji put viđen i prepoznat i gde je zamoljen da svoje znanje zapiše i gde je napisao Tao te đing.
Za prikazivanje mesta postojanja ima samo jedan jedini način, a to je reč.
Melanholija nije stvar raspoloženja, nije osećanje, nije psihičko stanje, nije bolest. Melanholija je krajnja stanica prolaznosti, poslednja, najzadnja kap meda života. To je krajnje uživanje i najzadnje saznanje. Ova slatka tuga je poslednja omama života i poslednji zanos čoveka, ovo je poslednja sigurnost i ovo je poslednja opasnost. Za opšte razumevanje strano i strahovito čudo, za nauku patološko čudo, za umetnost sakralno čudo.
Ali za sve nedostižno čudo. Melanholija ima svoj jezik, najneizreciviji od svih jezika, svoje slikarstvo i muziku, koji se ponajmanje mogu naslikati i opisati od svakog slikarstva i muzike. Ima sopstvene vizije, sopstvene snove, potrese, sopstvenu osamu, bespomoćnost, strah, tajnu, poverenje, sopstvene rane i radosti i poraze. Ceo život zagnjuren u poslednju kap meda. Čovek zna da više nema, ovo je poslednje. To je pouzdana svest da je poslednje, to je melanholija. To je svest da nema više, u ovoj kapi se nalazi sve što je ostalo, to je melanholija. Izgleda da čak ni mučenje nikada nije bilo slađe nego što je sada. Nikada nije bilo ovako primamljivo, tako beznadežno i uzaludno primamljivo a ipak tako potresno slatko.
Gluvi skokovi i bezbojna pesma Betovenovih poslednjih kvarteta užasan je i poslednji napor. Još jedanput. Još jednom, pa nikad više. Nema više nikakve analogije s prethodnim. Ne može se upoređivati sa ranijim delima. Nema mnogo smisla. Ni onako niko neće razumeti i verovatno nikada niko neće razumeti.
Nije to lepo, nije opsena i nema ničega što bi manje bilo uteha. Ali takva ga je navala prinude obuzela da je morao poverovati kako nema ništa važnije nego to uraditi. Još ovo jedno. Još jednom i nikad više. Ne za nekoga ili za neke. Tek tako. Neka bude. Postojanje se može prikazati samo rečima. I brojka je reč, i boja je reč, i zvuk je reč. I slikarstvo i muzika su reč.
Sasvim precizno zna da bi ovako trebalo izraditi to raspoloženje, ovako ga uobličiti, ovako završiti, ali ne radi tako. Iskrivljuje ga i preskače, tako da na kraju ostaju samo signali. Kakva praznina i pustoš! Tako je grčevito, trulo i šuplje kao deblo na Kolonu. Ko ga razume? Ja ne. Ja samo radim. Sigurno bih poludeo ako ne bih radio.
Tek odjednom tresne u laganu i svečanu pesmu. Pa zar to nije ludost? Jeste.
Najpre zderati s nje lepotu da bi treštala i kad je ogoljena, tek onda je dobra. U međuvremenu mu se javljaju groteskne vizije i mučno se ceri. Usred molitve vidi čudnog starca kako juri, pod pazuhom mu dva čaršava. Jedan tamnoljubičast, drugi narandžastocrven, a oba u dronjcima. Čuje da starac nešto viče, kao da kaže da ga sačeka. Čudan glas! Opisuje ga. Uered molitve. Vizija i običnost. Senilnost i infantilnost.
Ničega se ne boji! Čak ni da usred molitve kočijaški psuje i da pljune u lice zaljubljene žene. Užas. Jednom kao da je bio čuo glas, veoma davno jedan jedini glas, i od kako ga je čuo, zna da se posle toga ništa novo ne može reći. Više ga nikakva nevolja nb može snaći. Ovaj glas ga je cepio protiv svakog neznanja i razočarenja, laži i nade, sanjarenja i avanture i čarolije, sna i želje i mudrosti i strasti.
Kakvog smisla ima što je celog života negovao visoku lepotu i ukus, ozbiljnost i čist stil, a sada pravi ovakve nezrele nestašluke? Smrvio je svoju celokupnu muzičku logiku. Stoji bespomoćno i razmišlja, ali se ne koleba i ne dvoumi.
Radi dalje.
