O što nisu zvezde topli lebovi na prozoru
siromašnoga pesnika!
Deset godina izgubljeno obijam jesenje kišne prozore;
U svetlim noćima vidim koliko je užasno
iskrivljena moja senka na zidu.
Niko ne zna koliko su lirski topli kasno
osvetljeni prozori!
Već znam kako vetar plače na uglovima i srce
moje na skveru;
Olovan je ogrtač noći što obvija moj promašeni život.
Avaj! za koliko kontinenata vezana je gorka sudbina ove poezije?
Iza oblaka Bog je odavno zaboravio otuđeno dete,
U osamljenosti docvetava crn buket mraka u jednu toplu, nevidljivu suzu.
Dosadno mi je ovo lutanje i gladovanje,
Osvanuću u crkvi s prosjacima i psima : –
Majku mu! 27 godina Hristu ne požalih se na svoje stradanje!
A eto: pod novembarskim kestenom umiru tonovi sa klavira,
To mrtav moj san, topao gejzir,
Zaljubljeno neko buržoasko devojče u ponoć interpretira.
Krik je moj mutan kao otkucavanje sata u maglovitoj ponoći.
O Bože!
Šta bi bilo kad bih u prvom parteru obio
kasu nekom milioneru?
To mokri vetar nad krovom jauče u molu.
– Sigurno druže, hrišćanstvo je cinični paradoks
Za radost neba u čovečanskome bolu.
O neka je proklet svaki onaj koji u svetu oseti
da je sam!
Katkad prikovan za klupu možda u meditacijama nervnog bolesnika
Zajedljiv sam kao Skaron
Dok vreme crvotočno razjeda moju senku pod nogama
I mesec nad glavom visi crven kao dečji balon.
Doktor bede, ja znam koliko kilograma teži
ovozemska pravda
I mucanje moga srca znači koliko i lavež psa
– Stražaru, zapali mi cigaru…
Mala, veruj mi, nemam para…
Davno je Hrist zaspao i vremena ljubavi komično su zapisana u istoriji.
O lutaj! Dok srce tvoje ne postane komad neosetljivog metala.
Znaj! na ovoj zemlji nema više bratstva ni ideala;
Ljubav je nemilostiva a čovek zao,
Bez žaljenja nosi krst svoj, –
Sto mu gromova! kad je zora pukla od radosti sam Boga opsovao!
Rade Drainac
1927.
