Nimrod
Ceo avgust te godine igrao sam se s malim, izvanrednim psetancetom, koje se jednog dana obrelo na podu naše kuhinje, jadno i cvileći, mirišući još na mleko i odojče, sa neformiranom okruglastom glavicom, s šapicama kao u krtice raširenim u stranu i s najfinijom, mekom dlakom.
Od prvog pogleda ta mrvica života osvojila je celo oduševljenje, ceo entuzijazam dečje duše.
S kakvog neba je spao tako neočekivano taj miljenik bogova, draži srcu od najlepših igračaka? I što te stare sasvim neinteresantne pralje imaju ponekad tako sjajne ideje i donose iz predgrađa – u sasvim rani transcendentalni jutarnji sat – takvo psetance u našu kuhinju!
Ah! bio sam još – na žalost – odsutan, nerođen iz tamne utrobe sna, a ta sreća se već bila ostvarila, već je čekala na nas, ležeći jadno na hladnom podu kuhinje, neocenjena od Adele i ostale čeljadi. Zašto me ranije nisu probudili! Tanjirić mleka na podu svedočio je o Adelinim materinskim nagonima, na žalost svedočio je i o trenucima prošlosti, za mene zauvek izgubljene, o slasti biti nekom pomajka, u kojoj ja nisam učestvovao.
Ali preda mnom je još ležala cela budućnost. Kakav beskraj iskustava, eksperimenata, otkrića se otvarao sada! Zagonetka života, njegova najbitnija tajna svedena na tu prostiju, bližu i zabavnu formu otkrivala se tu pred nezasićenom radoznalošću. To je bilo neizrecivo interesantno, posedovati takvu mrvicu života, takav delić večite tajne, u tako zabavnom i novom obliku, koji budi beskrajnu radoznalost i potajno poštovanje svojom stranošću, neočekivanom transpozicijom one iste niti, koja je bila i u nama, u formu različitu od naše, životinjsku.
Životinje! Cilj nezasite radoznalosti, egzemplifikacije zagonetke života, kao stvorene za to, da čoveku pokaže čoveka, razlažući njegovo bogatstvo i komplikacije na hiljadu kaleidoskopskih mogućnosti, svaka dovedena do neke paradoksalne granice, do neke bujnosti pune karaktera. Neopterećeno spletom egzotičnih interesa, muteći ljudske odnose, otvaralo se srce puno simpatije za strane emanacije večnog života, puno ljubavne, uvek na saradnju spremne radoznalosti, koja je bila maskiran glas samopoznanja.
Psetance je bilo baršunasto, toplo i sa malim srcem koje je žurno udaralo. Imao je dve meke latice ušiju, plavičaste, mutne oči, ružičastu njuškicu, u koju se mogao staviti prst bez ikakve opasnosti, šapice nežne i nevine, sa dirljivom, rumenom bradavicom odostrag nad stopama prednjih nogu. Ulazio je sa njima u posudu s mlekom, proždrljiv i nestrpljiv, ližući napoj ružičastim jezičićem, da bi zasitivši se, žalosno podigao malu njuškicu s kapljom mleka na bradi i nespretno se povukao kao iz mlečne kupke.
Njegov hod je bio nezgrapno teturanje postrance, ukoso u neodređenom pravcu, po liniji malo pijanoj i nesigurnoj. Dominanta njegovog raspoloženja je bila neka neodređena i principijelna žalost, usamljenost i bespomoćnost – nesposobnost da nečim ispuni prazninu života između senzacija hranjenja. To se ispoljavalo haotičnošću i nedoslednošću pokreta, iracionalnim nastupima nostalgije sa žalosnim cviljenjem i nemogućnošću nalaženja sebi mesta. Čak i u dubinama sna, u kome je potrebu da se nasloni i pripije uz nekog morao zadovoljavati upotrebljavajući za to svoju sopstvenu osobu, savijenu u drhtavo klupče – pratio ga je osećaj usamljenosti beskućništva. Ah, život – mladi i slabi život, ispušten iz poverljive tame, iz prijatne materinske utrobe, u velik i stran sjajni svet, kako se grči i povlači, kako se usteže da prihvati tu predstavu, koju mu nude – punu averzije i ravnodušnosti!
