Očigledno, iseljavanje je započelo iz političkih razloga. Novinari u inostranstvu počeli su da pišu kako je, u ovoj malenoj zemlji, vazduh postao isuviše težak. I zaista, bilo je teško disati. Strani novinari su nastavili da izveštavaju kako je tamo pritisak nepodnošljiv. I uistinu, bio je nepodnošljiv. Pošto su baš inostrani novinari bili ti koji su prihvatali i širili te vesti, vlasti su se vatreno oglasile pokušavajući da probude nacionalni ponos. Možda je greška u tome što je poziv potekao iz usta predsednika, jer u poslednje vreme čim bi se na radio-prijemnicima i televizijskim ekranima začuo glas (ili ukazala slika Prvog Zapovednika), ljudi su smesta gasili svoje aparate. Tako stanovništvo nikada nije saznalo za poziv na buđenje nacionalnog ponosa koji je uputila vlada. I iseljavanje se nastavilo.
Prvo su otišli osumnjičeni, koji su još bili na slobodi. Zatim su počeli da odlaze rođaci i prijatelji osumnjičenih (uhapšenih i slobodnih). U početku, iako je bilo mnogo onih koji su napustili zemlju, uvek je bilo više onih koji su se s njima opraštali u lukama i na aerodromima. Ali došao je dan kada je isplovio brod sa hiljadu izbeglica koje su ispratile svega 24 osobe; taj neobičan događaj zabeležila je indiskretna kamera jednog stranog foto-reportera; fotografija je objavljena u nedeljniku međunarodnog ugleda što je bilo povod da Predsednik još jednom uputi poziv naciji; mali broj prijemnika, koji su još imali svoje slušaoce, i nekoliko ekrana, koji su još imali svoje gledaoce, istog momenta su bili isključeni. Neobično je to što vlada ništa nije mogla poduzeti protiv tog novog običaja, jer je od početka naftne krize i sama savetovala stanovništvo da, i po cenu odricanja, štedi gorivo, samim tim i električne energije. A postoji li veće odricanje (glasio je njihov izgovor) nego odreći se slušanja slavnog i jedinstvenog Predsednika? I tako, možda baš zbog te podudarnosti, narod ni ovoga puta nije znao da vrhovna vlada poziva na buđenje nacionalnog ponosa. Zato su i dalje odlazili.
Kada su osumnjičeni, koji su još bili na slobodi, i njihovi rođaci, i prijatelji napustili zemlju, krenuli su oni pregladneli, kojih nije bilo baš malo. Poslednje Gallupovo istraživanje pokazuje da je, izraženo u procentima, gladnih bilo 72,34 posto, pri čemu treba naglasiti da nisu preostalih 27,66 sačinjavali vojnici, vlasnici latifundija, bankari, diplomate, mirovna tela, mormoni, i agenti CIA-e. Broj pregladnelih bio je jednak, ili možda čak i veći od broja osumnjičenih li »onih na koje se možda sumnjalo«. Vlada, međutim, nije zatečena ovakvim razvojem situacije: kao kontrapropagandu ona počinje zvaničnim kanalima da širi recepte za mršavljenje.
Jednog dana pročulo se da u Australiji vlada velika potražnja za stručnom radnom snagom. U pravcu Okeanije odmah je krenulo tridesetak hiljada radnika, svako sa svojom ženom, decom i zanatom. Poznato je da svuda u svetu veliki industrijalci brzo procene ključnu situaciju. I industrijalci iz ove male zemlje brzo su uvideli da fabrike ne mogu dalje da rade bez stručne radne snage, pa su hitro promenili svoje industrijske planove i proračune i krenuli zajedno sa svojim mašinama, dolarima, porodicama i ljubavnicama. Mali broj njih ostavio je po jednog službenika da obračunava porez, ali ne i da ga plaća.
Drugog dana proneo se glas da, takođe u Australiji, traže poslugu. U pravcu Sidneja odmah je isplovilo četrdesetak hiljada služavki, kućnih pomoćnica i ostalih, računajući tu i bivšeg kućepazitelja koji je ostao bez posla nakon ukidanja mesta britanskog ambasadora. U velikim porodicama stočarske oligarhije, dame sa četiri do šest prezimena takođe su brzo procenile situaciju i shvatile da bi bez posluge morale same da se brinu oko kuvanja, čišćenja, pranja veša (pralje i bojadžike su još pre nekoliko meseci napustile zemlju) higijene klozeta i sudopera, pa su ubedile svoje muževe da hitno organizuju porodičnu selidbu u neku drugu, civilizovaniju, zemlju u kojoj će se na pritisak dugmeta pojavljivati posluga koja govori engleski, francuski i koja nema buva i vanbračne dece. Jer, ovde se, u najboljem slučaju, na zvuk zvona oglašavaju samo buve. I neizvesno je koliko će se još pojavljivati.
Treba priznati da su vojnici ostali do kraja. Zbog discipline, naravno, a i zbog toga što isu primali masne plate. U želji da što duže ostanu, izdat je veoma ružičasti proglas koji je pokazivao kako se u poslednjih godinu dana smanjio broj postradalih u saobraćajnim nesrećama za 35,24 posto. Strani novinari, kao i uvek pakosni, pokušali su da umanje taj očigledni uspeh naglašavajući da to i nije nešto posebno jer u zemlji ima sve manje ljudi koji bi mogli da budu pregaženi. Novine koje su prenele ovaj pakosni komentar, odmah su bile zabranjene.
