Za uho laika, reč ,,nesveno“ ima prizvuk nečeg metafizičkog, tajanstvenog. Svojstvo koje se pridodaje reči ,,nesvesno“ moglo bi s jedne strane da utiče na to što je pojam ušao u svakodnevni jezik kao oznaka za metafizičko Nešto: Eduard fon Hartman označava kao nesvesno osnovu sveta. S druge strane, pak, okultizam je uzeo ovu reč u upotrebu jer predstavnici ovog pravca rado pozajmljuju mnogobrojne naučne izraze, kako bi svoje spekulacije uvili u odeždu ,,naučenjaštva“ . Nasuprot tome, eksperimentalna psihologija, koja je određeno vreme – i to sa izvesnim pravom – sebe označavala kao jedinu naučno zasnovanu psihologiju, odnosila se odbojno prema pojmu nesvesno, polazeći od stava, da je sve psihičko svesno, i da samo svesnost zaslužuje naziv psiha. Priznalo se doduše da postoje ,,svetliji“ ,,tamniji“ svesni psihički sadržaji, ali je poricano postojanje stvarnih nesvesnih sadržaja.
Ovo shvatanje ne bi smelo ni najmanje da zavisi od isključivo laboratorijskog istraživanja sa ,,normalnim“ ispitanicima, a takode ni od vrste eksperimenata, koji se koliko je god moguće, bave elementarnim psihičkim događajima, dok je skoro sasvim izostalo ispitivanje kompleksnih psihičkih funkcija, koje se po prirodi stvari ne mogu podvesti pod egzaktan psihički pravilnik o ispitivanjima. Momenat koji je, međutim, po važnosti prevazilazio jedan od ova dva razloga, bio je trenutak zatvaranja eksperimentalne psihologije pred patološkom psihologijom. U Francuskoj je od vremena Riboa psihologija stalno budnim okom pratila abnormalne duševne fenomene. Jedan od njenih najistaknutijih predstavnika, Bine (Binet), je čak ostavio izjavu, da patološka psiha, određena teško razumljiva kolebanja normalnih događaja u toj meri preuveličava i izdiže u matricu (Relief), da oni na taj način postaju razumljivi. Psiholog Pjer Žane (Pierre Janet) se na Salpetriere posvetio skoro isključivo, i to sa velikim uspehom, studijama psihopatoloških događaja.
Upravo su, inače, abnormalni psihički događaji ti, koji najjasnije pokazuju postojanje nesvesnog, zbog čega su baš lekari i to pre svih specijalisti za oblasti psihičkih oboljenja, najžešće zagovarali i branili hipotezu nesvesnog. Dok je u Francuskoj psihologija na taj način kroz psihopatologiju značajno obogaćena i time dovela do prihvatanja pojma ,,nesvesnog“ događaja, u Nemačkoj je psihologija oplodila psihopatologiju i donela joj niz dragocenih eksperimentalnih metoda, ne preuzimajući od psihijatrije interesovanje za patološke pojave. Ova okolnost je značajno doprinela tome da je psihopatološko istraživanje u nemačkoj nauci poprimilo drugačiji razvoj nego u Francuskoj; ono je postalo zadatak za praktičara – izuzimajući interesovanje u akademskim krugovima – koji je u svom profesionalnom radu bio primoran da razume kompleksne duševne fenomene svojih bolesnika. Na taj način je nastao onaj kompleks teorijskih i praktičnih shvatanja, koja se označavaju kao ,,psihoanaliza“ . Ovaj pravac je široko razvio pojam psihološkog nesvesnog i to u mnogo većoj meri od francuske škole, koja se više bavila pojavnim oblicima nesvesnih događaja nego njihovim uzrocima i individualnim sadržajima. Ja sam se pre petnaest godina, i to nezavisno od Frojdove škole, na osnovu eksperimentalnih istpitivanja uverio u postojanje i značaj nesvesnih događanja i istovremeno sam naveo metode, koje ove događaje pokazuju. Kasnije sam uz saradnju jednog broja učenika dokazao značaj nesvesnih događaja kod duševnih bolesnika.
