(Gradac, br. 157-159, 2006, 292-296)
Piše: Zorica Civrić
Nikola Tesla, Vilijem Šekspir i Prospero Bura, drama Viljema Šekspira, izvedena u Shakespeare Globe Theater u Londonu (sezona 2000), u režiji Lenke Udovički, je iznenada, smelo, neočekivano i pokazaće se opravdano, spojila Viljema Šekspira, pesnika, likom Prospera dramskog junaka, čarobnjaka, sa Nikolom Teslom, izumiteljom i naučnikom. Osećanje o postojanju veze o kojoj govorimo, čak i nakon sticanja delimičnog uvida u stvaralaštvo Nikole Tesle, pokazaće da je Prosperova veština da menja stvarnost, stvarna i moguća. Viljem Šekspir i Nikola Tesla su prvi pomenuti u zajedničkom kontekstu 1897. godine kada je novinar News Tribunea iz Detroita pisao: «Teslu možemo nazvati Šekspirom u svetu mašinstva i elektrotehnike. Ne treba da bude sumnje da je on za elektricitet ono što su Rotšildovi za finansije» (8. avgust 1897).
O veličini Šekspira i Tesle O Viljemu Šekspiru i Nikoli Tesli govorimo kao o velikim ljudima. Evo šta je Tesla smatrao za merilo ljudske veličine: “Kao sto materijalni svet poznajemo samo kada tačno izmerimo njegove pojave njihovim osobenim merilima, tako ćemo prave velike ljude pronaći kada na njihova dela primenjujemo tačna merila. Svet je pogrešno vaspitan da se divi svakom uspehu, i svaki privremeni i opaki uspeh naziva veličinom. Veliki je čovek onaj koji svojim umnim darovima i sposobnostima natkriljuje ostale ljude, koji kao što pčela prikuplja med, prikuplja znanje, i otkriva nove istine, ali sve to kruniše ljubavlju prema čovečanstvu, da mu pomogne da što pre izađe iz beda koje ga pritiskuju: straha, gladi, neznanja i bolesti. Nisu veliki oni koji ponižavaju ĉoveka, već oni koji ga uzdižu, koji obogaćuju njegovo duhovno nasledstvo i time pomažu njegovoj sreći. “ Veličina Šekspira i Tesle odgovara ovom opisu. Krajnosti kada su u pitanju Šekspir i Tesla Oko njihovog imena postoje krajnosti.
Kada je u pitanju Nikola Tesla, stvoren je mit o njemu koji ide dotle da se razvija idolopoklonstvo koje je dovelo do postojanja hrama (Kalifornija, SAD) u kome se ljudi njemu mole. Ali u isto vreme većina ljudi ne zna da je upravo on izumitelj uređaja i nalazač principa koji se primenjuju u tehničkim naukama 20. veka, a koji su širom poznati (indukcioni motor, prenos energije na daljinu, radio, daljinsko upravljanje). Kada je reč o Šekspiru, znamo da je on najveći dramski pisac sveta, ali za vreme njegovog života postojala je sumnja u identitet pravog autora pozorišnih komada za koje smo danas sigurni da im je autor Šekspir.
