Piše: Jakob Augstein
Genschman spasava svet. To dugo nismo čuli. Talmud kaže: „Ako spaseš samo jednog čoveka, spasao si ceo svet“. Hans-Dietrich Genscher je radio na oslobađanju Mihaila Hodorkovskog. Samo što Hodorkovski nije ruski Mandela, već bivši oligarh koji je u postsovjetskoj Rusiji zgrnuo milijarde dolara sumljivim poslovnim manevrima.
Opijeni smo uspehom ove spasilačke akcije pod nemačkim vođstvom i nismo baš objektivni. Naše oči su zatvorene, ali ne i naša srca. Uz to, disidenti sa istoka su uvek dobrodošli u Nemačku. Baš tako.
Međutim, da li ćemo se isto tako založiti i za disidente sa zapada?
Nemačka spoljna politika često lavira između gafova (Libija i Rusija) i pasivnosti (Sirija i Izrael). Zato uvek treba posebno obratiti pažnju kada se govori o „trijumfu nemačke tajne diplomatije“, kako je to opisao Alexander Rahr, stručnjak za Rusiju i saučesnik u Genscher-operaciji.
Velike reči, nema šta. Mihail Hodorkovski je zaista dugo bio najpoznatiji ruski zatvorenik. Njegovo oslobađanje je bilo spektakularno. On se 2003. našao u kandžama ruskog kaznenog sistema, koji je netaknut preživeo sve promene ideologija. Što je duže bio u zatvoru, to je svojim blagim osmehom i spokojnim očima zadobijao sve veće poštovanje. Ali zašto?
Ni ruski disidenti nisu ono što su nekada bili:
Aleksandar Solženjicin je morao da napiše Arhipelag Gulag i da bude isteran iz Sovjetskog saveza, da bi mu utočište pružio Heinrich Böll.
Lev Kopelev je protestovao protiv gušenja Praškog proleća, zbog čega mu je oduzeto državljanstvo i tek onda je privukao pažnju nemačke javnosti.
A Andrej Saharov je pre nego što je postao svetska pacifistička ikona, prešao put od fizičara za atomsko oružje do zagovornika nuklearnog razoružanja i zbog toga završio u egzilu na Volgi.
Ako se Hodorkovski zalagao za neku slobodu, bila je to samo sloboda da se zarađuje novac. „Naš idol je njegovo visočanstvo – kapital“, piše on 1993.
Kada je tokom 2012. ponovo proglašen krivim u novom procesu, Frankfurter Rundschau je napisao:
„To su sredstva pljačkaškog kapitalizma, kojima se jedna klika snalažnjivih, manje ili više beskrupuloznih biznismena poslužila da ruskom narodu oduzme društveno bogatstvo: osnivanje banaka, kupovina gotovo bezvrednih akcija ruskih državnih industrijskih monopola, uspešne špekulacije sa slomom rublje, nametanje uticaja, povremeni sukobi rivalskih klanova i gomilanje luksuznih predmeta.“
Marx bi se oduševio ruskim oligarsima, jer oni su idealno otelovljenje čiste akumulacije kapitala.
Vladimir Putin je ovim ljudima pokazao gde im je mesto. Sredstva koja je tom prilikom primenio nemaju veze sa demokratijom i pravnom državom. Procesi protiv Hodorkovskog su bili farsa, jer je odgovarao za stvari koje su drugima oproštene. Njegova kazna je bila signal, upozorenje. Ali takvi politički procesi nisu samo ruska specijalnost. Svaki sistem goni one kojih se plaši.
Sud države Njujork je pre nekoliko nedelja izrekao najvišu moguću kaznu Jeremy Hammondu, iako je priznao ono što mu se stavlja na teret. Hammond je aktivista i haker. On je upao u kompjuterski sistem privatne obaveštajne službe, koja informacijama snabdeva vlasti i kompanije i prikupljne podatke prosledio Wikileaksu. Uz to je kopirao desetine hiljada podataka o kreditnim karticama i preneo stotine hiljada dolara na račune humanitarnih organizacija.
Hammond, za razliku od Hodorkovskog, nije želeo da se obogati. Pred sudom je izjavio: „Da, prekršio sam zakone, ali verujem da ponekad i to moramo da uradimo da bismo nešto promenili“. Hammond je osuđen na 10 godina zatvora. Toliko je u zatvoru proveo i Hodorkovski.
Da li će se sada Genschman založiti i za Hammonda? Hoće li Steinmeier, novi stari ministar spoljnih poslova, da apeluje, a Angela Merkel da interveniše? A šta ćemo sa Edwardom Snowdenom?
„Gulag je uvek tu pored nas, ni dva metra udaljen“, napisao je jednom Solženjicin.
Spiegel, 23.12.2013.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 25.12.2013.
http://pescanik.net/2013/12/neprijatelj-mog-neprijatelja/
Jedan Komentar