Taormina je sad puna sveta, auta, turista, snobova, ali u ono predratno doba, u rano proleće godine 1939, nije bila takva. Bila je pusta, tako reći, prazna i nas dvoje bili smo retki gosti.
Oni koji su tada sedeli, zagrljeni, u antičkom teatru, u ruševini, u Etnu zagledani, bili su uvek, pred veče sami.
Prilično prazan bio je i San Domenico.
U vlažnoj večeri manastirskoj sretali smo pokisle smokve, masline, mačke, a možda je bilo, u raskošnoj sobi u prizemlju, i stonoga i škorpiona? Manastir je bio pun senki.
Sve je to, međutim, ostajalo, u manastirskoj tišini, i tami. Kad se u tom manastiru sedi, ispred ćelija, gde su lođe, u visini, odatle pogled dopire, kroz neobično čist i providan vazduh, čak do vrha, na vulkanu Etni. Iako je bio februar, pod Taorminom su, duž isušenih, rečnih korita, neki čudni žbunovi i neki čudni drvoredi već bili cvetali, pa su se belili.
Vrh vulkana bio je u snegu.
U toj tišini manastirskoj, iznenađa putovanje kojem smo se toliko radovali, učinilo mi se besmisleno.
Pitao sam se zašto smo u Taorminu došli, od čega smo bežali, šta smo u Siciliji tražili, čemu se nadali?
Tek kad me je žena podsetila na taj užas u porodici, u prošlom ratu, njene sestre i sestrine dece, koji su, u to more prema Grčkoj, sahranjeni, ja sam se smirio. Nismo besmisleno putovali. Messina i Taormina, iznenada, nisu više bili tuđi. Pitao sam se otkud u nama taj osećaj zajednice sa onima, koji naši sunarodnici nisu, koji nas se i ne tiču?
Je li taj osećaj zato tu, u nama, jer smo kroz njihovu zemlju prošli u mladosti? Toliki su tuda prošli.
Znači li to da mi, u stvari, živimo, nevidljivi, u mnogim zemljama, u sećanju?
Pa i taj vrh vulkana koji smo, satima, gledali, otkuda da nas toliko privlači i zašto smo mu se, toliko, divili. More je ispod Taormine otvoreno, do na kraj vidika, plavi se, a tek pred veče dobije onu boju, koja se Omiru činila vinska.
Iako niko ne može otići dalje od svojih, od svoje zemlje, ma kud otišao u svom životu, moja me je žena u Taormini pitala, čije mi to živote živimo u tuđini?
Sećam se da sam joj odgovarao: neka pita drugog, ne mene, neka pita o tom jednog Danca. Zove se Kierkegaard.
Ona se onda ljuti i moli me da budemo ozbiljni. Zaista se pita, na ovom putu — pitala se to i u Messini — kud su se smestile tolike reči, koje je čula, a koje može da vadi iz svog detinjstva, i ljubavi, kao iz neke arhive neke beleške, papire, koji nisu čak ni požuteli. Fenomen sećanja ljudskog bio je potpuno zbunio, i nju, u Messini.
Toliki poznanici, iz prošlih ratova, toliki naši mrtvi, koje je zaista, i sad, u mogućnosti da vidi, čim zatvori oči.
Ne u pozi, nego u nekom strahu, koji je virio iz njenih očiju, svako jutro u Taormini, kad bismo se u vulkan zagledali, žena me je pitala, kako je moguće, da su u njoj ostali čitavi predeli, tačnije nego što ih mogu sačuvati fotografi. Pamti, kaže, jasno, i tolike, polutamne, polučujne, nežnosti i osmehe, i šapat. Kako je to moguće? Šta je prošlo, a šta nije? Deca ta, te njene sestre, zaista joj dolaze, u snu, kao da su živa. Tako je nežno ljube.
Nisam mogao ništa na to da odgovorim. Niko ne bi znao na to odgovoriti.
