Bulgakov je – kao što je, uostalom, i nama svesrdno preporučivao – mamuzao sopstvenu maštu u istoj onoj meri u kojoj je slavio ljubav (a i to nam je, izdaleka, preporučivao). Oko ta dva životna strujanja, s dosta sigurnosti mogli bismo da kažemo, ispleo je on čitav svoj život. Uz to saznanje ide i to što nama ovde nije namera da izložimo njegovo književno delo (za šta bi nam, nema sumnje, bilo neophodno neuporedivo više prostora od ovih nekoliko stranica), nego da se zapitamo o piščevim životnim okolnostima i o njegovoj goloj stvarnosti, iz koje je, kao s nekog biblijskog zdenca, zahvatio tvar svojih književnih junaka i udahnuo im život večni. Da li, čitajući Bulgakova, njegove drame, pripovetke, dnevnike, dostupnu epistolarnu građu i Majstora i Margaritu, neuporedivi roman, možemo da dopremo do stvarnih, životnih prilika te „nezakonite pojave“, kako se o Bulgakovu s mnogo poštovanja izrazio Pasternak, ili se samo zanosimo u tom plemenitom naumu? Sklonija sam da se priklonim ovom drugom, ali budući da bih i ja da mamuzam sopstvenu maštu, onda pokušavam da postrojim njegove uboge i njegove poletne dane, jer bilo je i jednih i drugih. On ne samo da je mleo stvarnost i darivao život svojim likovima nego je i sebe, ne mimoilazeći sopstvene životne okolnosti, ugradio u srce svog jedinstvenog romana. A te životne okolnosti izranjaju iz epistolarne i dnevničke zaostavštine Bulgakova, koja niti je mala, niti je zaokružena, budući da neprestano iskrsavaju novootkrivena štiva, premda moramo da se pomirimo s tim da će izvestan broj njegovih pisama (rasejanih po svetu) zauvek biti izgubljen. Dalje čeprkajući po Bulgakovljevim pismima koja su dostupna, nailazimo na izvestan broj onih upućenih vrhovnoj vlasti, oličenoj u generalisimusu Staljinu, a među njima (koja, uzgred, nisu sva ni završena, a neka nisu ni poslata), najviše pažnje privlači ono koje donosimo u ovoj knjizi. Treba reći da je, u jednom trenutku, autentičnost ovog pisma osporila Lj. J. Belozerska, druga piščeva žena, smatrajući da Bulgakov nikako ne bi mogao da sastavi takvo jedno pismo, što je, ipak, opovrgnuto uvidom u Staljinov arhiv. Stoga, nema nikakve sumnje da autorstvo ovog pisma pripada Bulgakovu.
Zanimanje za Bulgakovljevo pismo sovjetskoj vlasti potiče od saznanja da je pisano u teškim životnim okolnostima, kada su piscu sva dela bila zabranjena, a život izmicao iz ruku. Govorilo se da je Bulgakov zapao u tako teško stanje da je pomišljao na samoubistvo.
Uputivši pismo, Bulgakov je rizikovao, ali očigledno drugačijeg izbora nije imao. Ispostavilo se da pismo, prilično neočekivano, ni druga strana (vlast) nije primila ravnodušno, pa je, nema sumnje, ono izazvalo reakciju i samog Staljina. Ne treba smetnuti s uma da je 1925. samoubistvo izvršio Andrej Sobolj, da je aprila 1930. pucao u sebe Majakovski. Za sovjetsku vlast nikako ne bi bilo dobro da iste godine i Mihail Bulgakov prosvira sebi metak kroz glavu.
Put ovog pisma takođe je zanimljiv. Najpre je dospelo do šefa tajne policije Hajnriha Jagode, koji ga je, podvukavši po sopstvenom shvatanju najosetljivija mesta, prosledio na razmatranje Vladi SSSR-a, to jest, Staljinu lično. I reakcija na ovo pismo je zanimljiva.
Usledio je telefonski poziv Bulgakovu, i to od Staljina lično. Taj razgovor važan je kao i svaki dokument, a o njemu saznajemo iz uspomena Lj. J. Belozerske i J. S. Bulgakove, druge i treće žene Mihaila Afanasjeviča.
Belozerska ne iznosi tok razgovora, opisuje samo nepojmljivo iznenađenje usled ovako neočekivanog poziva: „Na zvono sam odgovorila ja. Iz Centralnog komiteta Partije zvao je Staljinov sekretar Tovstuha.
