Dovoljno je privući se do brida na krovu, pogledati niz ulicu, pa da ni glavu ne promolim. U daljini neki čovek puši kraj fenjera i malo-malo pa skine šešir da obriše potiljak. Povremeno otpljune pored cigarete. S tog mesta može da nas vidi, Hordana i mene; kad bi mu ta prokleta ženska već jednom došla. Preostaje nam još samo da se dočepamo prozora, prođemo hodnikom, da iziđemo na terasu i pronađemo poklopac. To nam je u pobožnom poverenju, kroz stisnute zube, otkrio Verdes, cepteći od pijanstva i požude, one noći kad smo popadali na ispitu iz fizike i kad smo se zapili kod Brita do sitnih sati. Verdesu je to, zapravo, kazao Arteaga, a ovome jedini koji je lično prodro u kanal: krezubi Soler. Ali krezubi je umro u februaru i nemoguće je zaboraviti njegov savet: »Pažljivo s poklopcem; iznutra ne može da se otvori«. Nas petorica znamo da u Klubu postoji ovaj prolaz, sedamdeset centimetara širok i petnaest metara dug, koji se završava rešetkom u kupatilu za devojke. Ali niko se ne usuđuje.
Samo Hordan i ja.
Sada čovek koji puši počinje nešto da trabunja jer mu je ženska zakasnila. Onda ona ućuti stvarajući prikladno raspoloženje kao poručeno za šamar koji puče u tišini i koji – protivno očekivanju – ne usledi posle nikakvih reči. Onda ga ona uzme pod ruku i odvede do ugla, nabadajući potpeticama po pločniku. Najzad. Razjapljenih usta napredujemo oko dva metra po bridu. Ipak nas ne hvata vrtoglavica. Samo iščekujemo.
Verdes je rekao da je prozor odmah iza ugla i zaista, Hordan hvata okvir. Dole, na umanjenoj ulici, niko ne prolazi.
Uskačemo. »Dobro je« – kaže Hordan – već je prošlo najgore.« Prisetim se da sam u beloj košulji na bleštavo sjajne pruge u obliku riblje kosti. »Isprljaćemo se« – kažem. »Ma ne budi sekica« – kaže Hordan – »zabavljaćemo se.« I ja verujem da je tako, da ćemo se zabavljati, ali mislim, takođe, da ću upropastiti košulju: »Ako tako pričaš samo zbog odeće, nema da brineš – kaže Hordan – ne možemo da se provučemo obučeni«. »A gde ćemo ovo da ostavimo?« »Eto, ovde.« Kaže »ovde«, jer smo već stigli i jer stoji na poklopcu. Na njemu su dve karike, četvrtast je i veoma težak. Još ne znam da li smo u stanju da ga pomaknemo.
Svlačimo se i ubrzo primećujemo da je noć prohladna. U bilo kom drugom času ne bih imao ništa protiv da gledam Hordana na terasi, u gaćicama. Sada mi, na žalost, to ne prija. Hladno mi je i plašim se da ne počne kiša i ne pokvasi mi odeću. Da, uspeli smo da podignemo poklopac. Hordan ulazi prvi kroz rupu, pruža se u tunelu i počinje da puzi. Na mesečini vidim kako promiču vrat, ramena, struk. Vidim kako nestaju zadnjica, kolena, stopala.
Onda se i ja rešavam. Zidovi su grubi i kroz kanal dopire topla, neprijatna para. Što više napredujemo, sve je toplije, mučnije, oporije. Ne mogu da puzim suviše brzo jer nalećem na Hordanove noge. Osećam kako mi se gaće cepaju, kako mi nešto dere rame, ali nastavljam jer ćemo se zabavljati, jer idemo da vidimo kakve su. Na sedam ili osam metara od početka, vruća, nevidljiva para postaje obasjana magla. Evo rešetke. Hordan kaže: »Tu smo«. Ja ponavljam: »Tu smo«. Čini se da govorimo pod zemljom, u paklu. Hordan se zaustavio; ponovo nalećem na njegove tabane. Golicam ga kosom da se ne zadržava. Onda kreće i oslobađa prvu rešetku. Nameštamo se: ja na prvu, on na drugu. Ali, unutra nema nikoga. Toliki reskir, pa onaj brid na krovu, a sad nema nikog. Znojavi smo od glave do pete, a ja mislim na odeću. Hordan kaže: »Gledaj«. Gledam, i evo Karlote, vice-šampiona u ping pongu. Umotana je u peškir. Pušta tuš i proba vodu. Skida peškir i vidimo kakva je. Hordan kaže: »A?