(O knjigama Džona Fantea – Čekaj do proleća, Bandini, Put za Los Anđeles, Upitaj prah)
Mada roman Upitaj prah Džona Fantea često svrstavaju rame uz rame sa čuvenim Selindžerovim Lovcem u žitu, njihova se sudbina drastično razlikuje. Selindžerovo delo je odmah po objavljivanju dospelo u centar pažnje američke javnosti, dok je Fanteovo stvaralaštvo dugo ostalo u senci. Sudeći po kvalitetu Fanteovog pisanja, sasvim neopravdano. Da je tako kazuje i to što je Fante stekao veliki broj poklonika, čim je pred kraj života postao dostupan široj publici. Danas, on zauzima vrlo značajno mesto u američkoj književnosti.
Rođen u Bulderu, u Koloradu, 1909. godine, Džon Fante je odrastao u siromašnoj italijanskoj porodici. Kao dvadesetogodišnjak, nedugo nakon što je počeo da piše, zaputio se u Los Anđeles. Prve godine njegove spisateljske karijere, obeležene su stvaranjem sage o Arturu Bandiniju, piščevom alter-egu i svakako jednom od najživopisnijih književnih likova ikada. Najpre je 1938. godine objavljen roman Čekaj do proleća, Bandini, da bi sledeće usledio Upitaj prah, najpoznatije i najbolje Fanteovo delo. Tek posle piščeve smrti, mada je hronološki prvi nastao, objavljen je Put za Los Anđeles (1985). Četvrti deo tetralogije o Arturu Bandiniju, Snovi sa Bunker Hila, nastao je tek pred kraj Fanteovog života. Ponet uspehom koji su postigle njegove knjige početkom osamdesetih, izdiktirao ga je, zbog slepila, i u njemu opisao gubljenje nade u to da će njegov rad ikada biti priiznat. Snovi sa Bunker Hila izdati su 1982, i to je jedini deo sage o Arturu Bandiniju koji nije preveden na srpski jezik.
Čekaj do proleća, Bandini donosi isečak iz detinjstva Artura Bandinija. Kao što će biti slučaj i u sledećim knjigama, Fante se fokusira na siromaštvo, katoličko vaspitanje, rasizam i, pre svega, na probleme odrastanja i sazrevanja glavnog junaka. Mada, za razliku od sledeća dva, ovaj ro man nije pisan u prvom licu, već se pripoveda iz vizure četrnaestogodišnjeg Artura. Pored njega, tu su i njegova braća Federiko i August, majka Marija i otac Svevo. Porodica Bandini dočekuje Badnje veče u nimalo veseloj atmosferi. Zaglibljen u dugove do guše, Svevo čeka proleće ne bi li počeli zidarski radovi, koji su mu osnovni izvor prihoda. U međuvremenu, upada u vezu sa bogatom gospođom iz mesta. To Mariju dovodi u očajanje i mržnju prema mužu. Arturo nastoji da izgladi sukob između majke i oca. Istovremeno, on doživljava poniženje od svoje prve simpatije, koja ga naziva lopovom kada pokuša da joj pokloni majčin prsten.
Već u Čekaj do… se vidi u kakvog će čoveka Arturo izrasti. On je energičan dečak, gotovo bolno jakih emocija. Među braćom dominira. U školi se slabo slaže sa ostalom decom. Uvređen njihovim omalovažavanjem zbog činjenice da je italijanskog porekla, diže oko sebe zid žustrog suprotstavljanja, iza koga se krije ranjivo i emotivno stvorenje.
U Putu za Los Anđeles, zabeleženi su dani kada Arturo počinje da piše. Mada se ovde ne pominju braća, već Arturo živi sa sestrom i majkom, po svim njegovim osobinama se može zaključiti da je u pitanju isti junak (zapravo, sam pisac), te i pored izmena u odnosu na Čekaj do proleća, Bandini možemo reći da se Put za Los Anđeles na njega nadovezuje.
