Ne znam da li je teoriju koju ću ukratko izložiti na ovim stranicama nekada neko već izložio. Pala mi je na um kao posledica nekih ličnih iskustava i, svakako, pod pritiskom jakih nesvesnih opsesija.
Polazim od jedne činjenice, koja je, pošto je činjenica, van svake rasprave – od postojanja predosećaja. Čak i ako prihvatimo da je tragični proročki san Cezarove žene proizvod puke legende, ozbiljni istraživači parapsiholoških pojava, od Viljema Džejmsa do Š. Rišea, prikupili su veliki broj dokumentovanih slučajeva. Setimo se samo dva: brodoloma Luzitanije, koji je predvidela Mistres King, i drugog, takođe klasičnog, koji navodi Riše, u vezi sa ministrom Bertoom, kome su 1874. predskazali da će biti „bogat, poštovan, ali će poginuti, kao armijski general, pod točkovima kola u trku“; kao što je poznato, nesreća se dogodila trideset i sedam godina kasnije, 21. maja 1911., i to baš onako kako je proreknuta. Neću ovde pominjati lična iskustva, koja, upravo zato što su lična, za mene imaju ogromnu, neizmernu važnost, ali za druge nemaju dokaznu vrednost; moram ipak reći da su me upravo ta lična iskustva, kao i mesečarstvo od kojeg sam patio kao dete, usmerili ka proučavanju parapsihologije. Ispričaću, naprotiv, izvanredni događaj sa nadrealističkim slikarom Oskarom Domingesom, jer, premda je on za mene bio vezan prijateljstvom i nekim zajedničkim radovima, ta epizoda prevazilazi sasvim privatno iskustvo, pošto je bila ne samo javna, nego je i predstavljala povod za mnoge studije i publikacije.
Bilo je to neposredno pred drugi svetski rat, u Parizu.
Na jednoj proslavi koja se odvijala u nekom slikarskom ateljeu, Dominges, pijan i besan, bacio je čašu na jednoga od prisutnih; ali pošto je gađani uspeo da se izmakne, čaša je pogodila u lice Viktora Braunera, i izbila mu oko. Zaprepašćuje to što je Viktor Brauner već neko vreme slikao čitav niz likova sa probodenim ili iskopanim okom i, ako se dobro sećam, jedan autoportret sa strelom, zabijenom u desno oko, sa koje je visilo slovo D. (Nemam pri ruci časopis Minotaur u kojem Pjer Mabij priča o svim pojedinostima, pa se zato moram malo osloniti na pamćenje.) Pripisati takav događaj nizu slučajnosti samo znači želju da se porekne istinsko objašnjenje – umetnikov instinkt za premoniciju, proročka vizija koja je tako često njegovo svojstvo, barem u izuzetnim trenucima. Obratite pažnju: prva slučajnost, Brauner je prisutan na sedeljci; druga, Dominges baca čašu u njegovom pravcu, ne misleći na njega; treća, napadnuta osoba je uspela da izbegne udarac; četvrta, čaša je pogodila Braunera u lice; peta, izbila mu je baš oko, pored tolikih drugih mogućnosti (da napravi podliv, da povredi lice na nekom drugom mestu, itd.).
Ako se postojanje predosećanja i prorokovanja prihvati, kako to objasniti? To je džinovski problem koji je do sada odolevao svim pokušajima racionalizacije: od spiritizma do četvrte dimenzije i Večnog povratka. Uostalom, često su ti pokušaji brkali filozofske planove, pripisujući na primer duhu ono što je svojstvo materije, kao kada bi se Ajnštajnova teorija, koja važi za fizički univerzum, tek tako primenila na svet duha, kojem je stran determinizam materije i njene prostorno-vremenske dimenzije.
Ljudsko telo kao materijalni predmet u stvari je podvrgnuto zakonima fizičkog univerzuma, pokorava se zakonu slučajnosti i živi u prostoru i vremenu (astronomskom). Za njega postoji „рrе“ i „posle“, kao i za projektil ili za planetu.
Ali ono što možemo nazvati dušom, makar i otelovljenom (pa utoliko i obaveznom da sledi mene tela) pripada suštinski drugačijem poretku: niti se nalazi u materijalnom prostoru, niti njome vlada astronomsko vreme: njoj svojstveno vreme jeste egzistencijalističko ili bergsonovsko vreme. I samo u meri u kojoj učestvuje u telesnim promenama (na primer, u izvesnim fizičkohemijskim procesima, u bolu koji izaziva opekotina ili nekom sličnom fenomenu) ona je podvrgnuta determinizmu tela, iako joj je to strano – nije nam poznato, ali možemo zamisliti u kojoj meri ako se setimo intuicije o sopstvenoj slobodi kakvu svako od nas ima kada su u pitanju voljni postupci. To objašnjava slobodu volje, koja, iz upravo navedenih razloga, nije apsolutna, nego relativna: to je sloboda koja postoji u okviru izvesnih neizbežnih uslova, fizičkih i društvenih (i telo, kao i društvo, jesu „objektivni“ uslovi koji su izvan subjekta).