Usled ovakvog, u početku samo medicinskog razvoja, pojam nesvesnog je poprimio boju prirodnih nauka. U tom obliku je zadržan u Frojdovoj školi. Po shvatanjima ove škole, čovek kao kulturno biće ne može da odživi čitav niz nagona i želja i to jednostavno ne može zato, jer se ne podnose sa zakonom i moralom. Čovek je, ukoliko naravno hoće da bude prilagođeno biće, primoran na to da te želje potiskuje. Pretpostavka da čovek poseduje takve želje, bez daljeg je izvesna i uz malo iskrenosti može se u svako doba uočiti kod svakog od nas. Uvid se odnosi, međutim, po pravilu samo na opštu konstataciju postojanja nepodnošljivih i nedozvoljenih želja. U pojedinačnim slučajevima naprotiv, kako iskustvo pokazuje, stvar stoji sasvim drugačije. Ispostavlja se, naime, da začudo veoma često zbog potiskivanja nedozvoljenih želja, tanka nit između želje i svesti biva pokidana, čime želja postaje nesvesna. Ona se zaboravlja i na njeno mesto stupa manje ili više razumno obrazloženje, ako se uopšte i traži motiv. Postupak nastajanja nesvesnog od nepodnošljive želje naziva se potiskivanje, nasuprot potčinjavanju koje pretpostavlja da želja ostane svesna. Mada već potisnut i zaboravljen, nepodnošljivi sadržaj ipak postoji – sve jedno da li se sastoji od želja ili nepodnošljivih sećanja – i svojom nevidljivom prisutnošaeu utiče na svesne događaje. Taj uticaj se ispoljava u obliku svojevrsnih smetnji svesnim funkcijama. Ove smetnje se nazivaju nervozni ili psihogeni simptomi. Valja napomenuti da se ove smetnje ne ograničavaju samo na čisto psihološke, već zahvataju i fiziološke procese. Kod ovih poslednjih, međutim, ne ometaju se nikada elementami sastavni sadržaji, kao što ističe Janet (Žane), već uvek samo, pod komplikovanim uslovima postojeće proizvoljne primene funkcija. Želim da objasnim ovu važnu činjenicu na jednom primeru: elementarni sastavni deo funkcije unošenja hrane postoji u aktu gutanja. Ako na primer redovno gutanje ne nastupa pri unošenju svake vrste tečne ili čvrste hrane, onda se radi o takozvanoj anatomskoj ili organskoj smetnji. Ako naprotiv gutanje nastupa samo kod određenih jela ili samo kod određenih obroka ili u prisustvu samo određenih osoba ili samo pri posebnom raspoloženju, onda se radi o nervoznoj respektivnoj psihogenoj smetnji. Psihogena smetnja se odnosi, dakle, na sam akt uzimanja jela pod određenim psihološkim, a ne psihičkim uslovima.
Ove upravo opisane smetnje psiholoških funkcija nalazimo naime kod histerije, dok se one kod jedne druge, isto tako velike grupe bolesti, koju francuski lekari označavaju kao psihasteniu (Psychasthenie), pojavljuju u pozadini u prilog čisto psiholoških smetnji. Ove poslednje mogu poprimiti sve moguće oblike, kao prisilne predstave, strahovi, depresije, promene raspoloženja, fantazije, bolesni afekti i impulsi itd. U osnovi svih ovih pojava nalazimo potisnute, to jest psihičke sadržaje, koji su postali nesvesni.
Na osnovu ovakvih činjenica, formirao se prethodno skicirani pojam nesvesnog kao skupnost svih nepodnošljivih i potisnutih želja zajedno sa zaključavanjem svih neprijatnih i zbog toga potisnutih sećanja.