Da, vojnici (i zatvorenici, naravno, ali iz drugih razloga) ostali su do kraja. Međutim, kada je iseljavanje poprimilo alarmantne razmere i kada su se vlasti suočile sa činjenicom da je sve teže doći do mladih ljudi koje bi mogli da podvrgnu mučenju (iako su taj nedostatak rešavali tako što su mučili one koji su već osuđeni), i vojnici, pošto su na izvestan način ostali bez posla, počeše da traže razloge za odlazak.
Masovno prihvataju stipendije koje nudi veliki narod sa severa za usavršavanje borbe protiv gerilaca u oblasti Kanala. Gotovo polovina bi prebačena prema Kanalu. Preostali deo vojske, podelio se na dva tabora i započeo borbu za vlast. To je potrajalo sve do jednog dana kada je jedan razboritiji pukovnik sakupio svoje borce u klubu kasarne i suočio ih sa nezgodnim pitanjem: »Zašto da se borimo za vlast kad nemamo kome da zapovedamo? Kog’ će nam đavola ta vlast?« Rezultat tog filozofiranja bilo je isplovljavanje dvadeset posto od preostalih. Oni koji su ostali (gotovo svi su bili vrlo mladi, tek unapređeni), srećni što napokon nema glavešina, odlučiše da na vojnom vežbalištu organizuju fudbalsku utakmicu; ubrzo su odustali jer ukupan broj najodanijih domovini nije dostizao ni broj od dvadeset dva, koliko je neophodno po pravilima FIFA-e. I sledećeg dana odoše i oni, navrat-nanos.
Poslednji koji je ostao od vojnih lica bio je Direktor Kaznionice. Kada je krenuo, ne oprostivši se od političkih zatvorenika (već samo od običnih zločinaca), veliku kapiju ostavio je otvorenu. Ceo sat zatvorenici nisu smeli da priđu. »To je zamka da bi nas poubijali«, reče najstariji. »To je privid«, reče onaj sa najslabijim vidom. »To je psihološko mučenje«, reče najprisebniji. I zaključiše da ne treba da se miču. Ali nakon sat vremena, pošto i dalje nije postojalo ništa osim tišine, najmlađi zatvorenik izjavi: »Ja ću izaći«. »Izađimo svi«, rekoše ostali.
I izađoše. Ulice su bile potpuno prazne. Kraj jednog drveta pronađoše dva pištolja i jedan mitraljez. »Više bih voleo da sam našao pečenje«, reče najdeblji, ali zbog profesionalne deformacije pokupi jedan od pištolja. I krenuše dalje, u početku oprezno, a onda sve smelije. »Otišli su svi«, reče najstariji. »Daj bože da su ostavili i zatvorenice«, reče najprisebniji i na sveopšti smeh dodade: »Nemojte me pogrešno shvatiti. To kažem jer sam pre svega zaokupljen ponovnim naseljavanjem zemlje.«
»Tupadžijo, tupadžijo«, povikaše neki.
Posle dva sata ušli su u centar grada. Trg je bio prazan. Narodni heroj na velikom bronzanom konju prvi put u poslednjih nekoliko godina izgledao je vedro. Takođe, prvi put, spomenik nije bio ukrašen golubijim izmetom. Možda zato što su i golubovi odleteli.
Onaj sa pištoljem lagano je odgurnuo velika drvena vrata i sa izvesnom opreznošću stupio u Palatu vlade. Ostali su ga sledili, pomalo uzbuđeni jer ta zgrada za njih je bila nešto nedostupno. U jednoj sobi na spratu zatekoše predsednika. Stajao je nem, u crnom sakou sa rukama u džepovima.
»Dobar dan, predsedniče«, reče najstariji. Neko mu doturi pištolj koji su uz put pokupili.
»Dobar dan«, reče predsednik.
»Zašto i Vi niste otišli?«, upita najstariji.
»Zato što sam ja predsednik.«
»Aha.«
Bivši zatvorenici se zgledaše sa jednim jedinim pitanjem u očima: »Šta ćemo sa ovim bogaljem?« Ali pre nego što nađoše odgovor najstariji pruži oružje predsedniku.
»Gospodine, učinite nam jednu uslugu. Ispalite na sebe metak.«
Predsednik uze oružje i svi primetiše kako mu ruka podrhtava.
Ipak, mnogi to protumačiše kao posledicu preteranog pušenja.
»Ne znam da li znate da sam ja hrišćanin. A hrišćanima je samoubistvo zabranjeno.«
»Dobro,« . reče najstariji. »Stvari ne treba tako usko posmatrati. To što kažete tačno je, ali samo do izvesne granice. Vi jeste hrišćanin, gospodine predsedniče, ali jedan usrani hrišćanin, a toj podvrsti je dozvoljeno da se ubije.
»Jeste li sigurni?«
»Potpuno siguran, gospodine« reče najstariji. Predsednik izduva nos i otpusti čvor na kravati.
»Dozvoljavate li bar da mi se vežu oči?«
»Da! Neka mu se vežu oči!« povikaše svi.
Pošto je predsednikova bela maramica bila prljava od brisanja nosa, jedan od nekadašnjih zatvorenika uze sa stola salvetu i njome mu veza oči.
Predsednik onda podiže ruku u kojoj je držao pištolj, i pre nego što ga prisloni na desnu slepoočnicu promuklo reče:
»Zbogom gospodo.«
»Zbogom«, odvratiše ostali, bez suza u očima ali ne i veseli.
Pucanj je čudno odjeknuo. Kao zrno koje se zariva u trulo đubre. Još je tužno odjekivao prasak kada se začuše bubnjevi prvih ljudi koji su se vraćali.
Mario Benedeti
