1.
Kao pseto bez vlasnika
koje vuče lanac trotoarom
kao prolaznici bez lica
nakazne reklame bankomata
topao dah beskućnika
glumci se keze, dok ljudi bez odeće podižu novac
misli istrčavaju iz lobanje
dižem se i padam
promili se vuku po asfaltu
nečije noge vire iz podzemnog kontejnera
grad gura glavu, zaranja i pretura
decenija polovne garderobe
kao misli o tebi u praznom autobusu
sustigne me trenje koje naglo koči
nasumično ulazi na bilo koja vrata
senke po plafonu, senke na patosu
trče od šofera do zadnjeg sedišta
rampa se spušta
prolaze vagoni bez lokomotive
gasi se crveno, žuto, zeleno
ide nova džomba
sve do perona železničke
biću legitimisan, gladan i trezan
ispod ukradenih kazaljki
pored zatvorenog restorana
prazna stanica milicije
i kafana za pse.
2.
Spuštam glavu pod česmu koja radi
pola šest ujutru, otvaram oči
okolo se sudaraju vrhovi drveća
noge i dalje vire iz kontejnera
vetar razbacuje otirače
i šamara prozore
obezglavljena tela se vraćaju pod ćebe
sedam ujutru
penjem se do stana, skidam jastuk sa žice
pokrivam se gajtanima i bade-mantilom
spavam 45. minuta
ustajem za posao
navlačim znojavu majicu od prošle smene
spreman sam za novih osam sati bez tebe…
Goran Živković
