Van Gogovo pismo bratu Teu
Amsterdam, 3. April 1878.
Ponovo sam razmišljao o temi našeg razgovora i nehotice pomislio na reči: „mi smo danas ono što smo bili juče“. To ne znači da treba da tapkamo u mestu i da ne treba da pokušamo da napredujemo, naprotiv, postoji ozbiljan razlog da to učinimo.
Ali, da bismo ostali verni tim rečima, ne možemo da ustuknemo, i kada smo jednom počeli stvari da posmatramo slobodno i sa poverenjem, nema uzmicanja niti odustajanja.
Oni koji su govorili „Mi smo danas ono što smo bili juče“ bili su „časni ljudi“, što jasno proizilazi iz Ustava koji su napisali, koji će večno trajati i za koji je moglo da se kaže da je napisan „zrakom nebeskim“ i „plamenim prstom“. Dobro je biti „častan čovek“ i truditi se da to budemo još više, a dobro je i kada verujemo da je za to potrebno biti „produhovljen čovek bogatog unutrašnjeg života“.
…
Mnogo smo pričali o tome šta je naša dužnost i kako da postignemo nešto dobro i i došli smo do zakljuka da nam je cilj, pre svega, da pronađemo neki posao kojem bismo mogli u celosti da se posvetimo.
Mislim da smo se takođe složili da je veoma važno misliti o kraju i da pobeda postignuta nakon čitavog života ispunjenog radom i trudom vredi više od pobede koju bismo dosegli ranije.
Onaj ko živi iskreno i susreće se sa istinskim teškoćama i razočarenjima, a ne posustaje zbog njih, vredi mnogo više od onoga koga uvek prati sreća i koji će spoznati samo relativni napredak. Jer, ko su oni kod kojih najbolje možemo da uočimo najviše vrednosti, to su oni na koje mogu da se primene reči „težaci, vaš je život težak, težaci, vi patite, težaci, vi ste blaženi“, to su oni koji nose obeležja „čitavog jednog života ispunjenog borbom i radom, a nikada nisu klonuli“. Treba da se potrudimo da postanemo kao oni.
…
Nekad je dobro izaći među svet i družiti se sa ljudima, nekada smo na to primorani, ali onaj koji radije ostaje sam, mirno radeći i koji želi da ima svega nekoliko prijatelja, on je taj koji se najbezbednije kreće među ljudima i svetom. Ne treba se prepustiti životu bez teškoća, briga ili prepreka, život ne sme da bude ni suviše lak. Čak i u kulturnim sredinama, najboljim društvima i najpogodnijim okolnostima, treba sačuvati pomalo izvronog karaktera Robinzona Krusoa ili prirodnog čoveka, nikada ne smemo dopustiti da zgasne plamen u našoj duši, moramo ga stalno održavati. A onaj kome je i dalje drago vlastito siromaštvo poseduje veliko bogatstvo i uvek će jasno čuti glas svoje savesti; onaj koji sluša i sledi taj unutrašnji glas, koji je najlepši božji dar, na kraju će pronaći prijatelja i nikada nije sam…
Neka to bude naša sudbina, dečače moj, neka te uspeh prati na tvom putu i neka Bog bude s tobom i omogući ti da uspeš, to je ono što ti želim, srdačno se rukujući s tobom dok polaziš.
Voli te tvoj brat
Vinsent