U razgovoru, u zapitkivanju, te žene, najprijatnije je bilo to, da je sve, što je pomislila, imala običaj da kaže, mirno, skromno, bez prenemaganja, ali slobodno. Ja sam joj u Taormini bio dao Propercija, u prevodu, rekavši joj: Čitaj to, pa ćeš sve razumeti.
Mi smo zbog Propercija na Siciliji.
Samo mi to ništa nije pomoglo. Ona mi se smejala.
Pošto me je posmatrala, podrugljivo, kao što žene posmatraju muževe, krišom, ja onda počeh da tvrdim, da treba da gleda Etnu. Vulkan. Kao što sam joj govorio, u Rimu, da treba da gleda kube Michelangela.
Zato smo došli. Zbog Etne. To treba pamtiti.
To joj se mnogo više dopalo, nego Propercije. Prestala je da se smeje. Uvek se dotle branila i bunila protiv toga, što joj ja savetujem, šta u Italiji, treba, a šta ne treba, gledati, ali smo se u Etni slagali. Gledala je vrh Etne, zadivljena. Taj vulkan ima, skoro uvek, preko cele godine, snega na sebi, jer je viši od tri hiljade metara, a tog februara bio je zavejan. Liči na egipatsku piramidu.
Zašto sam, kad je Etna tako lepa, hteo da je vodim da gledamo vulkane na ostrvima, duž severne obale.
Čemu to?
Zato što liče na Island, koji sam gledao na svom putu u Hyperboreju, to jest u Akureyri, u grenlandskom kanalu.
Moja mi se žena smeje. Kaže da je to smešno, i didaktika. Etna je udešena tako, da se sad može stići do njenog vrha, lako, a skoro do grotla može se kolima ići. Da neću da joj tražim da se popnemo na Etnu?
Neće ići. Nema agava. Mnogo je lepše sedeti u San Domenicu, na lođi, i posmatrati Etnu, kao što smo,
sa svog balkona, Sant Angelo posmatrali. Uzalud sam joj govorio, da je jedan od najvećih doživljaja, na putu po Siciliji: sačekati rađanje Sunca, ujutru, na Etni, kada se senka vulkana prostre po celoj Siciliji — ona o tom neće ni da čuje. Dovoljno je sedeti na lođi u Taormini, posmatrati, kako se duž vidika zelene i crne, ujutru, šume čempresa.
Ja onda pokušavam da te čemprese proglasim za simbol Italije.
Ona ni o tom neće ni da čuje. Rekao sam da liče na perušku u konjskoj glavi, koju sam gledao u detinjstvu, pri sahranama. Kad bi se ona pitala, za simbol Italije, ona bi za simbol proglasila: kola.
Ona koja u okolini Bologne vuku volovi, lagano.
I ona, koja u okolini Neapolja, vuče konj, ukrašen kao papagaji.
Ja joj onda tumačim, da su ti beli volovi, teški i lagani, pasma, koju imamo u našoj zemlji, u mom zavičaju, na panonskoj ravni, kud je Tiberije morao da dolazi, da ustanke guši.
Ona mi na to kaže da je ružno menjati simbole, koje smo u mladosti isticali, i da ne bi trebalo da menjam masline, koje sam u prvoj godini našeg braka, u Italiji, toliko voleo.
Može biti da ja o maslinama umem reći više, nego ona, ali ona ih opisuje u dolini ispod Perugie, kud smo iz Assisija pešice silazili, kao da su u njenoj bašti. Opisivala je tako tačno te drvorede maslina, pod Assisijem, da sam je posmatrao preneraženo. Pitao sam je otkud ih tako pamti? Kad bi se probudila, ujutru, i stajala kod prozora u Brufaniju, u Perugi, posmatrala ih je i pamti ih, u jutarnjoj svetlosti. I kola tako pamti. Ne iz knjiga, nego kako ih je videla, crvena, kad smo u Neapolj išli, i kako ih vide, i ovde, na Siciliji — kao dvokolice, koje vuče konj, sa crvenom peruškom u glavi.