Dakle: ako bi nekakvim postupkom duša mogla da se oslobodi tela, makar i privremeno, svest bi mogla da posmatra svoje telo spolja, da tako kažemo, i da nastavi da se kreće kroz prostor. Stavljena izvan fizičkog vremena (rekao sam već da joj to njena struktura dozvoljava, jer njome ne upravlja ta vrsta vremena) mogla bi, kao neko ko sa brda posmatra pejzaž pod svojim nogama, gledati dole na prostorno-vremensku mapu, onako kako je zamišljena u Ajnštajnovoj teoriji. Sa tog privilegovanog položaja mogla bi posmatrati ne samo prošlost, nego i budućnost.
Navešću jedno grubo poređenje, koje će ipak objasniti ovu ideju. Ako neko ide planinskom stazom, može znati da će nekoliko koraka dalje, iza onog prevoja, naići na neku zverku; ali neko ko se nalazi na vrhu planine može istovremeno da vidi čitavu panoramu, i ono što je za šetača budućnost (zverka), pa stoga i nešto nespoznatljivo, za povlašćenog gledaoca puka je sadašnjost. Predskazivati za njega naprosto znači sve videti u sadašnjosti. Nešto slično se događa ili bi se dogodilo sa dušom koja se oslobodi od tela: kada izađe iz svog prostorno-vremenskog zatvora, našavši se iznad tog telesnog poretka, mogla bi kao čistu sadašnjost videti ono što je za telo prošlost, sadašnjost i budućnost.
U Frejzerovoj Zlatnoj grani saznajemo da se u bezmalo svim primitivnim kulturama (kulturama koje imaju znanje iracionalnije, ali dublje od našeg u svemu što se odnosi na tajanstvene oblasti iracionalnog) pretpostavlja da se tokom sna duša odvaja od tela i da tako, oslobođena zatvora tela i vremena, može da putuje po vanvremenom nebu na kojem ne postoji ni pre ni posle, i gde se ono što će se kasnije dogoditi, ili što se čini da će se kasnije dogoditi njihovom sopstvenom napuštenom telu, nalazi tu, ovekovečeno kao statua Sreće ili Nesreće.
Na taj način, za onoga ko bude umeo da ih tumači (jer nisu te vizije uvek doslovne ni jasne), snovi predstavljaju ne samo ostatke prošlosti, nego i vizije ili simbole onoga što će doći. Ali pošto nas u budućnosti uvek čeka smrt, zašto, ako onirička predosećanja važe za događaje u našem životu, ne bi takođe važila i za mogući zagrobni život? Zar ne bi bilo moguće da izvesni srećni snovi budu vizije Raja, kao što bi izvesne noćne more mogle biti vizije Pakla?
To je prvi deo moje teorije. Sada ću objasniti drugi.
Ono što običan čovek doživi u snovima, bića koja nisu obična doživljavaju u transu: vidovnjaci, ludaci, umetnici i mističari. U nastupu ludila, duša prolazi kroz sličan, ako ne i istovetan proces kroz kakav prolazi svaki čovek u trenutku dok pada u san: „izlazi“ iz tela i ulazi u drugu realnost.
Otuda i one savršeno tačne i drevne reči koje označavaju taj strašni dogadaj: biti „izvan sebe“, otuđiti se. Uvek sam imao (stravičan) osećaj da su besni ludaci bića koja pate od paklenih muka; ali sada shvatam, i to savršeno jasno, kako je njihova duša već u paklu; njihovi divlji pokreti, njihove neopisive muke, njihove kretnje i ponašanja kao u zveri koju su opkolile jezive opasnosti, njihovi navodni delirijumi, nisu ništa drugo do neposredno i trenutno iskustvo Pakla. Ukratko, oni budni trpe ono što se nama dešava samo u najgorim košmarima. U pojedinim slučajevima, taj silazak u utrobu pakla može biti samo privremen, kao što se od starine događalo sa onim osobama koje su, sa izuzetnom intuicijom, označavane kao „opsednute đavolom“; bića koja bi se jedino posle složenih postupaka kakve su samo izvesni posvećeni ljudi kadri da izvedu vratila u normalan život, kao da se bude iz grozne more. Na obrnut, ali odgovarajući način, blaženi zanesenjaci kakve obično nalazimo u ludnicama ili u nekim romanima (Princ Miškin, na primer) jesu osobe koje neposredno i upravo u tom trenutku doživljavaju Raj. To otuđenje može se izazvati i voljom, kao što se događa kod mističara, pesnika (Je dis qu’il faut Itre voyant, se faire voyant“/Kažem da treba biti vidovit, postati vidovnjak) i kod proroka, mada bi se takođe moglo desiti da povremeno ta izuzetna bića spontano i neočekivano stupaju u tu povlašćenu oblast. Kroz žudnju i post, uz čvrstu odluku i urođenu sposobnost, božansko ili đavolsko nadahnuće, mističari dospevaju u ekstazu, odnosno izlaze iz sopstvenog tela, smeštaju se u oblast čiste večnosti; kao jogiji na Istoku, koji umiru u sebi kako bi se iznova rodili u drugom postojanju, oslobađajući se zatvora tela; kao običan čovek kroz onu prolaznu, malecku smrt, kakvu predstavlja san.
