U gluho ja odrastoh vreme,
Kad sav svet beše gluh i tih,
Ljudima život beše breme,
Sluhu suvišan beše stih.
No mutno tek iz bezdna načuh
Nejasnu huku, dalek grom,
kopita ja gvožđe začuh
I hiljadu letnog leda lom.
Odgonetah: đođe li mi bednom
Videti plavet novih struja,
Vetrom slobode dahnut jednom
I smehom proletnih oluja.
Prođoše dani, desetine leta,
Videh gde pada ropstvo, plen.
I, gle, izlaze rojno svetleća
Gorja, Cušima i Mukden.
Godine pete šum daleki
Otkri slobode skriven žar.
I nakon bura ratnih teških
Oktobrom smenjen Februar.
Kraj što daleko negde sija,
Možda mi videt nije dan,
No sretan sam: doživeh i ja
Najsvečaniji sveta dan.
Valerij Brjusov
Valerij Brjusov (1873-1924) ruski je liričar, predstavnik i teoretičar ruskog simbolizma i prvi vođa tog pokreta. Eksperimentator i istraživač na području ruskog stiha, intelektualac velike erudicije i kulture, upoznavao je rusku publiku s tekovinama zapadnoevropske poezije i pokušavao ih preneti na rusko tlo. Nezadovoljan s građanskim “učmalim, sivim svetom”, tražio je snagu i patos u istorijskim motivima i ličnostima (Asargadon, Aleksandar Veliki, Napoleon). Oblikovao je teme i motive velegrada, nagoveštavajući propast njegove civilizacije: Tertia vigilia (1900), pesma Konj bledi (Kon’ bled, 1903—1904). Lirika mu obiluje najrazličitijim motivima od bodlerovske erotike (Baudelaire) preko apoteoze rada do opevavanja perverzije (Vrbi et orbi, 1903), narkotika (Podzemni stan — Podzemnoe žilisče, 1910) i samoubistva (Zrcalo sena — Zerkalo tenej, 1912). Od 1919. član RKP/b, radi na organizaciji književnog obrazovanja, ali mu je lirika knjiška.
