Jesen prkosi letu
Donosi kišu i tamne oblake
Tmurne face koje se sklanjaju
Imbecilne klince koji buržujišu
Puštaju muziku sa blutut zvučnika
(Ako se to uopšte i može nazvati muzikom.)
Pas i ja u skloništu
Posmatramo ujednačeno kapljanje.
Bigl je inteligentno stvorenje
Dovoljno da se grozi ovakve muzike
Krivi glavu i gleda u mene
Kao da kaže :
Ko ih jebe, nema njima spasa
Možemo samo da se smejemo.
Svakako je otišlo predaleko.
Planeta se kreće nizvodno
U kanalizacioni otvor univerzuma.
Zemlja je okrugla fekalija
Kada neko kaže da je ravna ploča
Uništava mi se po jedan nerv
I po jedna moždana ćelija.
Klinci ne mare za kišu
Ne čuju taj osvežavajući zvuk
Jer su im bubne opne pojedene.
Za to su zaslužni imbecilni pevači
Oni nisu krivi što su provalili igru
Kako doći do usijanih glava.
Ne vređam ih, niti poštujem.
Stojim po strani i posmatram
Šta to rade omladini.
Ali to je samo posao
To je šou biznis
To je današnjica
To je realnost
Uživaju u slavi i smeju se
Kako neko može ozbiljno da shvati
Tu melodiju i tekst.
Dugo sam ćutao
Misleći, pronašao sam mir
U stvari, samo sam punio baterije
Mozak je ponovo aktiviran.
Možda je do kiše.
Oblaci se pružaju u nedogled.
Sterija stoji nepomičan
Drago mi je što ne mora da sluša ovo.
Ironija života je to što ispred vrata pozorišta
Sa njegovim imenom
Sede nerazvijene ličnosti
Klinci koji verovatno nikada neće ni ući
U divne prostorije
I slušaju oličenje šunda i kiča.
Sedim u ulozi kritičara života.
O nekulturi bih mogao
Još čitav život da pričam.
O njima nemam šta
ni približno lepo da kažem.
O kiši sve najlepše.
Stefan Kirilov
O autoru:
Stefan Kirilov je rođen u Vršcu 1996. godine.
Objavio je tri zbirke poezije:
“Sve je baš lako”, Presing Izdavaštvo 2017.
“Pion sa margine”, Nova Poetika 2018.
“Raštimavanje”, Nova Poetika 2019.