O geniju
Ono što zaokuplja genija, a smatra se da Tesla i Šekspir to jesu, je opsesija traganja za dubljom suštinom stvari i pojava, od njihove elementrarne prisutnosti do totaliteta kao celine svih stvari. Oni spoznaju vrednosti koje nisu samo od pojedinačnog, već i od opšteg značaja. To što je jedan od njih pesnik, a drugi naučnik, znači samo da na različite načine izražavaju najviše istine koje su spoznali. Tesla kaže: «Mi nesumnjivo imamo finija nervna vlakna, koja nam omogućavaju da osetimo istinu tamo gde su logičko zaključivanje ili bilo koji svesni umni napor uzaludni». Verovao je da umetničke i naučne zamisli dolaze iz istog izvora:
“Aristotel je učio da u vasioni postoji nepokretna entelehija koja sve pokreće i misao je njen glavni atribut. Isto tako ja sam uveren da je ceo kosmos objedinjen, kako u materijalnom tako i u duhovnom pogledu. Postoji u vasioni neko jezgro otkuda mi dobijamo svu snagu, sva nadahnuća, ono nas večno privlači, ja osećam njegovu moć i vrednosti koje ono emituje celoj vasioni i time je održava u skladu. Ja nisam prodro u tajnu toga jezgra, ali znam da ono postoji. Kada hoću da mu pridam materijalni atribut, onda mislim da je to svetlost, a kada pokušam da ga shvatim duhovno, onda su to lepota i samilost. Onaj koji nosi u sebi tu veru oseća se snažan, rad mu čini radost, jer se sam oseća jednim tonom u sveopštoj harmoniji.“
Onako kako je Šekspir u svom najizvornijem i najsuštinskijem saznanju razborito spoznao svojstva ljudske prirode i ušao u tajne čovekovog srca i uma, tako je Tesla spoznao zakone Prirode. Šekspirovi likovi su pojedinci. Tesla se obraća kolektivnom junaku, Čovečanstvu. Prisustvo mitoloških motiva u delu Šekspira i Tesle Šekspir je za svoje drame koristio i motive iz klasičnih dela i mitova u kojima su prikazane različite manifestacije suštine duše. Tesla je mitologizirane procese shvatio kao ljudsku dramu reflektovanu u prirodnim pojavama. On piše: “Ko god želi da dobije pravu sliku o veličini našeg doba, treba da prouči istoriju razvoja elektriciteta. Tu će naći priču čudesniju od ma koje priče iz “Hiljadu i jedne noći “. Ona počinje davno pre naše ere, kada su Tales, Theofrast i Plini pričali o magijskim svojstvima elektrona – skupocene materije koju mi nazivamo ćilibar–koji je postao od čistih suza Heliadesa sestara Fetona, nesrećnog mladića koji je pokušao da se vozi užarenim kočijama Feba i umalo što nije zapalio Zemlju. Bilo je sasvim prirodno što je bujna mašta Grka misteriozne pojave pripisivala natprirodnom uzroku, darujući ćilibaru život i dušu. Da li se u to stvarno verovalo ili je to samo pesnički način izražavanja, ostaje i dalje pitanje. Čak i dan-danas veliki broj najobrazovanijih ljudi misli da je biser živ, da on postaje sjajniji i lepši u toplom dodiru sa ljudskim telom. Da je kristal živo biće, to je takođe i mišljenje naučnika, a to se gledište proteže i na celokupan fizički svet otkada je prof. Džagadis Čander Boze nizom značajnih eksperimenata pokazao da neživa materija reaguje na nadražaje na potpuno isti način kao što reaguju i biljna vlakna ili životinjsko tkivo.
Praznoverje starih naroda, ako ga je uopšte i bilo, ne može se zato uzeti kao pouzdan dokaz njihovog neznanja, već se može samo nagađati koliko su oni znali o elektricitetu. Neobično je bilo to što su oni ribu ražu upotrebljavali u elektroterapiji. Na nekim starim metalnim novčićima vide se zvezde, odnosno iskre, kakve bi mogla da proizvede galvanska baterija. Zapisi, mada retki, svojom prirodom nas uveravaju da je manji broj posvećenih ljudi imao dublje znanje o fenomenima ćilibara. Jedan od takvih, Mojsije, bio je nesumnjivo praktičan i vešt električar, daleko ispred svog vremena. Biblija opisuje tačno i do detalja mašinu kojom se elektricitet stvarao pomoću trenja vazduha o svilene zavese i skupljao u kutiju napravljenu kao kondenzator. Lako je moguće pretpostaviti da je sinove Aronove ubilo pražnjenje visokog napona i da su vestalske vatre u Rimljana bile izazvane elektricitetom.» Suočavanje čoveka sa prirodom kao motiv kod Šekspira, a kao Teslin način života U Šekspirovim dramama, u prizorima suočavanja dva uzburkana sveta, sveta likova i sveta prirode, još dublje nam se otkrivaju strahovi, strepnje i muke egzistencijalnog položaja pojedinca i čovečanstva u celini.
