Postoje dve vrste tvrdičluka. Prva, ona arhaična, jeste strast koja sebi i drugima ne zavidi ni na čemu; njene fiziognomske crte je ovekovečio Molijer, a njen analni karakter objasnio je Frojd. Ona se ispoljava u liku tvrdice, prosjaka koji potajno gomila milione, koji podseća na puritansku masku neprepozantog kalifa iz neke bajke. On je srodan maničnom sakupljaču ili velikom ljubavniku, kao što je Gobsek bio za Ester.(1) Tu i tamo ga još uvek možemo sresti u novinama, u rubrici posvećenoj lokalnim vestima.
Savremeni tvrdica, međutim, ništa ne vidi kao preskupo za sebe već samo za druge.
On razmišlja u ekvivalentima, a ceo njegov život sledi zakon da se da manje nego što se dobija, ali opet dovoljno da bi se dobilo nešto. Svaka mala usluga koju pruži praćena je prećutnim, „da li je to neophodno?“, „moramo li to uraditi?“. Najsigurnije se prepoznaje po žurbi da se „revanšira“ za svaki primljenu uslugu, nesposoban da u lancu razmene, u kojem se troškovi nadoknađuju, podnese i najmanji prekid. Pošto je kod njega sve „rational“ (racionalno) i zakonski čisto, ne vredi ga, za razliku od Arpagona i Skrudža,(2) ni osuđivati, niti prevaspitavati. Njegova ljubaznost je mera njegove neumoljivosti.
Ako je potrebno, on se odlučno poziva na nesporno pravo i zakon preokreće u bezakonje, pri čemu ludilo njegovog cicijašenja ima tu iskupljujuću crtu da zlato u sefu neodoljivo privlači lopove, naime, da se njegova strast može smiriti samo kroz žrtvovanje i gubitak, kao što se i erotska posesivnost gasi samoodricanjem. Ali, današnji tvrdica ne upražnjava svoj asketizam kao razvrat već sa oprezom. On je osiguran.
1 -Likovi iz Balzakovog romana Sjaj i beda kurtizana (Splendeurs et misères des courtisanes, 1847).
2 Molijerov (Harpagon), odnosno Dikensov tvrdica (Ebenezer Scrooge), iz romana Božićna himna (A Christmas Carol, 1843).
Teodor Adorno
Minima Moralia
Prevod: Alkeksa Golijanin
