Kada se govori ili piše o Kazancakisu, teško se može izdvojiti nešto što bi ga jezgrovito okarakterisalo – možda jedino legendarni epitaf na njegovom grobu: “Ne nadam se ničemu, ne bojim se ničega, ja sam slobodan.” On je pisac čije je delo organska celina koju je teško raščlaniti. Njegova dela, dakle, više nego išta drugo govore o njemu, te dopuštaju čitaocu da pronikne ne samo u ličnost Pesnikovu nego i u sebe kao misaono biće koje jedino od svih živih bića razume šta je etika. Nikos Kazancakis je bio fascinantna ličnost. Prvo, po tome kolika je njegova književna produkcija (u svakom pogledu: proza i poezija, filozofska dela, prevodi, putopisi, dečija i udžbenička literatura, eseji itd.), drugo, po političkim shvatanjima, prema antičkom shvatanju političkog angažmana i patriotizma, i, najzad, po njegovom odnosu prema institucijama društva i Crkvi. A sam je uvek isticao: “…A ja sedim ovde u samoći, miran i posvećen svojoj dužnosti, i radim koliko mogu za grčki jezik i večni grčki duh…”
Nikos Kazancakis je rođen 1883. na Kritu: “Osećao sam da u meni postoji neka sila, koja mi ne pripada, sila jača od mene, koja mnome upravlja. Bezbroj puta sam bio spreman da sebe ponizim, ali mi ta sila ne bi dopustila – Krit.” Poslednji put je bio na voljenom ostrvu 1945, ne zato što nije hteo već zato što bi ga preplavila osećanja više nego što bi hteo ili smeo. A čeznuo je za lepotom Krita, da joj se divi kao orao s visina, samo kad bi mogao…: “Ja sam rođen na Kritu, ostrvu koje je sinteza Grčke i Azije. Moj Odisej nije ni Grk ni varvarin nego oba – on je Krićanin.”
Još kao učenik usvojio je geslo – treba uvek biti bolji i nadmoćniji od drugih. Studirao je, pod očevim uticajem, pravo u Atini i bio jedan od retkih studenata pristalica Psiharisa i dimotike, čija je upotreba postala jabuka razdora u tadašnjoj Grčkoj. Iako je uspešno završio studije, nije želeo da se bavi pravom, pa je 1907. otišao u Pariz, koji će ga zaprepastiti veličinom i gungulom, ali ga neće smrviti. Naprotiv, sve ga je oduševljavalo, čak i žene koje po ceo dan teško rade, a ne sede i traće vreme na vez… Nežno je voleo majku i svoje dve sestre, dok je odnos prema ocu bio ambivalentan: “Kada bih mogao da napravim sintezu dva suprotstavljena zanosa koji bi mi označili jedan cilj i jedinstvo /…/ onda bi potajno neprijateljstvo koje osećam prema ocu preraslo u ljubav.” Nikada nije pisao pisma ocu, majci i sestrama, uvek ocu odvojeno, pravdajući se i uveravajući ga da to što čini, čini u slavu porodičnog imena i časti.
HOMER, BERGSON, NIČE: U Parizu je pratio predavanja Anrija Bergsona, koji će bitno uticati na njegova filozofska uverenja: “U mom životu najviše dobra su mi doneli putovanja i snovi; među ljudima, malo je onih koji su pomogli moju borbu; ako bih ipak želeo da istaknem one koji su ostavili najdublji trag u mojoj duši, onda su to trojica ili četvorica: Homer, Bergson, Niče i Zorbas.”
Bergson ga je oslobodio mehanicističkog koncepta sveta, otkrio mu je pravu prirodu vremena, razjasnio mu je pitanje slobodne volje: “Kad bih čuo Bergsonov magični glas, moje bi srce nalazilo spokoj; njegove su reči bile čarobne čini, vratanca sudbine bi se otvorila i svetlost bi ušla kroz njih.”