Pozvala sam Mihaila Afanasjeviča, a sama sam se zabavila kućnim poslovima. Mihail Afanasjevič je uzeo slušalicu i ubrzo je tako jako i nervozno vrisnuo:
’Ljubaša!’, da sam ja glavačke poletela ka telefonu (imali smo dopunske slušalice na telefonu). Ja sam jedna-jedina koja je slušala taj razgovor [bar kako ona veruje!]. Na liniji je bio Staljin. Govorio je muklim glasom, sa izraženim gruzijskim akcentom i izražavao se u trećem licu. On je ponudio Bulgakovu – možda vi želite da otputujete u inostranstvo?“
Treća Bulgakovljeva žena, Jelena S. Bulgakov, u svojim uspomenama donosi detalje ovog razgovora.
Ona kaže da je 18. aprila 1930, oko 6-7 uveče, Bulgakov kao oparen dojurio u njihov stan [u to vreme je buduća treća Bulgakovljeva žena još živela sa Silovskim] i ispričao sledeće:
„Legao je, kao i obično, posle ručka da spava, kada je zazvonio telefon i Ljuba [Belozerska] ga je pozvala, rekavši da ga traže iz CK. Nije poverovao, zaključio je da je to šala (tada se i to radilo) i, narogušen, iznerviran, uzeo slušalicu i čuo:
– Mihail Afanasjevič Bulgakov?
– Da, da.
– Sada će s vama drug Staljin da razgovara.
– Šta? Staljin? Staljin?
I odmah je začuo glas s raspoznatljivim gruzijskim akcentom:
– Da, s vama Staljin govori. Dobar dan, druže Bulgakov (ili – Mihaile Afanasjeviču – ne sećam se dobro).
– Dobar dan, Josife Visarionoviču.
– Mi smo dobili vaše pismo. Čitali smo s drugovima. Dobićete pozitivan odgovor na njega… A možda vi, u stvari, tražite dozvolu za inostranstvo? Zar smo vam toliko dosadili?
M. A. je rekao da je ovo pitanje bilo tako neočekivano (pa i razgovor je bio potpuno neočekivan), da se on zbunio i nije odmah odgovorio:
– Ja sam veoma mnogo razmišljao u poslednje vreme o tome da li ruski pisac može da živi van otadžbine. I meni se čini da ne može.
– Vi ste u pravu. Ja isto tako mislim. Gde vi želite da radite? U Hudožestvenom teatru?
– Da, želeo bih. Ali, razgovarao sam o tome i odbili su me.
– A vi tamo predajte molbu. Čini mi se da će se oni složiti. Trebalo bi da se vidimo, da porazgovaramo.
– Da, da! Josife Visarionoviču, meni je jako potrebno da porazgovaram s vama.
– Da, treba obavezno naći vremena i sresti se. A sada vam želim sve najbolje.“
Telefonski razgovor sa Staljinom, nema sumnje, imao je povoljan uticaj na sudbinu Bulgakova u tom smislu što je makar atmosfera oko pisca, koja ga je gušila i koja bi ga neminovno dovela do propasti, donekle bila ublažena. Ipak, koliko je ovo navodno
Staljinovo favorizovanje Bulgakova bilo stvarno, najrečitije govore dnevnički zapisi J. S. Bulgakove, koje je ona vodila u ime svog muža. Ali, i od njih rečitije govori skeč koji je Bulgakov izvodio pred svojim poznanicima, nikad ga ne zabeleživši na papiru, razume se iz straha od tajne policije i jezive odmazde koja bi usledila zbog takvog ismevanja. Tek posle nekoliko decenija J. S. Silovska iznela ga je u svojim uspomenama. Taj skeč prvi je kod nas obelodanio Jovica Aćin, i ovde ga prenosim u njegovom prevodu:
Bulgakov je u očajanju napisao pismo Staljinu, govoreći da je sastavio mnoge dramske komade, ali da niko neće da ih igra niti da štampa nijedan od njih. To je bilo kratko pismo, napisano veoma korektno i potpisano: „Vaš Trampazlin.“
Staljin prima pismo i čita ga.
Staljin: „Šta je pa ovo?… Tram-pa-zlin… Šta bi to trebalo da znači?“
(Bulgakov je stalno oponašao Staljinov glas sa gruzinskim akcentom.)
Staljin (pritisnuvši dugme na svom stolu): „Dajte mi Jagodu!“
[Jagoda je u to vreme bio šef zloglasne tajne policije, to jest Komiteta za državnu bezbednost.]
Ulazi Jagoda, salutira.
