Piše: Ana Hofman
Piše:
Predgovor za knjigu Novi život partizanskih pesama.
Ova knjiga nastala je u daleko radikalnijoj stvarnosti od one u kojoj je pisana verzija na slovenačkom jeziku – Glasba, politika afekt (2015). Pripremala sam je u Brazilu, koji se trenutno suočava sa još drastičnijim društvenim raslojavanjima uslovljenim ekonomskom i političkom krizom. U sistemskom nasilju koje se sprovodi pod izgovorom krize, najsiromašniji ne samo da ostaju lišeni osnovnih socijalnih i ljudskih prava već su u svakodnevnoj borbi za preživljavanje suočeni i sa novim oblicima rasizma i fašizma. Redovne posete Mareu (Maré), drugoj najvećoj po veličini faveli u Rio de Žaneiru i rad grupe Muzikultura (Musicultura) kojoj sam se pridružila, iznova su me uverili u važnost muzike u mobilizaciji ljudi za dizanje glasa protiv represije i u borbi za socijalnu pravdu. Evropa, s druge strane okeana, pod udarom takozvane izbegličke krize, sve okovanija žicom i pretvorena u nacistički logor novog doba, svedoči o bujanju fašizma u najrazličitijim oblicima i sa različitim licima, koji postaju legitiman deo društvene stvarnosti. Zato ova knjiga govori o pitanjima koja prevazilaze studiju slučaja i slovenački kontekst. Ona poziva na nova promišljanja o ulozi antifašizma u političkoj mobilizaciji i participaciji kroz muziku i zvuk: govori o kolektivnom muzičkom delovanju kao načinu političkog angažmana, o potencijalima, ali i izazovima delovanja samoorganizovanih muzičkih kolektiva i, na kraju, o potencijalima reaktualizacije iskustva i nasleđa antifašizma u neoliberalizmu. Novi život partizanskih pesama razmatra da li i kako kritičko okretanje ka muzičkoj prošlosti može da bude izvor emancipacije i istražuje izazove i domete takvog pristupa.
Kriza neoliberalizma nesumnjivo je proizvela nove fašizme, ali je isto tako reaktualizovala antifašističke i socijalističke ideje. U trenutku u kome je razbuktavanje novih oblika protesta postalo deo političke svakodnevice, te ideje dobijaju nov život. Ipak, ne možemo reći da se radi isključivo o tome da Drugi svetski rat ne prestaje da služi kao diskurzivno bojno polje za najveća društvena i politička trvenja i danas, sedamdeset godina posle njegovog završetka. Na delu su nove borbe za „stare” vrednosti, za koje se iznova treba (iz)boriti – nove partizanske i druge „buntovničke politike 21. veka” (da se poslužim formulacijom Srećka Horvata i Igora Štiksa). Činjenica da se partizanske, revolucionarne i radničke pesme ponovo čuju na ulicama svedoči o važnosti dizanja glasa, glasnog izražavanja otpora i bučnog zalaganja za društvene promene.
Tu nastupaju muzika i zvuk: utišani glasovi udruženi u zvučni kolektiv učestvuju u stvaranju novih političkih subjektiviteta, ali i upozoravaju na izazove prilikom zauzimanja jasnih ideoloških pozicija. U burnim vremenima i kriznim situacijama, prigušene, potisnute i zaboravljene melodije ponovo se vraćaju da nas upozore na ograničenja racionalnog u političkoj borbi, te na radikalne potencijale čulnog i afektivnog. Ali koliko se ti glasovi zaista čuju i da li su uši onih kojima su upućene spremne za njihov zvuk?