Kada Tesla opisuje svoje unutrašnje stanje koje prethodi genijalnom izumu, obrtnom magnetnom polju, kao da vidimo likove iz «Bure» ili još pre «Kralja Lira»:
«U Budimpešti sam mogao da čujem otkucaje časovnika koji se nalazio u sobi trećoj od moje. Sletanje muve na sto moje uvo bi primalo kao tup udar. Zvuk kočije koja bi prolazila nekoliko milja daleko potresao bi čitavo moje telo. Prasak lokomotive udaljene dvadeset do trideset milja zaljuljao bi klupu ili stolicu na kojoj sam sedeo tako jako da bih osetio nesnosan bol. Tlo pod mojim nogama je neprestano podrhtavalo. Bio sam prinuđen da ispod svoje postelje podmećem gumene jastuke da bih se bar malo odmorio. Zaglušujuća buka iz daleka i izbliza naličila mi je na nejasno izgovorene reči koje bi me prepale da nisam bio u stanju da ih raščlanim na njihove sastavne komponente. Sunčevi zraci koji su u razmacima bili isprekidani izazivali bi tako snažan potres u mom mozgu da bi me ošamutili. Morao sam sakupiti svu snagu volje da prođem ispod mosta ili neke građevine, jer bih prolazeći osetio neverovatan pritisak na lobanju. U mraku su moja čula bila osetljiva kao u slepog miša i mogao sam da razaznam postojanje nekog predmeta na udaljenosti od 12 stopa čudnim osećanjem jeze na čelu. Puls mi je varirao od nekoliko do dvesta šezdeset otkucaja i svaki deo moga tela se trzao i drhtao, što sam nateže podnosio». A onda kada je rešenje nađeno Tesla sa oduškom kaže: «Kada sam prihvatao neki zadatak, nisam to činio sa rešenošću koja je svojstvena običnim ljudima. Za mene je to bio sveti zavet, pitanje života i smrti. Znao sam da ću stradati ako ne uspem… Hiljadu tajni prirode na koje sam mogao da nabasam dao bih za ovu jednu tajnu koju sam od nje ote, uprkos svim čudima i opasnostima po svoj opstanak.»
Tesla je istovremeno i Šekspirov junak Prospero koji je izazvao prirodu, ali i jedani od brodolomnika na koje je Prospero poslao nevreme. Sticanje znanja kao početak sticanja veštine čudotvorenja Prospero i Tesla posedovali su znanje koje im je omogućilo da steknu čudotvornu veštinu. Znanje, samo po sebi, ne obezbeđuje i umeće, kao što ni svako umeće nije čudotvorno. U slučaju Prospera ono takvim postaje zahvaljujući «sticajem čudnim», dok je Teslu moćnim učinila sila koja je Arijelovog svojstva. Pre prispeća na ostrvo Prospero je bio nenadmašan po svom dostojanstvu, posvećen sticanju znanja u slobodnim veštinama, zanesen tajnim naukama, povučen. U toj zanesenosti ne naslućuje opasnost koja mu preti od brata. Prospero: …Svrhe svetovne ovako zanemarujuć, sav predan povučenosti gde um bogatih onim što, samo kada ne bi bilo toliko tajno, kudikamo bi procenu pučku nadmašivalo, ja u svom bratu nevernom probudih poganu ćud; i moje poverenje, ko dobar otac, porodi u njemu izdaju isto tako veliku ko što je moje poverenje bilo; Prosperova veština, onda kada su mu planete i vremenske prilike naklonjene postaje njegova moć: Prospero: …sticajem čudnim, izdašna Fortuna, koja je sada meni naklona, na obalu je ovu dovela dušmane moje; a vidovitost mi kaže da zenit moj zavisi od jedne zvezde najpovoljnije: i propustim li da njen uticaj privučem laskom, sreća moja se nikada neće pridići… I Tesla je čitanju pristupao strasno:
«Knjige sam voleo najviše. Moj otac je imao veliku biblioteku i kad god sam mogao, pokušavao sam da zadovoljim svoju strast za čitanjem. Otac mi to nije dozvoljavao i pobesneo bi kada bi me uhvatio na delu. Kada bi me primetio da potajno čitam, skrivao bi od mene sveće. Nije želeo da kvarim oči. Ali ja sam dobavljao loj, pravio fitilje, izlivao tanke štapove lojanica i svake noći dok su ostali spavali, pošto bih zapušio sve ključaonice i pukotine, čitao bih sve do zore kada je majka već započinjala svoj mukotrpni dnevni posao…Ja sam sazrevao razmišljajući. Još od detinjstva sam morao da se bavim samim sebi. Zbog toga sam mnogo patio, ali to je bila sreća u nesreći, jer me je to naučilo da uvažavam neprocenjivu vrednost samoposmatranja radi očuvanja života, kao i radi postizanja uspeha».