Ali lagano mali Nimrod (bio je dobio to gordo i ratničko ime) počinje da uživa u životu. Isključiva obuzetost slikom materinskog prajedinstva ustupa čaru mnogosti.
Svet počinje da mu stavlja zamke: nepoznati i zanosni ukus raznih jela, kvadrat jutarnjeg sunca na podu, na kome je tako dobro leći, pokreti sopstvenih udova, vlastite šapice, repić, što nestašno poziva na igru sa samim sobom, maženja ljudske ruke, pod kojom lagano dozreva izvesna nestašnost, veselost koja raspinje telo i rađa potrebu sasvim novih, naglih i rizičnih pokreta – sve to potkupljuje, ubeđuje i hrabri da se primi, da se pomiri sa eksperimentom života.
I još jedno, Nimrod počinje shvatati da ono što mu se ovde daje, i pored izgleda novine u osnovi je nešto što je već bilo – bilo mnogo puta – beskrajno mnogo puta. Njegovo telo poznaje situacije, utiske i predmete. U osnovi ga sve to ne čudi mnogo. Pred licem svake nove situacije on zaranja u svoje pamćenje, u duboko pamćenje tela, i pipajući traži, grozničavo – i dešava se da u sebi nalazi već gotovu odgovarajuću reakciju: mudrost pokolenja skupljena u njegovoj plazmi, u njegovim nervima. Nalazi neke postupke, odluke, za koje ni sam nije znao da su već sazrele u njemu, da su čekale na to da iskoče.
Dekor njegovog mladog života, kuhinja sa mirisnim vedrima, sa krpama komplikovanog i uznemirujućeg mirisa, sa šljapkanjem Adelinih papuča, sa njenim bučnim kretanjem – više ga ne plaši. Navikao je da ih smatra svojim domenom, navikao se na nju i počeo razvijati prema njoj nejasan osećaj pripadnosti, otadžbine.
Izuzev kad bi se na njega iznenada sručio kataklizam u obliku ribanja poda – rušenje prirodnih zakona, pljuskovi toplog ceđa koji su prali sve delove nameštaja, i strašno struganje Adelinih četaka.
Ali opasnost prolazi, četka umirena i nepokretna leži tiho u uglu, pod koji se suši prijatno miriše na mokro drvo. Nimrod, kome su ponovo vraćena njegova normalna prava i sloboda na vlastitom terenu, oseća živu želju da zubima hvata staro ćebe na podu i da ga iz sve snage trza desno i levo. Pacifikacija stihija ispunjava ga neizrecivom radošću.
Utom staje kao ukopan: pred njim, na neka tri pseća koraka, puzi crna maškara, strašilo koje se brzo kreće na štapićima mnogobrojnih izmešanih nogu. Duboko uzbuđen Nimrod klizi pogledom za kosim kursom sjajnog insekta, napeto prateći taj pljosnati, bezglavi i slepi trup, nošen neverovatnom pokretljivošću paučjih nogu.
Na taj prizor u njemu nešto raste, nešto dozreva, bubri, nešto što sam još ne shvata, kao neki gnev ili strah, ali je prijatan i sjedinjen s drhtajem snage, samouverenosti, agresivnosti.
I on iznenada pada na prednje šapice i ispušta iz sebe glas, i njemu samom još nepoznat, stran, nalik na obično cviljenje.
Izbacuje ga iz sebe jednom, i još jednom, i još, tankim tenorom, koji svaki čas menja intenzitet svog tona.
Ali on uzalud apostrofira insekta tim novim jezikom, rođenim iz iznenadnog nadahnuća. U kategorijama bubašvabinog uma nema mesta za tu tiradu i insekat i dalje ide svojom kosom turom ka uglu sobe, sa pokretima osveštanim prastarim ritualom bubašvaba.
Međutim, osećaji mržnje još nemaju trajnosti i snage u psetancetovoj duši. Novoprobuđena radost života pretvara svaki osećaj u veselost. Nimrod još laje, ali smisao tog lajanja se neprimetno promenio, ono je postalo svoja sopstvena parodija – želeći u osnovi da iskaže neizrecivu lepotu te sjajne priredbe života, pune pikanterije, neočekivanih žmaraka i poenta.
Bruno Šulc