Arturo sada radi kao fizički radnik da bi sebi, majci i sestri obezbedio golu egzistenciju, jer mu je otac umro. Međutim, svi ti poslovi ponižavajući su za Artura. Zahvaljujući svojoj plahovitoj prirodi, on uspeva da se posvađa sa svakim poslodavcem i svakom da ostavku. Ovo izaziva majčin i sestrin strah, kao i prezir Arturovog ujaka, koji ga smatra ološem i ludakom.
U Čekaj do proleća, Bandini, mali Arturo čita roto-romane. U Putu za Los Anđeles, dok se bori za koricu hleba, napaja se filozofskim spisima Ničea, Špenglera, Šopenhauera i drugih, čijim citatima i rečnikom se koristi u razgovorima sa prostim ljudima koji ga okružuju. Tvrdeći da je natčovek, Arturo u svakodnevne razgovore upliće pojmove kao što su amputirani apsolut i kategorički imperativ.
Naprasno, on shvata da treba da bude pisac. Naravno, ne bilo kakav, već najveći pisac svih vremena. To ne propušta da objasni svakome sa kim stupi u razgovor. Ujaku objašnjava: “Instikt za pisanje oduvek je ležao u meni. Sada je u procesu metamorfoze. Faza tranzicije je završena. Na pragu sam ekspresije.” Radnicima u fabrici nabija na nos: “Ja neprestano pišem. Moja glava pliva u transcedentnoj fantazmagoriji rečenica.” Kada najzad napiše roman sa čak tri naslova: Večna ljubav, Voljena žena i Om nia vincit amor, nailazi na majčino blago negodovanje zbog teme o kojoj piše i sestrinu primedbu da je to nešto najgluplje što je ikada čitala. Arturo žustro reaguje na ove kritike, najpre urličući najgnusnije uvrede, da bi najzad i fizički nasrnuo na sestru. Ubrzo, odlučuje da zauvek napusti kuću i otputuje za Los Anđeles.
Uprkos odbacivanju sestrinih i majčinih primedbi, Arturo ponovo čita šta je napisao i tek tada sam sebi priznaje da je to zaista loše. Naravno, to ga ne ometa da se okolini i dalje predstavlja kao najveći pisac na svetu.
Ovo je samo jedan aspekt unutarnjih sukoba Artura Bandinija koji u ovom romanu dolaze do izražaja. Dok se okruženju predstavlja kao neustrašivi mladić, pred kojim bi svako trebalo da se klanja, on često oseća bol, strahove i sumnje koje ni sa kim ne deli, osim sa samim sobom (čak ni sa svojim “ženama” isečenim iz časopisa, sa kojima vodi duge razgovore, sakriven u plakaru). Jedna od najznačajnijih scena u romanu, koja to najbolje ilustruje, jeste pokušaj Arturove molitve. Jednom prilikom, očajan se zatvara u plakar i pokušava da se pomoli Bogu. Ipak, odmah zaključuje da ne može da veruje u te gluposti, kao njegova sestra, koju naziva licemernom bogomoljkom, bludnom opaticom, imbecilnom katoličkom babunkom, kerušom hrišćanstva i kako sve ne. Zar nije Niče rekao da je Bog mrtav? Zato, pokušava da se pomoli Ničeu. Odmah shvata da je glupavo moliti se mrtvom čoveku, bez obzira što njegove reči pune života još uvek gore na stranicama knjiga. Pokušava i sa Špenglerom ali sve mu to zvuči glupavo.
Najzad, Arturo Bandini shvata ko je jedina osoba kojoj se ima smisla ispovediti. To je, naravno, Arturo Bandini, lično. “Arturo, čoveče moj. Najdraži moj Arturo. Izgleda da toliko patiš, tako nepravedno. Ali ti si hrabar, Arturo”, itd.
Šta se događa sa Arturom Bandinijem kada dospe u Los Anđeles, možemo da pročitamo u romanu Upitaj prah. Zatičemo Artura u hotelskoj sobi na Bunker Hilu u svakodnevnim pokušajima da piše.
Do sada, objavljena mu je samo priča pod nazivom Kučence se smejalo.