Sposobnost rasuđivanja i opažanja koju je stekao umnim naprezanjem, intuicija, instinkt, kritičko mišljenje i upornost učinili su Teslu pripremljenim i zaslužnim da postane izumitelj. Ono što je za Prospera bila najpovoljnija zvezda, za Teslu je to bio “Veliki duh pronalazaštva”. On piše:
“S vremena na vreme, u retkim intervalima, Veliki duh pronalazaštva silazi na zemlju da saopšti neku tajnu koja treba da unapredi čovečanstvo. Bira najbolje pripremljenog, najzaslužnijeg i šapuće mu tajnu na uho. Dragoceno saznanje dolazi kao blesak svetlosti. Kada shvati skriveno značenje, srećni izabranik vidi ċudesnu promenu: pred njegovim ushićenim očima je jedan novi svet, jedva da naslućuje sličnost sa starim.“
Pod činima Sikorakse Postoji jedan lik u drami «Bura» koji kao da je odigrao veliku ulogu u Teslinom detinjstvu, odrastanju i potonjem životu. Bila je to Sikoraksa, majka starosedeoca ostrva Kalibana. Prospero: … Tu prokletu vešticu Sikoraksu iz Alžira proterali su, ko što znaš, zbog njenih zločina mnogih i čarolija pred kojima se ljudsko oko zgraža… Čitajući Teslinu autobiografiju «Moji izumi» stičemo utisak kao se njegov život u velikoj meri odvijao pod činima Sikorakse. Tesla piše:
«Tri puta sam u svojoj mladosti bio prepušten bolesti, beznadežno fizički razoren i napušten od lekara. Davio sam se desetak puta, gotovo su me živog skuvali i jedva sam izbegao da me ne spale. Bio sam živ zakopan, izgubljen i smrznut. Za dlaku sam izbegao psima i divljim svinjama i drugim divljim životinjama. Preživeo sam strašne bolesti i prolazio kroz raznovrsne čudnovate nezgode, a to što sam danas zdrav i krepak-pravo je čudo».
Sam Tesla isticao je da su životne nevolje i teškoće ono što ga je na poseban način bodrilo da napreduje u stvaranju. Sikoraksa je bila njegov veran pratilac do kraja života. Izmena stvarnosti kao osnovno svojstvo Prosperove i Tesline veštine Tesla i Prospero poseduju veštinu da izmene prirodnu stvarnost. Različito svojstvo njihovog umeća je u tome što je manifestacija Prosperove veštine ograničena u vremenu i prostoru. Ona traje četiri sata, deluje na ostrvu, nedaleko od ostrva i deluje na ljudsku prirodu. Teslini izumi su globalne mogućnosti primene, a posledice njegovog rada nisu trenutne, već su dugoročne. Izum Nikole Tesle koji je na očigledan način izmenio stvarnost je obrtno magnetno polje. Zahvaljujući ovom izumu nastao je indukcioni motor-“Kolumbovo jaje”, upotrebljen u predstavi “Bura” kao metafizički predstavnik Teslinog umeća. Manifestacija rada ovog motora liči na čudo. Objašnjenje njegovog rada je slikovito-dva strujna fluida izazivaju vihor-buru, nevidljivu silu koja pokreće jaje. Činjenica je da je zahvaljujući Tesli iskorišćena energija vode reke Nijagare i osvetljen grad Bafalo. Prvi je realizovao bežično daljinsko upravljanje, on je jedan od pionira radija, smislio je mehanički oscillator nazvan “mašinom za izazivanje zemljotresa”, stvorio je uređaj poznat kao “Teslin transformator”. Teslin burom nošen život ostavio nam je u nasledstvo zauvek izmenjen svet. Neke scene iz “Bure” mogle bi biti izvedene u scenografiji Tesline laboratorije sa transformatorom.