Partizanske pesme su dugo bile utišane kao ideologizovani zvuk čiju su društvenu angažovanost usmeravale partijske elite. Nakon raspada Jugoslavije, antifašističko nasleđe postalo je simboličko breme na leđima „novih građana”, i kao takvo izopšteno je iz referentnog okvira zvaničnih politika sećanja u postjugoslovenskim nacionalnim državama. Njegov revolucionarni, društveno angažovani i emancipatorski značaj je nakon 1991. godine bio minimalizovan i neutralizovan. Revizionistički procesi u novim državama, bivšim jugoslovenskim republikama, izjednačili su pojmove antifašizma, socijalizma, komunizma i totalitarizma, a partizanske pesme su kao „zvučna propaganda totalitarnog režima” morale biti udaljene od naših ušnih membrana. Sada one, preobučene u novo ruho, dobijaju nove živote. Ali nismo li potcenili istorijski značaj ideje antifašizma i njenu vitalnost, aktuelnost i potencijal? Ne radi li se zapravo o zagrobnom životu i oživljavanju pomalo prašnjavih mitova kao rezultatu fascinacije mladih generacija „ponovnim otkrivanjem herojske prošlosti” o kojoj nisu mogli saznati iz istorijskih čitanki?
Kada govorimo o Srbiji, nedavna sudska rehabilitacija Draže Mihailovića i aktuelni postupak rehabilitacije Milana Nedića nedvosmisleno pokazuju da se nad antifašizmom nadvija sve veća senka antikomunizma. Muzejske postavke u kojima vidimo slike kolaboracionista i partizana jedne pored drugih kao deo strategija „nacionalnog pomirenja” i ublažavanja ideoloških podela kroz relativizaciju kolaboracije, i crkveni obredi na partizanskim grobljima, uvođenje novih praznika – kao što je, na primer, Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu) i izmenjeni scenariji zvaničnih komemoracija – govore o ništa manje opasnim tendencijama da se iz jugoslovenskog antifašističkog pokreta istisne borba za društvenu, klasnu, rasnu, rodnu i druge jednakosti i socijalna prava. Ono što ostaje je nacionalno oslobođenje od okupatora, neutralizovano i oslobođeno „problematičnih” ideoloških konotacija.
Stoga, za razliku od Grčke, Turske ili Španije, Austrije, Francuske i Nemačke, gde je antifašistički repertoar neizbežna muzička podloga različitih protesta, pevanje partizanskih pesama u postsocijalističkim društvima ne može biti tek stvar levičarskog aktivizma. Ako nije integrisana u nacionalne narative, ova muzika mora ostati deo prošlosti sa kojom smo raskrstili. Ali, kao što je to potvrdio incident na obeležavanju sedamdeset i treće godišnjice Bitke na Kozari 2015. godine, kada je policija prekinula pesmu Oj Kozaro, i legitimisala i privela ljude koji su je pevali,[1]zvuk partizanskih pesama i te kako dira u najosetljivije društvene strune, još uvek je simbol otpora nacionalizmu i fašizmu, poziva na solidarnost u postjugoslovenskim društvima i ohrabruje na borbu za transformaciju društvenih odnosa. To je jedan od razloga zašto ova knjiga, na primeru reaktualizacije partizanskih pesama, izlaže razmišljanje o političkom potencijalu muzike i zvuka, ali i progovara o izazovima i teškoćama mišljenja i praktikovanja društvenomuzičkog angažovanja u okolnostima globalnog neoliberalnog kapitalizma.
Čitateljkama i čitaocima dugujem nekoliko objašnjenja u vezi sa terminološkim rešenjima. I u ovoj i u slovenačkoj verziji rukopisa, najveći izazov predstavljali su termini iz teorije afekta, pre svega iz korpusa teorija zvučnog materijalizma i zvučnog afekta. Prevodi većine termina su zapravo rezultat kolektivnih promišljanja, jer su nastali uz nesebičnu pomoć koleginica i kolega iz različitih disciplina, ali je, svakako, konačna odluka o svakom pojedinačnom izboru samo moja. Iako sam probala da terminologiju što je moguće bolje izbrusim, u određenim slučajevima sigurno će se pokazati da nisam uspela da ponudim najprecizniji prevod.