Na drugoj strani je, opet, na osnovu iskustva, lako dokaziva činjenica, da je pretežna većina nepodnošljivih sadržaja u međusobnoj zavisnosti sa fenomenom seksualnog života. Seksualnost je osnovni nagon, koji je, kao što svako zna, najviše okružen tajanstvenošću i nelagodnošću i koji kao ljubav može biti uzrok najmoćnijih afektnih bura, najjače čežnje, najdubljeg očajanja, najvećih briga i najneprijatnijih utisaka. Seksualnost je telesno organizovana i psihički veoma razgranata važna funkcija, na kojoj počiva čitava budućnost čovečanstva. Ona je, dakle, u najmanju ruku isto toliko važna kao i ishrana, premda je nagon druge vrste. Dok se, pak, funkcija ishrane u svim varijacijama od jednostavnog komada hleba do esnafske slave sme odvijati pred svačijim očima i samo se zbog mogućeg katara želuca ili opšte skupoće mora ograničiti, seksualnost je skrivena ispod moralih tabua i mora se podrvgnuti nizu zakonskih odredbi u smislu ograničenja. Ona nije kao funkcija ishrane prepuštena slobodnoj odmerenosti pojedinca. Stoga je razumljivo da se upravo oko tog pitanja grupiše niz jakih interesa i afekata jer se po pravilu afekti događaju uvek umesto neostvarenog prilagođavanja. Seksualnost je, uostalom, kao što je već rečeno, osnovni nagon ljudskog bića – dovoljan povod za poznatu Frojdovu teoriju, koja sve povezuje sa seksualnošću i upravo o nesvesnom stvara sliku, po kojoj se ono pojavljuje kao neka vrsta svaštarnice, u kojoj su smeštene sve potisnute dečje želje, jer su bile nedozvoljene, kao i sve kasnije nedozvoljene seksualne želje. Ma koliko da je ovakvo shvatanje nesimpatično, ipak mu se mora priznati da je opravdano.
Ako smo skloni da razumemo sve ono što je Frojd smestio u pojam seksualnosti videćemo da je on preko svake dozvoljene mere proširio granice ovog pojma, tako da bi se za ono, što on zapravo misli, bolje izrazilo kao ,,Eros“ , naslanjajući se na antičke filozofske predstave o Pan-Erosu, koji svedočeći o stvaralačkoj ulozi, upravlja čitavom živom prirodom. Za to je upravo „seksualnost“ vrlo nesrećan izraz. Pojam seksualnosti je najpre čvrsto utisnut i ima tako određene granice, da se i reč ljubav usteže od toga da mu po značenju bude ravna.
A Frojd ipak misli često na ljubav kada govori samo o seksualnosti, što se lako može dokazati na brojnim primerima iz njegovih pisama.
Ceo frojdovski pravac se vezao za teoriju seksualnosti. Nema sigurno ni jednog mislioca ili istraživača bez predrasuda, koji ne bi bez premišljanja uvideo i priznao izvanredan značaj seksualnih i ljubavnih doživljaja i konflikata. Ali se nikada neće dokazivati, da je seksualnost onaj osnovni nagon i ono biće ljudske duše. Nauka ,,bez predrasuda“ će šta više priznati činjenicu da je psiha krajnje komplikovana tvorevina, koja se doduše može biološki obuhvatiti i može se pokušati da se objasni biološkim elementima, ali da nam pored toga donosi još mnogo drugih zagonetki, čije rešavanje postavlja zahteve, koje jedna jedina nauka, kao biologija, nije u stanju da ispuni. Ma šta današnja ili buduća biologija postavila ili prihvatila kao ,,nagone“, biće sigurno sasvim nemoguće, da se jedan kvalitativno jasno određeni nagon kao seksualnost, postavi kao poslednji osnov za objašnjenje. Biologija i uopšte naše prirodne nauke su prevazišle taj stadijum: ne povezuje se više sve samo sa ,,snagom“, kao što se to rado činilo ranije sa elementom toplote i sa elektricitetom. Naučili smo da skroman pojam, nazvan energija, unesemo kao osnovu za objašnjenje svih kvantitativnih promena.