Staljin: „Slušaj, Jagoda, šta je ovo? Pogledaj ovo pismo. Napisao ga je neki pisac i potpisao ’Vaš Trampazlin’. Ko je taj?“
Jagoda: „Ne bih umeo da kažem!“
Staljin: „Šta to znači da ne bi umeo da mi kažeš? Kako se usuđuješ da mi tako odgovoriš? Morao bi da budeš kadar da vidiš tri fata ispod zemlje. Hoću odgovor za pola sata!“
Jagoda: „Da, Vaša ekselencijo!“
On izlazi i vraća se za pola sata.
Jagoda: „E pa, Vaša ekselencijo, izgleda da je to Bulgakov!“
Staljin: „Bulgakov? Šta to znači? Zašto mi moj pisac piše ovakva pisma? Pošalji odmah po njega!“
Jagoda: „Da, Vaša ekselencijo!“ (Izlazi.)
Motocikl juri niz Furmanovu ulicu – brrrrrr!!! Brrrr!
Čuje se zvono na vratima i čovek se pojavljuje na našem pragu.
Čovek: „Vi ste Bulgakov? Naređeno mi je da vas odmah odvedeni u Kremlj!“
Bulgakov je u starim belim čakširama. U rublju okraćalom od pranja, pocepanim papučama iz kojih mu proviruju prsti i u košulji s rupom na ramenu, a kosa mu je raščupana.
Bulgakov: „Oh, gde ću… kako ću… nemam čizama..!“
Čovek: „Moram da vas odvedem kako god da ste obučeni. Naređeno mi je!“
Bulgakov sav užasnut izuva papuče i polazi sa čovekom.
Brrrrr! brunda motocikl – i već su u Kremlju!
Bulgakov ulazi u prostranu odaju u kojoj su Staljin, Molotov, Vorošilov, Kaganovič, Mikojan i Jagoda i čekaju ga.
Bulgakov zastaje na pragu i pokloni se.
Staljin: „Šta je ovo! Zašto ste bosonogi?“
Bulgakov (u očaju šireći ruke): „Pa šta sam mogao?… Nemam čizama…“
Staljin: „Šta!? Moj pisac je bez čizama? Kakva sramota! Jagoda, izuvaj čizme i daj mu ih!“
Jagoda izuva svoje čizme i gadljivo mu ih daje.
Bulgakov pokušava da ih obuje, ali mu ne pašu.
Bulgakov: „Ne pašu…“
Staljin: „Kakva ti to stopala imaš, Jagoda, baš ne shvatam! Vorošilove, izuvaj svoje čizme, možda su tvoje po meri!“
Vorošilov izuva čizme, ali su one suviše velike za Bulgakova.
Staljin: „Kuvarčino, suviše su velike za njega! Imaš baš nožurde, prave vojničke nožurde!“
Vorošilov pada u nesvest.
Staljin: „Ovo nije nikakva šala! Kaganoviču, ne sedi samo tamo, zar ne vidiš da je ovaj čovek bez čizama!“
(Kaganovič žurno izuva čizme, ali ni te ne pašu.)
„E, to i nije iznenađenje, on i nije Rus!… Uh… sklanjaj mi se sa očiju!“
(Kaganovič pada u nesvest.)
„Svejedno, osvestiće se! Mikojane! Iako nema smisla da ti tražim, jer su tvoje noge kao u pileta.“
(Mikojan se zatetura.)
„Ne usuđuj se da padneš! Molotove, izuvaj se!“
(Najzad Molotovljeve čizme odgovaraju.)
„Tako je već bolje. Sjajno. Sad mi recite šta je to sa vama? Zašto ste mi napisali ono pismo?“
Bulgakov: „Pa, kako bih rekao… Pišem pozorišne komade, ali kakva korist!… U ovom času, na primer, jedan od mojih komada leži negde u Moskovskom hudožestvenom teatru, ali oni neće da ga postave na scenu i neće da mi plate za njega…“
Staljin: „Razumem! Sačekajte sekund!“
(Zove telefonom.)
„Da li je to Hudožestveni? Ovde Staljin. Dajte mi Stanislavskog. (Pauza.) Šta? Umro? Kad? Baš sad? (Bulgakovu.) Da ne poveruješ, umro je kad su mu rekli.“
(Bulgakov teško uzdiše.)
„Sačekajte momenat, nema potrebe za takvim uzdisanjem.“
(On zove ponovo.)
„Da li je to Hudožestveni? Ovde Staljin. Dajte mi Nemiroviča-Dančenka. (Pauza.) Šta? I on umro? Kad… on? Pa, izgleda da je i on umro. Svejedno, samo momenat.“
(Zove.)