Na zidu njegove sobe, umesto ikone, nalazi se slika urednika časopisa u kome je priča objavljena, sa kojom Arturo često razgovara. Susreće se sa problemom: želi da napiše veliki roman o ženama, ali sa njima nema nikakvog iskustva. Da bi uspeo da napiše ljubavnu priču, moraće da nauči nešto o životu, jasno je Bandiniju. Međutim, u postizanju tog cilja usporavaju ga njegovo katoličko vaspitanje i strah pred ženama. Najpre odlazi losanđeleskim kurvama, međutim, njegov pohod biva osujećen moralnim kočnicama.
Ubrzo, sreće Kamilu Lopez, meksikansku kelnericu i stupa sa njom u čudnu igru u kojoj se smenjuju mržnja i strast, netrpeljivost i privlačnost. Poput unutarnjih sukoba u mladom Arturu, odnos između njih dvoje se preliva od uvreda do flertovanja. Arturo ne preza da je omalovaži zbog njenog meksičkog porekla, mada ni Italijani u tom okruženju nisu omiljeni. Tek naknadno shvata da joj nanosi bol kakav je njemu u prošlosti višestruko nanošen. Ipak, Arturova osećanja ostaju neuzvraćena jer Kamilu privlači barmen Sali. Uskoro se u Bandinijevoj sobi pojvaljuje Jevrejka Vera i nudi mu ljubav koju mladi pisac nije u stanju da prihvati. Ona mu pripoveda o svojoj tragičnoj sudbini, koju Arturo odlučuje da pretoči u knjigu. Mada se jedno vreme kloni Kamile, ona mu se ponovo upliće u život i on, shvativši da je utonula u očajanje i marihuanu, pokušava da je spasi.
U romanu Upitaj prah Fanteov stil dolazi do vrhunca. Fante se služi kratkim i ubojitim rečenicama iz kojih izbijaju jake emocije.
Činjenica da je Fanteov stil bio daleko ispred njegovog vremena jedan je od razloga što je dugo ostao u zapećku. Fante je već tridesetih godina pristupao svojoj prozi slično kao bitnici pedesetih i šezdesetih godina.
Pisac koji je najotvorenije priznavao Fanteov uticaj, nazivajući ga svojim Bogom, jeste Čarls Bukovski, koji je direktno zaslužan za Fanteovu širu popularnost. Naime, Bukovski je krajem sedamdesetih svom tadašnjem izdavaču predložio da ponovo štampa Fanteova dela. Bukovski je bio fasciniran Fanteovim kratkim rečenicama, kroz koje “teče strast i jake emocije, a pri tom koncept ne biva narušen.” Kao osnovnu Fanteovu prednost nad Hemingvejem, isticao je Fanteov smisao za hu mor, koji Hemingvej nije imao. Pred kraj Fanteovog života, Bukovski je dobio šansu da upozna svog idola iz mladosti. Pesma Predlog za jedan drugačiji aranžman, koju mu je posvetio, dosta govori o tome kakav je Fante bio:
“(…)
Posetio sam prijatelja pisca u bolnici
Koji je umirao
Milimetar po milimetar
Na najgori mogući
Način.
Ipak je tokom svake posete
(kad je bio pri svesti) nastavljao
Da mi priča
O svom
Pisanju (ne kao dostignuću već
Magičnoj opsesiji)
(…)
Na njegovom pogrebu
Očekivao sam da se digne iz
Kovčega i kaže: “Kinaski,
Bila je to dobra trka,
vredelo je.”
Gotovo celog života, Fante je bio prinuđen da radi kao scenarista u Holivudu, mada je taj posao mrzeo iz dna duše.
Zahvaljujući tome, postao je alkoholičar. Od 1955. godine, bolovao je od dijabetesa a umro je 1983. Osim tetralogije o Arturu Bandiniju za sobom je ostavio, između ostalih, i knjige Vino mladosti, Pun života, Bratstvo loze i Zapadno od Rima.
Filip Rogović