« Ja ne kažem ništa. Sad me je stid. Želeo sam da ih vidim gole, ali ne ovako. Bolje je zamišljati Karlotu dok igra ping-pong, u kratkim pantalonicama, nego je gledati ovako, istinski golu, bez šortsa i bez ičega. Onda neko vikne ili zapeva, šta ja znam. Karlota se odazove još reskijim povicima. Već svučene, s ubrusima u ruci, poskakujući ulaze druge dve. Debela plavuša je gospa-Ajala, a mršava plavojka – Ana Kristina. Sede na dugoj klupi i čekaju da Karlota završi kupanje. Para se meša s mojim znojem i u potočićima se survava niz moju smežuranu kožu. Najlepše noge ima Karlota. »Pazi bre, što su pluća, a?« kaže Hordan. Da, i grudi, ne samo noge. »Al’ su naćve«, kaže Hordan. Da, i to – i zadnjica. Onda mršava plavojka sama zaigra i debela je pomno gleda. Potom joj se pridruži i đuskaju zajedno. Karlota miruje i gleda ih. Kaže da prestanu s tim, pošto će sad doći Ejmi, a znaju kakva je. Uspijuša jedna kaže Ajala, ali ipak prekida igru. Ne sviđa mi se Ajala, meni se sviđa Ana Kristina, ali je glupavo da igraju same. Naravno da mi se najviše sviđa Ejmi, ali nju ne želim da vidim. »Hajdemo«, kažem. »Šta?«, Hordan će zapanjeno, »zar sada?« »Što se mene tiče, ostani«, kažem i počinjem da puzim prema izlazu. Sad znam kakve su. To mi je dovoljno. Štaviše, stidim se, vrućina mi je i gadim se. Desnom rukom opipavam zid nad sobom, ali ništa ne nalazim. Ne želim u to da poverujem, ali nalećem na završetak kanala. Na zid na kraju. Ponovo se vraćam napred. Pužem unazad, ponovo se okrećem napred, ali me očajanje ne sprečava da shvatim da su zatvorili poklopac. Vraćam se do rešetke i pozovem: »Hordan!« – »A, ipak si se vratio«, kaže zadovoljno. »Hordan«, ponavljam. Više mu ne mogu reči; gadi mi se kad ga vidim tako umišljenog dok gleda kako Ana Kristina sapuna leđa. »Poklopac«, kažem. Gleda me rasejano, još ne razume. »Šta?«, kaže. »Ama, zatvoren je, stoko jedna.« Psujemo se promuklo šapatom i pri prvom predahu otkrivamo strah. Hordan je sad oborio pogled, ima razjapljena usta. Izgubio se, znam da se izgubio. »Ali… ko ga je zatvorio?« – zamuckuje. Mene se ne tiče ko ga je zatvorio. Gledam kroz rešetku i vidim gospa-Ajalu kako riba vrat. Grudi joj vise poput sparušene, gnjecave kaše. Bradavice su joj obešene kao crne šljive. Pomišljam kako smo zato, samo zato, upali u ovo. A to je, bogme, slaba stvar, to je užasna, odvratna stvar. »Pusti me da prođem«, Hordan će. Strah ga je izobličio. Liči na poročnog, izludelog majmuna. »Idem ja da vidim.« Ne želim da se odvojim, suviše je tesno. Onda uzmičem i on me sledi. Poklopac je, dabome, zatvoren. Hordan ništa ne kaže i vraća se do rešetke. Po drugi put klizim za njegovim tabanima. Osećam podrhtavanje u kolenima, ali Hordanu je mnogo gore. Izgubio se, ja znam da se načisto izgubio. Plače, grčeći svoje majmunsko lice, ali ja ne mogu da se topim od sažaljenja. Zato se topim od znoja i od straha. »Hajde da zovemo« – kaže. Već tada znam da nećemo zvati, da mora biti drugog rešenja. »Ne«, kažem. Samo toliko. Ne znam odakle dopiru ti koraci. Hordan ućuti i mi se gledamo u tišini, svakog časa sve bešnji i sve odlučniji. To su Ejmini koraci. Ali ja ne želim da je vidim. Ne želim da je vidim ovako. Ona, jasno, to ne zna, otvara slavinu, miluje se po nogama. Znam da Hordan ne čeka, da će povikati. Čini mi se nemogućim, ali uspevam nekako da dođem do njegovih usta. Jezivo je, budalaština je, ovako se gušati, o moji strašljivi prsti su na njegovom mekom vratu. Da, izgubio se načisto. Ja sam to već znao. Potom se njegovo majmunsko lice opusti i ponovo postaje Hordan, petnaestogodišnji Hordan, mrtvi Hordan. Mada ja ništa ne znam, a Ejmi je pod tušem i ne mogu da vičem. Jer ne mogu da prihvatim njeno prisustvo, da osetim njenu bespomoćnost, samoću, njenu nesnosnu čistotu. Ali ja sam jedan idiot i zato sebe kažnjavam. Usta mi se poslušno otvaraju da puste krik. Jedan okrutni, neodoljivi poklič. Samo zato što sam idiot, a Ejmi – ružičasta i mokra – shvata, prepada se, gnuša se, beži, dok ja puštam Hordanov krik.
Mario Benedeti