„Dajte mi onda ma koga! Ko je tamo? Jegorov? Dobro onda, druže Jegorove, u svome pozorištu imate rukopis jednog komada (daje glavom znak Bulgakovu), komada čiji je autor pisac Bulgakov… Naravno, ne volim da vršim pritisak na ljude, ali izgleda mi da je to dobar komad… Šta? I vi mislite da je dobar? I planirate da ga postavite na scenu? A kad mislite da će to biti? (Pokriva slušalicu rukom i pita Bulgakova: ’Kad hoćete?’)“
Bulgakov: „Oh, pa za tri godine ili otprilike toliko!“
Staljin: „Hmmm!… (Jegorovu) Ne volim da se mešam u pozorišne poslove, ali čini mi se da biste to (namiguje Bulgakovu) mogli da postavite na scenu za… tri meseca ili otprilike toliko… Šta? Za tri nedelje? Dobro, dobro. A koliko ste mislili da mu platite za taj komad?… (Pokriva slušalicu rukom i pita Bulgakova: ’Koliko hoćete?’)“
Bulgakov. „Paaa… Rekao bih… pet stotina rubalja bi bilo u redu!“
Staljin: „Ooo! (Jegorovu.) Naravno, nisam stručnjak u finansijskim stvarima, ali mi izgleda da bi za takav komad trebalo da mu platite pet hiljada. Šta? Šezdeset? Onda je u redu! (Bulgakovu.) Eto, vidite, a rekli ste..!“
Posle toga Staljin naprosto nije mogao da živi bez Bulgakova – sve vreme se druže. Ali, jednog dana
Bulgakov dolazi i kaže:
„Moram da odem u Kijev na neke tri nedelje!“
Staljin: „I vi sebe zovete prijateljem? A šta ću ja?“
Ali, Bulgakov ipak odlazi. A Staljin je ostao sam da silno tuguje.
„Oh, Miša moj, Miša moj!… Otišao je, ostavio me! Šta da radim, užasno mi je dosadno!… Možda da odem u pozorište?… Ždanov brine o sovjetskoj muzici… Hajde da idemo na operu.“
Počinje da sve zove telefonom.
„Je li to Vorošilov? Šta je s tobom? Upravo radiš? Šta god da ti radiš, nema svrhe. Vodi računa, ne padaj u nesvest! Dolazi ovamo, idemo na operu. Povedi Buđonija sa sobom!“
„Halo, Molotove, dolazi odmah ovamo, idemo na operu! Šta kažeš? Ne mogu da te razumem, suviše mucaš! Dolazi ovamo, rekao sam! I povedi Mikojana sa sobom!“
„Halo, Kaganoviču, prestani da glumiš Jevrejina i dovlači se ovamo, idemo na operu!“
„Pa onda, Jagoda, mora da si sve već čuo i tako znaš da idemo na operu. Pripremi auto!“
Kola su dovezena i oni se ukrcaše. U poslednji tren, Staljin se seti:
„Kako smo samo mogli da zaboravimo velikog eksperta za umetnost? Zaboravili smo Ždanova! Pošaljite najbrži avion da ga doperja iz Lenjingrada!“
Brrr!… Avion je zagrmeo u vazduhu i nekoliko minuta kasnije, evo ga natrag sa Ždanovim.
Staljin: „Uuu, bilo je baš brzo! Mislili smo da odemo na operu, i uverimo se kako sa tobom cvate sovjetska muzika! Sad možeš da nam pokažeš! Ulazi. A, nema mesta? Pa sedi mi onda u krilo, dovoljno si malecan!“
Kola rade brrr… i evo ih svi ulaze u vladinu ložu u Boljšom teatru.
U međuvremenu, u Teatru sve obuzima divlja panika, znaju da dolazi velikan. Jakov L. je telefonirao Šostakoviču i umetničkom direktoru Samosudu, koji ima zapaljenje krajnika. Za pet minuta Samosud stiže u teatar – uvijenog grla i sa temperaturom. Šostakovič, sa licem ko kreč od straha, takođe stiže. Meljik, u fraku sa crvenim karanfilom u zapučku, sprema se da diriguje orkestrom u drugoj izvedbi Šostakovičeve Lejdi Magbet. Svako je prestrašen, ali se poglavito osećaju prijatno, pošto su nedavno gazda i njegova svita išli da gledaju Tiho teče Don, a sledećeg dana su svi izvođači bili odlikovani. I tako danas svi – Samosud, Šostakovič i Meljik – već buše rupe na levoj strani svojih žaketa.