Posebno je bio naklonjen Ničeu, čije je delo upoznao slučajno – taj je trenutak, međutim, bio odlučujući, kada mu je, dok je čitao u biblioteci “Sent Ženevjev” na Sorboni, prišla nepoznata devojka držeći u rukama otvorenu knjigu sa fotografijom Ničea. Sličnost je po njenom mišljenju bila neverovatna: isto čelo, iste guste obrve, isti dubok pogled. Pružila mu je Zaratustru, rekavši uz osmeh: “Eto lavlje hrane za Vaš duh, naravno ako imate duha i ako je on gladan!”
Posle mnogobrojnih putovanja, 1927. godine skrasio se na ostrvu Egini, gde je nastavio da piše Odiseju, koju je počeo 1924. Šesta verzija Odiseje nastala je 1937. godine, a 1938. sedma i poslednja, što znači da je Kazancakis ovaj spev stvarao čitavih četrnaest godina. Tako je nastala njegova Odiseja, sa svoja 33.333 stiha u sedamnaestercu, koja se nadovezuje na Homerovih 12.109 stihova. Sam Kazancakis je rezimirao spev kao “najveću epopeju bele rase” i ukratko naveo nove Odisejeve dogodovštine. Odiseju, posle krvavog obračuna sa proscima, nisu više dovoljni ni žena, ni sin, a ni stara otadžbina ni stari bogovi, tako da odlučuje da krene na poslednje putovanje za koje zna da nema povratka. Doveo je Nausikaju sinu za ženu kako se loza ne bi ugasila, izabrao prijatelje za put, napravio novi brod i krenuo u nove doživljaje. Zaustavlja se u Sparti, gde spasava Menelaja pobune, ali mu otima lepu Jelenu, koju, kao i njega, Odiseja, muči siva svakodnevica; stiže na Krit, koji oslobađa starog kralja i degenerisanih velikaša u korist varvara, gde ostaje lepa Jelena. U Egiptu se takođe razračunava sa velikašima, ali sada dopada zatvora iz kojeg se oslobađa lukavstvom. Na čelu saboraca, robova i varvara, stiže do izvora Nila, gde osniva grad koji garantuje slobodu. Grad, međutim, proguta zemljotres i Odisej je ponovo sam, bez nade i prijatelja, ali ga podvižništvo uzdigne i natera da krene dalje na putu na kojem sreće sve one koji su ljudima doneli “novu religiju, novu himeru, novu svetsku filozofiju”, arhetip Hamleta, Don Kihota, Fausta, Homera, Bude, Hrista – sa svima odmerava duhovne snage, ostavlja ih i ide dalje, sve dok ne stigne do juga Afrike, do voljenog mora, na koje se opet otiskuje u lađici, koju oluja potopi, a njega kao boga prime lovci na foke. Ipak, nemiran duh ga tera da, u proleće, sad na splavu od fokine kože, otplovi do zemlje gde sunce ne zalazi, dok Smrt sedi na pramcu, a oni se osmehuju jedno drugom. Kada i splav potone, Odisej zna da mu je kucnuo poslednji čas: zdravi se sa svojih pet čula koja su ga verno služila, širi ruke i prizove sve koje je voleo, i kad se skupe, uz izraze radosti, on digne ruku i u znak polaska uzvikne:
Ὂρτσα, παιδιά, καί πρίμο φύσηξε τοῦ χάρου τό ἀγεράκι.
Isplovi, družbo, jer pirnu povoljni Harona vjetarak.
Početak Drugog svetskog rata zatekao je Kazancakisa sa suprugom na Egini, gde se u teškim ratnim danima odužio romanom Doživljaji Aleksisa Zorbasa svom vernom prijatelju Jorgosu Zorbasu, kada je saznao da je umro. Upoznao ga je mnogo ranije, 1917. godine – s njim probao da vodi poslove, s njim je spasavao svoje sunarodnike 1919. godine iz Rusije. Sačuvano je 15 pisama koje je pravi Zorbas poslao Kazancakisu iz Srbije – teško ih je čitati zbog nedostatka ortografije i interpunkcije (prvo je od 10. februara 1922, a poslednje od 7. oktobra 1923). Po pismima bi se reklo da su Zorbasa u Srbiji interesovale samo dve stvari: poslovi i žene. Bavio se rudarskim poslovima, u Nišu kao ranije na Peloponezu, gde je neslavno završio: ugalj, pa nafta, bakar, kaolin i najzad srebro. On o tome govori melanholično, kako je kopao i kopao, da bi našao blago koje nije nalazio, a kopaće sve dok sebi ne iskopa grob u kojem će se konačno smiriti. Kad je reč o ženama, ženio se gde god bi stigao: u jednom pismu (22. februara 1923) pominje četiri žene. Umro je u Skoplju 1942, kako stoji na spomeniku, iako je Kazancakisova žena Eleni smatrala da je umro ranije.
