Nazreo sam, čitajući Rasela, učenje o skupovima, Mengenlehre, koje pretpostavlja i istražuje velike brojeve koje ne bi dosegao ni besmrtan čovek čak i kad bi utrošio svoje večnosti u brojanju i čije imaginarne dinastije koriste kao simbole slova jevrejske azbuke.
U taj suptilni lavirint beše mi dato da uđem.
Nazreo sam, kroz definicije, aksiome, teoreme i njihove posledice, beskonačnu Spinozinu supstanciju koja se sastoji od beskonačnih atributa, među kojima su prostor i vreme, tako da ako izgovorimo neku reč ili pomislimo na nju, dogode se paralelno beskonačne stvari u beskonačnim neshvatljivim svetovima. U taj suptilni lavirint ne beše mi dato da uđem.
Preko planina koje više vole, kao Verlen, nijansu od boje, preko pisanja koje se služi aluzijom i ne zna za hiperbolu, preko vrtova u kojima voda i kamen nisu manje važni od trave, preko tigrova koje su slikali oni koji nikad nisu videli tigra i daju nam takoreći arhetip, preko staze časti, bušido, preko nostalgije za mačevima, preko mostova, jutara i svetilišta, preko muzike koja je gotovo tišina, preko tvojih tihih mnoštava, nazreh tvoju površinu, o Japane. U ovom suptilnom lavirintu…
U utvrdu u Huninu do 1870. dolažahu Indijanci iz pampe koji nikada ne behu videli vrata, bronzanu alku i prozor. Gledahu i pipahu te predmete, za njih ne manje neobične no za nas Menhetn i vraćahu se u svoju pustolinu.
Horhe Luis Borhes