Vidljivo je to na slikama starog Sezana, postoji u drugom delu Fausta, u Tao te đingu, api nigde toliko kao u poslednjim Betovenovim kvartetima. Kao da su sastavljeni iz parčadi koji ne pripadaju jedno drugom, čak su nabacani. Možda materijal nije hteo da se složi i starac ih je ipak prinudio da se nađu jedno pored drugog. Nasilno, nestrpljivo i uz strasnu žurbu. Na Sezanovim poznim platnima promiču raspomamljene i debele linije. Pukotine. Kao da je starac u svojoj nemotivisanoj srdžbi najpre lomio svoje slike i tako ih slikao. U Betovenovim kvartetima gomilaju se teme u svojoj nepovezanoj natrpanosti. Sve to, kao na Sezanovim slikama, izaziva utisak da je stara luda sada već zaista potpuno izgubila pamet i da hoće da skrpi na svaki način misli koje uopšte ne pripadaju jedna drugoj. Na svaki način, jeste, beleške i ideje, fragmente iz korpe za otpatke, neprevrele ćefove. Glupo eksperimentisanje koje nema nikakve veze s umetnošću. Tek što nešto započne, odmah to napušta, udeva paradoksalne ideje s namerom da napetost kasnije doradi i razreši, ali sve ostavlja onako kako jeste i juri dalje. Ali i ne juri, pre će biti da besciljno i nepredvidivo skače čas ovamo čas onamo, tako da u čoveku jedva da i bude šta drugo osim uznemirenosti i straha. Onaj ko ga sluša ne dolazi do daha i ne zna da li mu je uvo odreklo poslušnost ili mu je um poremećen – (Been justed from your senses).
Melanholija nije jednostavna. Uopšte nema složenijeg ni slojevitijeg stanja od melanholije u starosti. Čovek istovremeno doživljava sva razdoblja ne samo svog sadašnjeg života. Kao da su u pravu oni koji zastupaju selidbu duša. Prošle i sadašnje i buduće karme se gomilaju u melanholiji. Čovek simultano živi desetak dubina koje jedva i pripadaju jedna drugoj, koje su različitog porekla, doba, zanimanja, rase, razvijenosti, temperamenta i odvijaju se istoga časa i minuta i trena. Suludo bogatstvo i suluda složenost. Katkada se dve sudbine nađu jedna pored druge, jedna je tročetvrtinski andante u fis-molu, druga alla breve con brio u g-duru. Šta onda? Obe se istovremeno oglašavaju. Kao mačija dreka.
Da se poludi.
Stari Sezan je bio egzaktan čovek. Nije ga mnogo brinulo ko ga koliko razume. Njemu je bilo važno da naslika ono što jeste, tačno onako kako jeste. Ako delovi ne pripadaju jedni drugima, a stvari i vidno polje presecaju crne munje, onda to tako i treba prikazati da odgovara stvarnosti. Zgomilalo se deset ljudi i on vidi umesto deset ljudi. Ni Betoven nije odbacivao stvarnost. Ako postoji nagomilanost, onda ona postoji. Izgleda kao da je u suludoj brzini skrpljena od parčadi koji ne pripadaju jedni drugima.
Nije o tome reč. Nikada on nije komponovao s toliko brižljivosti i prisustva duha. Ali takva stvarnost, tako nakrcana, izgleda tako razbijeno i između pojedinih delova sevaju ovakve brutalne crne munje. Sasvim heterogena materija, u njoj duše koje je bude i koje su još pospane, pametne i razvratne, zaljubljene i opijene, zločinci i fanatici, razbludni i pohotljivi, i sve to istovremeno skriveno i neuhvatljivo.
Postoje vremena kada izgleda kao da gomilanje odbacuje materiju celokupnog ljudskog postojanja. Ali nije. Ono što odbaci u tome je upravo neobično što svaki deo, odnosno svaka karma i svaka sudbina posebno ima svoj lični odnos i svaka je toliko najosetljivije dodirnuta i zainteresovana svojom sopstvenom ličnošću da je greška isključena. To nije nešto uopšteno. Ovde je uvek faktički o tome reč. Pa još i više. Ovde je sve istinski i faktički on sam. Ako je paradoks, onda jeste paradoks. Ako izgleda da su zgomilane beleške, onda tako izgleda. Ako izaziva strah, onda izaziva. Kao da je polomljen? Nepovezan? Ipak je tako.
Bela Hamvaš
Nastaviće se
Jedan Komentar