Kako bi to izgledalo kada bi Tesla, umesto u laboratoriji, izveo čuveni eksperiment iznad mora, opisao je Arijel:
Prospero: Da’l si, duše, upriličio buru baš onako kako naložih tebi?
Ariel: Sve doslovce. na kraljev brod se spustih; čas na pramcu, a čas u trupu, čas na palubi, čas u kabini svakoj širio sam plamsanjem svojim užas; katkad bih se delio, pa na mnogim mestima goreo; i na glavnoj katarci i na kosniku i na krstovima u isti mah zaplamteo, pa onda u jedno ponovo se stapao: ne bi ni munje Jupiterove, preteče groznih gromova, toliko trenutne bile, nit’ bi izmicale pogledu brže; kao da su vatra i grohot sumporni u naletima jurišali na silnog Neptuna i nagnali mu smele talase da drhte, pa mu čak i trozubac strašni potresli.
Ljudi kao automati
Za Prospera su promene koje izaziva u prirodi pomoću Arijela, samo sredstvo da izazove mnogo dublje promene u ljudima. On upravlja svojom ćerkom Mirandom, Arijelom i Kalibanom i od njih jedino očekuje da sprovedu njegove zahteve. Neprijatelje kojima smišljeno šalje buru Prospero nadgleda na drugačiji način. Dovodeći ih prvo do rastrojstva, potom za njih strahuje: «Beše li neko čvrst i postojan da mu taj džumbus ne pomuti um?», «da li, Arijele svi ostadoše čitavi i zdravi?». Kada se samo neki od njegovih neprijatelja pokaju za ono što su mu nekad učinili, on oslobađa sve nesrećnike, vraćajući im razum. Dakle, antagoniste drame u svemu pokreće Prospero, koji je u ovom slučaju spoljašnja sila. Tesla je bio čvrsto ubeđen da su ljudi automati pokretani spolja, s tim što nije objasnio prirodu te spoljašnje sile. Sledeće Tesline reči mogao je izgovoriti bilo koji od brodolomnika iz «Bure»:
“Mi smo automati koje potpuno kontrolišu sile sredine, razbacavši nas unaokolo kao pampure od plute po površini vode, automati koji su pogrešno shvatili rezultujuću silu spoljnih impulsa kao slobodnu volju. Naši pokreti i druge radnje služe očuvanju života i mada izgleda da smo potpuno nezavisni jedni od drugih, mi smo spojeni nevidljivim vezama. “
Prospero kao da je otelotvorenje te spoljašnje sile, za koju Tesla smatra da upravlja ljudskim životima. Kosmički bol Nakon što Arijel obavesti Prospera u kakvom su stanju brodolomnici rečima,
… Vaša mađija toliko snažno ih je skvrčila da bi vam, kad biste ih pogledali, smekšala duša… Moja bi, da sam čovek, gospodaru, smekšala. Prospero izgovara: Pa i moja će. Kad ti, koji si samo vazduh, osećaš da te je takla ganutost zbog ove njihove patnje, zar ja, koji sam biće ko oni, patim kao oni, da manje budem ganut nego ti? Mada u samo srce zlodela pogodila me njihova, ja ipak razumom svojim plemenitijim suprotstavljam se gnevu svom: jer više vrlina čini nego osveta.
U ovom trenutku Prospero podseća na Teslu koji kaže: «Vidim povređenog prijatelja, a to i mene zaboli: moj prijatelj i ja smo jedno. A sada vidim pobeđenog neprijatelja, hrpu materije, za koju me je najmanje briga od svega na svetu, ali to me ipak rastužuje. Zar to ne pokazuje da je svaki od nas samo jedan deo celine?». Bol koji ga ovom prilikom obuzima, Tesla je nazvao «kosmički bol».