Uveren sam da prava naučna metoda u psihologiji mora takođe doći do mišljenja, da dinamična zbivanja duše nisu povezana sa ovim ili onim određenim nagonom – čime bi spala na stepen teorije o toploti – već će ona štaviše prihvatiti i nagone u područje psihe i izvesti princip objašnjenja iz njihovog međusobnog odnosa. Stoga sam ukazao na to da je korisno, ako se prihvati hipotetička veličina, neka ,,energija“ , kao psihološka osnova za pojašnjenje i da se ona označi kao ,,libido“ u klasičnom smislu reči, kao „burni zahtev“ , a da se time ne iskaže ništa o njenom sastavu.
Dinamička zbivanja se uz pomoć jedne takve veličine mogu objasniti bez ikakve smetnje i bez onog nezaobilaznog prisiljavanja, bez koga se dakako ne može krenuti napred kod konkretnog osnova za objašnjenje. Ako, dakle, Frojdov pravac objašnjava religiozno osećanje ili i inače neku od duhovnoj sferi svojstvenih veličina kao „ništa drugo nego“ nedozvoljenu, potisnutu i naknadno ,,sublimiranu“ seksualnu želju, onda ovom postupku, u flzici odgovara sledeći način objašnjenja: elektricitet nije ništa drugo nego uhvaćen pad vode i doveden cevovodom do turbine, dakle ništa drugo do ,,kulturno“ zauzdan vodopad, što je argumentacija koja dobro pristaje proglasu za zaštitu prirodne okoline, ali ne i naučnom razmišljanju. U psihologiji bi jedno takvo objašnjenje bilo primereno samo onda kada bi se dokazalo kako dinamička osnova bića nije ništa drugo nego seksualnost; to znači, prevedeno na fiziku, da padajuća voda jedino i samo može da proizvodi elektricitet. U tom slučaju bi se smelo reći, da elektricitet nije „ništa drugo“ nego vodopad dovučen u kablove.
Ako dakle odbijemo isključivu teoriju seksualnosti nesvesnog i pustimo na njeno mesto shvatanje o energetici, moramo da kažemo, kako nesvesno sadrži sve opšte psihičko, čiji prag vrednosti svest ne dostiže ili više ne dostiže ili će tek dosegnuti. Sa ovakvim uverenjem možemo sebi da predstavimo kako bi otprilike nesvesno moralo da izgleda. Već smo upoznali potiskivanja kao sadržaje nesvesnog. Tome dodajemo još sledeće: i sve, što smo zaboravili. Zaboravljeno, naime, ne znači ,,izbrisano“ , već samo znači, da je sećanje postalo sublimisano, ispod praga, što znači da je njegov energetski intenzitet tako opao, da ne može više da se pojavi u svesti, zbog čega je naravno, izgubljeno, za svesno ali ne i za nesvesno. Moglo bi se primetiti, da je to samo faon de parler i ništa više. Šta sam time mislio pojasnio bih na jednom primeru. Uzmimo dvojicu ljudi: jedan nije nikada pročitao ni jednu knjigu, drugi je pročitao hiljadu knjiga; obojici oduzmemo odgovarajuća sećanja za period od deset godina, u kojima je jedan samo živeo, a drugi pročitao hiljadu knjiga. Obojica znaju podjednako malo, a ipak će svako bez daljeg, otkriti onoga, koje čitao knjige i, nota bene, razumeo ih. Doživljaji ostavljaju tragove u svojim rezultantama, iako su davno zaboravljeni, i na njima može da se prepozna njihovo prvobitno iskustvo. Ovaj dugotrajni posredni uticaj privlači utiske đa se ne zagube, i oni se održavaju, iako više nisu sposobni za svesnost.
Osim zaboravljenog postoje opažanja na pragu podsvesti, bilo da su to jednostavna čulna opažanja ispod praga slušnog nadražaja ili iz spoljnog vidnog polja, bilo da su pojmovno prihvaćena opažanja (apercepcije) unutrašnjih ili spoljašnjih zbivanja.
Svi ovi materijali sačinjavaju lično nesvesno. Nazivamo ga ličnim, jer se sastoji od sve samih iskustava iz ličnog života. Ako otuda nešto dospe u nesvesno, onda se prihvata u asocijativnim vezama nesvesnog materijala, čime u određenim slučajevima nastaju veze od velikog značaja, koje kao ,,prisećanja“ prelaze ili se uzdižu do svesnog.