Sada ću govoriti o poslednjem od bića koja imaju tu zastrašujuću povlasticu – o umetniku. Platon samo ponavlja ono što je antička misao smatrala za očigledno: to da pesnik, nadahnut demonima, ponavlja reči koje nikada ne bi rekao pri čistoj svesti, opisujući vizije natprirodnih predela, baš kao mističar u svojoj ekstazi. U stanju otuđenja, duša ima percepciju različitu od prirodne, dok se granice između objekta i subjekta, između života i smrti, između stvarnosti i mašte, izmedu prošlosti i budućnosti – briše. I kao što su neuke osobe mogle iznenada da osete vizije i izgovaraju reči nа jezicima koje nе znaju, jedna devojka čednog života kakva je bila Emili Bronte mogla je da napiše užasnu knjigu, opisujući sa potresnom tačnošću dušu kakva je Hitklifova, predata paklenim silama.
To oslobađanje od tela kroz koje prolazi duša umetnika u trenutku nadahnuća, koje omogućava da se objasni otkuda spoznanje da u slučajevima kao što je slučaj Emili Bronte, takođe bi moglo objasniti i proročka svojstva koja u nekim trenucima doseže, makar to bilo u zagonetnom i dvosmislenom obliku koji je takođe svojstven snovima.
Delimično zato što je ta oblast, koju naša duša možda nazire kao kroz neko zamagljeno staklo ili gustu maglu, mračna i nejasna, jer se u tim trenucima ona ne oslobađa od tela u potpunosti; delimično zato što možda naša racionalna svest nije kadra da opiše univerzum koji se ne povinuje našoj svagdašnjoj logici niti našem načelu uzročnosti; delom, konačno, zato što čovek naizgled nije sposoban da podnese beskrajnu surovost izvesnih vizija pakla, te nas nagon za samoodržanjem (nagon za održanjem našeg tela) čuva uz pomoć maski i simbola od onoga što bi inače bilo nepodnošljivo, pa čak i smrtonosno.
Kažem, dakle: teolozi su mozgali o Paklu, pa su ponekad i dokazivali njegovo postojanje, onako kako se dokazuje teorema – more geometrico… Ali samo veliki pesnici su nam zbilja otkrivali njegovo postojanje, dajući nam u sve tančine vizije njegovih dubina. To su imena užasna i neosporna – Blejk, Milton i Dante, Rembo i Bodler, Lotreamon i Sad, Strindberg i Dostojevski, Helderlin i Kafka. Ko bi se usudio da njihova svedočanstva dovede u sumnju? Ko bi smeo da ustvrdi kako oni lažu?
Tvorci velikih fikcija tako bi bili bića koja sanjaju za druge, oni koji su (nesrećom) dobili zadatak od bogova da otkrivaju tajne postojanja.
Ne znam gde sam pročitao kako je Dante samo preveo u ideje i osećanja svoga vremena teološke predrasude i praznoverice koje su bile u modi; i tako je, daleko od toga da bude poema o viziji natprirodne stvarnosti, to bio običan, ali genijalan, opis svesti i podsvesti jedne određene kulture. Ima mnogo istine u toj tvrdnji, ali ne u smislu koji joj pripisuju sociolozi užasa. Ja mislim da je Dante video, kao svaki veliki pesnik, jezivo jasno video ono što su ljudi manje-više nejasno predosećali.
Otuda odjek koji je njegovo delo imalo. Italijani koji bi videli pesnika, ćutljivog i povučenog, kako prolazi ulicama Ravene, šapatom su govorili, sa bogobojažljivom nevericom i bez trunke metafore: „Evo, ide onaj što je bio u Paklu.“ Jer, ako ti vizionari ne bi bili ništa drugo do pojedinačni mitomani, ako bi njihove vizije bile samo besmislice čija je vrednost strogo ograničena na privatnu upotrebu, kako objasniti njihovu sveopštu rasprostranjenost? I kako objasniti to što ih ostali smrtnici smatraju za tumače svojih zbrkanih bojazni i nada? Kako objasniti, konačno, to što latinska reč vates istovremeno znači Pesnik i Prorok?
Ernesto Sabato
