Misliš da ti se tako nešto nikada neće desiti, da je to jednostavno nemoguće, da si jedina osoba na svetu kojoj se ništa slično ne može dogoditi, a onda, jedno po jedno, sve počne da ti se dešava, baš kao i svima drugima.
Tvoja bosa stopala na hladnom podu dok silaziš s kreveta i krećeš prema prozoru. Šest ti je godina. Napolju pada sneg, grane drveća u dvorištu počinju da se bele.
Govori sada, pre nego što bude prekasno, i nadaj se da ćeš govoriti sve dok više ništa ne ostane da se kaže. Vreme ipak ističe. Možda za sada treba da ostaviš po strain svoje priče i da pokušaš da preispitaš kakav je to osećaj biti u ovom telu, od prvog dana do kog ti sećanje seže, pa do ovog današnjeg. Katalog čulnih informacija. Nešto što bi se moglo nazvati fenomenologijom disanja.
Imaš deset godina, dan usred leta, vruć, nepodnošljivo vruć, vazduh je toliko vlažan i neprijatan da ti se, iako sediš u senci drveća u dvorištu, na čelu skupljaju graške znoja.
Neporeciva je činjenica da više nisi mlad. Za mesec dana navršićeš šezdeset i četiri godine, pa iako to i nije duboka starost, niti ono što bi se moglo nazvati poodmaklim dobom, ne možeš da prestaneš da razmišljaš o svima onima koji nisu uspeli da dođu u godine u kojima si ti sada. Još jedan od brojnih primera toga da, zapravo, ništa i ne mora da se desi, ali da se, ipak, sve dešava.
Vetar koji ti duva u lice za vreme mećave, prošle nedelje. Užasna hladnoća, a ti si napolju, na pustoj ulici, pitaš se šta te je spopalo da izađeš iz kuće po takvom nevremenu; ipak, dok se boriš da održiš ravnotežu, ushićen si tim vetrom, osećaš radost dok gledaš poznate ulice kako se pretvaraju u belu mrlju uskovitlanog snega.
Fizički užitak i fizički bol. Seksualni užitak prvo i pre svega, ali i uživanje u hrani i piću, kad nag ležiš u toploj kupki, zadovoljstvo koje osećaš kad se počešeš ako te zasvrbi, kad kineš i prdneš, kad ležiš u krevetu sat duže, kad okreneš lice prema blagom popodnevnom suncu kasnog leta dok ti se toplota razliva po koži. Bezbroj takvih prilika, nema dana bez nekog trenutka, ili trenutaka fizičkog zadovoljstva, pa ipak bol je daleko uporniji, teže ga je kontrolisati a, na ovaj ili onaj način, gotovo svaki deo tvog tela bio je izložen nekoj povredi. Oči i uši, glava i vrat, ramena i leđa, ruke i noge, grlo i stomak, članci i stopala, da i ne pominjem ogroman čir koji ti se jednom pojavio na levom guzu, za koji je doktor kazao da je prišt, što je tebi zvučalo kao neka srednjovekovna pošast, i zbog kojeg čitavu nedelju nisi mogao da sediš na stolici.
Pol Oster
Zimski dnevnik
Izdavač: Geopoetika