Pojmom ličnog nesvesnog nije, međutim, u potpunosti obuhvaćena suština nesvesnog. Ako bi nesvesno bilo samo lično, onda bi teorijskih moralo biti moguće da se sve fantazije duševnog bolesnika povežu unazad sa individualnim doživljajima i utiscima. Nesumnjivo da se veliki deo takvog materijala povezuje sa ličnom životnom pričom, ali postoje povezanosti u fantaziji, čiji bi se koreni uzaludno tražili u individualnoj predistoriji. A kakve su to fantazije? To su – jednom rečju rečeno – mitološke fantazije. To su veze koje ne odgovaraju nikakvim doživljajima ličnog postojanja, već prosto samo mitovima.
Odakle samo potiču ove mitološke fantazije, ako ne iskaču iz ličnog nesvesnog i time iz iskustava ličnog bitisanja? Nesumnjivo dolaze iz mozga – upravo iz mozga i ne iz ličnih tragova sećanja, već iz nasleđene strukture mozga. Takve fantazije imaju uvek originalan, ,,stvaralački“ karakter. One nalikuju novim produktima, nastaju očigledno u stvaralačkoj delatnosti mozga, a ne samo u reproduktivnoj. Sa našim telom, kao što je poznato, dobijamo i visokorazvijeni mozak, koji sobom donosi čitavu svoju istoriju i, ako se stvaralački aktivira, crpi upravo iz svoje istorije, iz istorije sveta. Pod ,,istorijom“ se svakako podrazumeva istorija koju mi stvaramo i koja se naziva „objektivna istorija“ . Stvaralačka fantazija nema nikakve veze sa tom istorijom, već isključivo sa onom prastarom, sa prirodnom istorijom prenošenom živo od pamtiveka: naime sa strukturom mozga. I ta struktura priča svoju istoriju, koja je istorija sveta, jedan beskrajni mit o smrti i ponovnom rađanju i onim raznolikim oblicima, koji su nastanjeni uz ovu misteriju.
To nesvesno, što leži zakopano u strukturi mozga i što svoje živo prisustvo najavljuje samo u stvaralačkoj fantaziji, to je nadlično nesvesno. Ono živi u stvaralačkom čoveku, objavljuje se u viziji umetnika, u inspiraciji mislioca, u unutrašnjem doživljaju vernika. Nadlično nesvesno je kao opšte rasprostranjena struktura mozga, jedan opšte rasprostranjen ,,svevremeni“ i ,,sveznajući“ duh. Ali ono zna čoveka, kakav je uvek bio, a nikada kakav je u ovom trenutku, zna ga kao mit. Zbog toga i veza sa nadličnim ili kolektivnim nesvesnim znači nadrastanje čoveka preko sebe samoga, smrt za njegovo lično biće i ponovno rađanje u jednoj novoj sferi, kao što je to bukvalno predstavljeno u nekim antičkim mitsterijama. U svakom slučaju, bez žrtve čoveka, onakvog kakav je u sadašnjosti, ne može se dostići čovek kakav je uvek bio (i kakav će uvek biti). O ovoj žrtvi ličnog čoveka, najbolje zna da ispriča, svakako, umetnik, ako se ne zadovoljimo već sadržajem Jevanđelja.
Ne smemo samo sebi stvoriti predstavu kao da su mitološke fantazije nasleđene predstave. O tome nema ni govora, već su to urođene mogućnosti predstava, uslovi za fantastično predstavljanje a priori, otprilike uporedive sa Kantovim kategorijama.
Urođeni uslovi ne daju nikakve sadržaje, već stečenim sadržajima dodeljuju određene oblike. Ovi opšti, nasleđenom strukturom mozga dati uslovi, predstavljaju razlog za sličnost simbola i motiva mitova na čitavoj Zemlji.
Karl Gustav Jung
Nastaviće se