Gosti u vladinoj loži zauzimaju mesta. Meljik žestoko zamahuje svojom palicom i počinje uvertira.
Očekujući odlikovanje, a osećajući poglede svih vođa na sebi, Meljik silovito maše, đipa okolo, seče vazduh svojom palicom i tiho pevuši orkestru.
Znoj u kapljicama lipti po njemu. „Svejedno, u pauzi ću promeniti košulju“, misli on u zanosu.
Posle uvertire, on baca letimičan pogled na vladinu ložu, iščekujući pljesak, ali tamo ništa, ni pokreta.
Posle prvog čina, događa se ista stvar. Nisu impresionirani.
Na suprotnoj strani, u službenoj loži, nalaze se Samosud, sa šalom oko vrata, Šostakovič, drhteći, i veličanstveno miran Jakov Leontjev, direktor uprave u Boljšom – on nema šta da izgubi. Istežući vratove, sa strepnjom gledaju prema vladinoj loži gde vlada totalna tišina.
Niko više ne misli na odlikovanja. Sad je u pitanju ostati živ…
Kad se opera završila, Staljin ustaje i kaže sviti:
„Hteo bih, drugovi, da vas zamolim da se ne razilazite. Iziđimo napolje, potrebno je da razgovaramo.“
Izlaze napolje.
„E pa, drugovi, potrebna nam je kolektivna diskusija. (Svi su seli.) Ne volim da vršim pritisak na ljude, ne bih da kažem da je po mome mišljenju ova opera kakofonija ili muzička zbrka, nego bih vas, umesto toga, zamolio da iznesete svoja mišljenja apsolutno nezavisno.“
Staljin: „Vorošilove, ti si najstariji, kaži mi šta misliš o ovoj muzici?“
Vorošilov: „Zapravo, vaše prevashodstvo, mislim da je to zbrka!“
Staljin: „Sedi pored mene, Klime, sedi. Molotove, šta ti misliš?“
Molotov: „Ja, v-vaša e-ekselencijo, m-mislim da je to k-kakofonija!“
Staljin: „U redu, u redu, to je dovoljno s tvojim mucanjem! Sedi ovde pored Klima. Šta pa naš cionista misli o svemu?“
Kaganovič: „Pa mislim da je to kakofonija, a i zbrka jedna!“
Staljin: „Mikojana neću ni da pitam, sve što on zna jeste prežvakavanje… Ali, sad, nema potrebe da klonemo! Buđoni, šta ti kažeš?“
Buđoni (gladeći svoje brkove): „Sve ih treba saseći!
Staljin: „Šta, zar baš tako misliš? Baš si surov! Sedi bliže ovamo! E tako, drugovi, svi ste izneli svoja mišljenja i postigli smo saglasnost. Sastanak je dobro protekao. Hajdemo kući.“
Svi su ušli u auto. Ždanov se razgnevio, jer nije bio pitan za mišljenje, i motao se oko nogu ostalih.
Pokušava da sedne na svoje staro mesto, u Staljinovo krilo.
Staljin: „Kud si naumio? Jesi li izgubio pamet? Na putu ovamo kolena su mi od tebe utrnula! Sovjetska muzika!… Cvate!… Možeš kući peške!“
Sledećeg jutra dnevni list Pravda objavio je članak:
„Muzička zbrka“. U njemu se reč „kakofonija“ ponavljala nekoliko puta.
Na kraju, možemo samo da špekulišemo o tome zašto su neki intelektualci bili progonjeni, dok drugi, naizgled podjednako podesni za odstrel, nisu; u tom smislu, recimo, slučaj Demjana Bednog ukazuje na veoma prisutan element proizvoljnosti u istoriji progona. Nama preostaje da dodamo da je kao odraz stvarnog progona zbog Kobnih jaja, Bele garde i Psećeg srca, uz poklič u novinama „Udarimo po bulgakovštini!“, Bulgakov sebi, u liku majstora, namenio konačno pribežište u carstvu snova, ponovo zahvatajući iz jednog od književnih izvora, Fausta, dok je, u stvarnosti, u onostrani svet majstor prešao ophrvan teškom i mučnom bolešću. Zbog toga mi i stihovi s početka Geteovog Fausta „Pa dobro, ko si ti? One sile deo što svagda hoće zlo, a svagda dobro stvara“, kojim je Bulgakov epigrafisao svoj roman Majstor i Margarita, izgledaju kao jedino moguće pitanje. Samo je na čitaocu da odabere kome da ga uputi. A odgovor je uvek pri ruci.
Nada Uzelac