Pri prevodu engleskog termina entrainment, koji je jedan od centralnih koncepata u promišljanju afekta koji proizvodi zvuk i koji označava kolektivno iskustvo zvučne vibracije, odlučila sam se za termin uglašavanje. Druga potencijalna opcija – zglašavanje već ima svoje mesto u etnomuzikološkim diskursima i podrazumeva usklađivanje visine tona na dva ili više instrumenata, obično idiofonog tipa, koji nemaju određenu visinu tona (npr. zvona). Uglašavanje mi se takođe čini zgodnim, jer implicira i u(sa)glašavanja, što dodatno potcrtava smisao originalnog pojma. Za prevod termina sociality of music, odnosno socialities of music izbor je pao na društvenost(i) muzike. Iako nisam do kraja zadovoljna ovim rešenjem, čini mi se da uspešno ističe ne samo društveni karakter izvođenja/slušanja muzike, već njen smisao aludira i na druženje kao važan aspekt društvenosti. Dok termin kolektiv upotrebljavam u kontekstu samoorganizovanih horova sa ciljem da ukažem na muzički kolektiv koji se (samo)uspostavlja kroz muzičke aktivnosti, engleski termin collectivity prevodim sa kolektivitet, pre svega da bih označila kolektivitet „afektivnih socijalnih tela” koji se uspostavlja putem zvučnih vibracija (Goodman, 2010: XX). Koristim ga da naglasim situacionu i relacionu prirodu vremensko-prostornih zvučnih susreta kroz kolektivno izvođenje/slušanje muzike.
Drugi terminološki izazov predstavljali su naučni i zvanični diskursi o nematerijalnoj kulturi tesno vezani za retoriku Uneska. U tom slučaju se upisivanje političkih, društvenih i kulturnih normi u izabrana (ili izbegnuta) prevodilačka rešenja pokazalo kao poseban izazov. Pri prevodu engleskog termina heritage, odnosno slovenačkog dediščina, svesno sam se odlučila da istrajem na terminu nasleđe umesto već, u etnomuzikološkim i etnološkim diskursima, prilično odomaćenog i sve češće upotrebljavanog termina baština. Pri tom sam se delom oslanjala na pristup Ljiljane Gavrilović, koja problematizuje vezu termina baština sa patrilinearnim nasleđivanjem i nacionalističkim diskursima (2010), i Tanje Petrović, koja ukazuje na distinkciju između pojmova nasleđa i baštine, pri čemu pojam baštine artikuliše „kao skup diskursa i vrednosnih ocena koji dolaze ‘odozgo’, iz autoritativnih centara moći i zato su po prirodi normativni i hegemonijski” (2013: 32). Iako sam potpuno svesna da je skoro nemoguće izbeći diskurs kulturne baštine, posebno kada se radi o tzv. nematerijalnoj kulturi (a time i o muzici), izborom termina nasleđe htela sam da izrazim (samo)isključivanje iz preovlađujućih diskurzivnih protokola. Možda bi obrnuti postupak – insistiranje na partizanskim pesmama kao na kulturnojbaštini, kao intervencija unutar polja artikulacije diskursa – mogao biti još efektniji, ipak sam se odlučila za dosledno korišćenje termina nasleđe. U ovom trenutku mi se čini da je od dekontaminacije termina kulturne baštine od postojećih značenja kao potencijalnog otvaranja prostora za dijalog, preispitivanje i osporavanje, važnije insistiranje na aktivnoj upotrebi termina nasleđe, koji se danas sve više potiskuje na margine stručnog diskursa. Zato pominjembaštinu samo kad ukazujem na kanonizovane birokratsko-tržišne diskurse Uneska i njihovu upotrebu u naučnim narativima. Kada je reč o terminu safeguarding koji se obično prevodi kaoočuvanje, zaštita ili, u retkim situacijama, nega, opredelila sam se za kon ceptualnu distinkciju između očuvanja (safeguarding) i zaštite (protection), kao što to predlaže Naila Ceribašić (2013: 295): prvi termin uključuje i očuvanje, čuvanje I zaštitu, drugi se pre svega odnosi na pravnu zaštitu kulturnih dobara.