Epilog
Prospero kao pokretač i posmatrač radnje u drami može da bude shvaćen kao sam božanska figura, jer poseduje suštinsku superiornost u odnosu na ostale likove i ne podleže mogućnosti psihološke analize. Na kraju drame odriče se svoje veštine: Prospero: Ali sad se ja odričem ove strašne mađije; i pošto budem-kao što ću sad učiniti-sa neba prizvao muziku, da moj duh preobrati po mome smeru, kao što i treba da čini vazdušasta mađija,- palicu svoju ću prelomiti i mnogo sežanja duboko ću je zakopati u zemlju, dok ću, dublje no što je ikad olovni teg pao, utopiti mađijsku knjigu svoju. Priroda Teslinog genija bliža je prirodi Prometeja. U starosti, prometejsko osećanje moći i gordosti, kao da je nestalo ili se pretvorilo u osećanje rezigniranosti i poništavanja sopstvenog individualiteta. Tesla kaže: «Velika je Budina ideja o selfu kao iluziji… Nema individualiteta.
Ne možete reći da talas u okeanu ima individualnost. Postoji samo sledovanje talasa jedan za drugim. Vi danas niste ista osoba koja ste bili juče. Ja sam upravo niz egzistencija koje su približno, ali ne potpuno slične. Ovaj lanac je ono što prozvodi dejstvo trajnosti, slično pokretljivosti slike.” Teslina misao da “mi nismo ništa drugo do talasi u prostoru i vremenu koji kada ispare ne ostane ništa” bliska je Prosperovoj kada se uoči odricanja od magijske veštine, obraća ćerki Mirandi: …Naša svečanost je sada završena. Naši su igrači, ko što ti rekoh, bili duhovi i sada su u vazduh isparili: i, kao tkanje nesuštastveno privida ovog, tako će i kule što oblake dodiruju, palate raskošne, uzvišeni hramovi, pa čak i sama ova velika zemaljska lopta, jest, i sve što ona sadrži – sve će ovo iščeznuti i, ko što ovaj prizor nestvarni izblede, neće ni trag ostaviti za sobom…
Šekspirov junak Prospero nije samo apstraktan lik. Takvih ljudi je bilo i biće, ali jedan od najboljih predstavnika sa takvim svojstvom veštine, takvih sposobnosti i mašte kao što je Prosperova, je Nikola Tesla. Istraživači Teslinog života i rada, kao i proučavaoci ove, među poslednjim Šekspirovim dramama, prošavši kroz tkanje njihovog dela, nemoćni da do kraja razumeju ova dva genija, saosećaju sa rečima koje u drami izgovara napuljski kralj Alonzo: Najčudniji je ovo lavirint kojim su ljudi ikad išli; ima u celom ovom događaju nečeg višega no što ikad zbivalo se pod prirodnim vođstvom: proročište moraće neko da nam znanje o tom prosvetli.
Napomena: Dramatizovana verzija ovog teksta činila je deo scenarija predstave Nikola Tesla-Alternating Currents, koja je izvedena u Kardifu 12. septembra 2004. u okviru konferencije Theater of Science: Crossovers and Confluences, koju je organizovao Univerzitet Glamorgan u Pontipridu. Reditelj i scenarista bio je Džef Mur, a tehnička režija delo je Džona Torna.
Sinopsis drame «Bura»
Prospero je milanski vojvoda kome je vlast oduzeo brat Antonio uz pomoć Alonza, kralja Napulja i njegovog brata Sebastijana. Prospero je, zajedno sa ćerkom Mirandom, u olujnoj noći otisnut na pučinu u maloj lađi, da bi se posle nekog vremena obreli na nepoznatom ostrvu. Stari prijatelj Gonzalo snabdeo ih je hranom i vodom, a Prospera i magijskim knjigama. Na ostrvu zatiču starosedeoca Kalibana i duha Arijela kojima Prospero vešto upravlja, potčinjavajući ih svojim željama. Želeći osvetu, posle dvanaest godina izučavanja knjiga, Propero izaziva buru koja uzrokuje brodolom čije su žrtve oni koji su mu nekad oduzeli titulu i prognali ga iz kraljevstva. Brodolom preživele dovodi na ostrvo na kom živi Prospero. Neki od njih i na ostrvu nalaze razloge za nove zavere, nalazeći saučesnike. Kada se svi, slomljeni i u strahu, najzad nađu okupljeni pred Prosperom, on im nakon njihovog kajanja oprašta zlodela, odričući se svoje magijske veštine i povrativši svoju staru titulu.