Po Kazancakisovom romanu je 1964. snimljen čuveni film Grk Zorba, kojim su se proslavili Entoni Kvin i kompozitor Mikis Teodorakis.
DUŽNOST I SAVEST: Kazancakis je želeo i drugu vrstu afirmacije: mesto u Unesku i Nobelovu nagradu. Prvo je dobio (1947), a drugo mu je stalno izmicalo, sve do smrti koja je pretekla ispunjenje njegove najveće želje. Kada je najzad jedan Grk dobio Nobelovu nagradu za književnost (diplomata i pesnik Jorgos Seferis, 1963), zadovoljstvo Grka je bilo pomalo obojeno setom što njihova dva velikana nisu već bila ovenčana: prijatelji i rivali Angelos Sikeljanos i Nikos Kazancakis.
Kazancakisa nikad ništa nije moglo sprečiti da piše, iako se sporadično bavio politikom, o čemu kaže: “Ne pripadam nijednoj ideologiji. Zato mogu da gledam jasno. Kada pripadaš nekoj partiji, ne vidiš jasno. A ako gledaš jasno, ne možeš pripadati nijednoj partiji.” Moglo bi se reći da je u politici bio lojalan (državnim interesima), ali i dosledan (svojim principima), tačnije, njegove su političke aktivnosti bile “iznuđene” njegovim rodoljubljem, koje je bilo inspirisano željom da pomogne, da ljudima bude dobro, bez ikakvog ličnog, njegovog interesa. Godine 1925. uputio je pismo u formi “priznanja” o sopstvenoj “subverzivnoj” delatnosti, koje završava rečima: “Svima nama koji volimo ljude dužnost je: a) da ne dozvolimo više nikad nepravdu i nemoralnost savremenog života, socijalnu, političku i ekonomsku, i b) da spasemo i istaknemo pravo, koje pripada narodu, da želimo da mu se poboljšaju uslovi. I ne samo pravo nego i snagu da podigne kvalitet svog života. Naš cilj je da stvorimo uzvišeni moral, da uvedemo pravdu u svet, da damo dublji smisao vrlini, časti i humanosti.”
Prvi put je Kazancakis bio gonjen zbog ateizma koji je iskazao u Askezi, delu koje, kao i Poslanica Grku, predstavlja okvir za razumevanje svih Kazancakisovih dela uključujući njega kao ličnost. Kada je 1954. saznao da su njegovi romani Kapetan Mihalis i Poslednje iskušenje stavljeni na crnu listu (Index librorum prohibitorum), reagovao je: “Komisiji za Index u Vatikanu uputio sam telegrafski Tertulijanovu rečenicu ‘Ad tuum, Domine, tribunal appello’ (‘Na tvoj se sud, Gospode, pozivam’). Upućujem istu rečenicu i pravoslavnoj Crkvi: ’Στο δικαστήριό σου ασκώ έφεση, ω Kύριε!’ I dodajem ovo svim našim felama mitropolita i despota: vi ste me prokleli, a ja vas blagosiljam. Želim da vaša savest bude jednako čista kao moja, da budete jednako moralni i religiozni kao što sam to ja.” Ta ista Crkva nije htela da primi njegove zemne ostatke kada su kopnom stigli u Atinu 3. novembra 1957. U Iraklionu je bilo drugačije, gde je sahranjen u prisustvu ogromnog broja ljudi. U grobni spomenik Nikosa Kazancakisa uklesane su njegove već pomenute reči:
“Ne nadam se ničemu, ne bojim se ničega, ja sam slobodan.”
Milena Jovanović