Ova knjiga jednako je participativna kao i muzičke aktivnosti koje istražuje. Plod je saradnje sa dragim drugaricama i drugovima koji su zaslužni što se Novi život partizanskih pesama pojavljuje po drugi put. Ne radi se samo o njihovoj podršci kroz razgovore i razmenu ideja ili našoj zajedničkoj svakodnevnoj borbi da na akademskom tržištu preživimo kao pojedinke, pojedinci i istraživačka grupa. Tanja Petrović, Martin Pogačar, Polona Sitar i Valter Cvijić, istraživačice i istraživači Instituta za kulturalne studije i studije sećanja Naučno-istraživačkog centra Slovenačke akademije nauka i umetnosti, prevodili su delove ove knjige sa engleskog na slovenački i u tom smislu su koautorke i koautori. Onim drugima, koji nisu direktno intervenisali u tekstu, već su ga komentarisali i tako poboljšali, takođe dugujem veliku zahvalnost: dragoj koleginici Mojci Kovačič za čitanje i komentarisanje prvog poglavlja, kao i za pomoć prilikom traženja podataka o partizanskim pesmama u Sloveniji; Otu Lutaru za sugestije u vezi sa problematikom revizionizma; Mihi Kozorogu i Mirjani Ćorković za pomoć pri formulaciji prevoda koncepata iz teorije afekta; Ivanki Huber za pomoć pri transkripciji razgovorâ. Srđanu Atanasovskom i Mariji Dumnić zahvaljujem za pomoć oko prevoda osetljive terminologije na srpskohrvatski i pri nalaženju originalnih citata; saradnicama i saradnicima Etnografskog i Muzikološkog instituta SANU na dragocenim savetima i pristupu arhivu partizanskih pesama Dušana Nedeljkovića; bibliotekarki Biljani Milenković Vuković na svesrdnoj pomoći u pribavljanju literature. Posebno sam zahvalna Slobodanu Vinuloviću, Bojani Paser i Hristini Piskulidis koji su me brižljivo upozoravali na problematične konstrukcije koje sam preuzela iz slovenačkog jezika, što je posledica mog profesionalnog i privatnog života između dva postjugoslovenska društva.
Zahvalnost dugujem i recenzentima Svaniboru Petanu – pioniru slovenačke etnomuzikologije, na pomoći koju mi pruža još od vremena mojih doktorskih studija – i Mitji Velikonji, prominentnom istraživaču popularne kulture i muzike na području nekadašnje Jugoslavije, čiji me rad već godinama inspiriše. On je najviše zaslužan za srpskohrvatsko izdanje ove knjige.
Tanji Petrović zahvaljujem na prijateljstvu i nesebičnoj podršci u radu svih ovih godina, a svim članicama i članovima hora Kombinat sam zahvalna ne samo zbog njihove spremnosti da sa mnom dele svoje pevanje i svoja razmišljanja, već i zbog spremnosti da otvoreno (samo)kritikuju kako svoj tako i moj rad.
Članovima uže i šire porodice, mojoj najvernijoj i najzahtevnijoj čitalačkoj publici, zahvaljujem što su me trpeli, a posebno se zahvaljujem jednoj osobi koja je moj najveći kritičar i zbog koje sam morala da oštrim svoje argumente mnogo pre nego što sam ih prenela na papir.
Srpskohrvatsku verziju ove knjige pripremala sam uz svesrdnu pomoć i podršku Samuela Meloa Arauža i svih koleginica i kolega iz Škole za muziku Federalnog univerziteta u Rio de Žaneiru, gde sam boravila kao gostujuća istraživačica Istraživačke fondacije države Rio de Žaneiro (Fundação de Amparo à Pesquisa do Estado do Rio de Janeiro). Njihovo akademsko i aktivističko angažovanje, a povrh svega njihova izuzetna požrtvovanost, ljudskost i toplina učinili su da ova knjiga bude posebno nadahnuta, pa su naše svakodnevne razmene duboko utkane u delove ovog teksta.
U Rio de Žaneiru, 6. februar 2016.
A.H.
Ana Hofman (1976) je naučna saradnica na Institutu za kulturalne studije i studije sećanja Naučno-istraživačkog centra Slovenačke akademije nauka i umetnosti u Ljubljani i docentkinja na Fakultetu za humanistiku Univerziteta u Novoj Gorici. Područja njenog naučnog interesovanja obuhvataju muzičke prakse u socijalizmu i postsocijalizmu, muziku i politike roda, muziku i kulturno sećanje te etnomuzikološke naučne prakse u neoliberalizmu (sve sa fokusom na Jugoslaviju).
Biblioteka XX vek, 19.05.2016.
Peščanik.net, 23.05.2016.