Neće da čita Propercija. Dosta joj je, kaže, da ta, vesela, kola pamti.
Pa dobro, onda ćemo u takvim kolima na Etnu ići.
To je nemoguće. Vodiči su joj rekli da je sneg na Etni. Ne bismo do vrha ni stigli.
Nismo se više, na tom putu po Siciliji, slagali, ni u tome, šta treba, a šta ne treba videti. Nije htela da ide, uopšte, iz Taormine. Ni da vidi Noto.
I ja sam se bio promenio, kao putnik, na tom putu. Pre sam uživao u zemlji, u nebesima, u dalekim brdima, u maslini, u Italiji, u kojoj nisam, tako reći, ni pitao, kakvi su ljudi. Išao sam sa svojim mislima u glavi, sa svojim očima zagledanim u proleće, a nisam mnogo pitao za prošlost, kroz koju smo prolazili. Kad bi me žena zapitkivala, o prošlosti u Fiorenzi, odgovarao bih, podrugljivo, da o vremenu mislim onako, kako nas Bergson uči. Sad mislim kao Jaspers.
Ona bi odgovarala da nije nužno da joj kažem imena pisaca, koje nije čitala, ali da bi, i pored te lepe prirode, kroz koju prolazimo, trebalo da joj dam, da pročita nešto o prošlosti. I da malo razgovaramo sa stanovnicima, Sicilijancima, sa kojima smo se sreli. U to doba, na brzom, električnom, vagonetu, koji je vozio između Palerma i Messine, plaćao se neki dodatak, koji je bio svega jedna lira. Zašto, ne znam, ali je jednom pri naplati te lire, došlo do ogorčene svađe između Talijana, koji su bili Neapolitanci, sa poluostrva, i Sicilijanaca, pa je došlo i do teških reči. Moja žena je bila zaprepašćena. Činilo joj se da će se ti ljudi, imućni, i elegantni, potući. Rekla mi je da prestanem da joj pokazujem boje neba, pinije, čemprese, slike, nego da bi trebalo da joj dam, da nešto čita, na ovom putu, o ljudima u Siciliji.
Ja sam joj onda, na toj lođi San Domenica, u Taormini, dao da čita o Siciliji, u godini 1848, o krvoproliću u Palermu, o ustanku protiv neapolitanskih trupa, u Messini, Palermu, Girgentiju, Siracusi.
O užasima uličnih borbi u Cataniji.
Uzbuđena, žena mi je onda rekla da joj je, kao neki veo, spao sa očiju. Dosad je ona sa mnom putujući videla samo palme, agave, nerandže. freske, skulpture, brda, slike varoši, pa i vulkane, ali sad ljude vidi. Užasne ljude. Nesreće, ubistva, besmislene bitke, pobune i jezivo klanje, onih, koji su pobeđeni. Da idemo odavde. Da se vratimo u Rim. Ja joj stalno ponavljam, kako je na Siciliji večno proleće, a ćutim da su tu večni užasi. I tu.
Kad bih se svega toga sećao, i zastao u čitanju pisama moje žene, i mojih beležaka, sa tog puta, ja bih se začudio kako sam se promenio, i ja, na tom putu.
Uz Taorminu, vidim, da sam zabeležio, da sam pre sve beležio na licu mesta, u žurbi, u oduševljenju, u ljubavi prema toj zemlji, prema toj bajnoj prirodi u Neapolju, u Palermu, u Taormini — do sitnica; na primer kakvi su cvetovi, kakve su boje talasi, zalasci Sunca, i senke na mramoru antičkog teatra. Sad, međutim, nisam ni želeo više da beležim na licu mesta. Stvarnost mi se nije činila vernija od sećanja, i razmišljanja, o onome što sam video. Pamćenje tačnije od beležaka na putu.
Uz ime Taormina, nalazim zapisano: Pindar.
Sećam se da mi je žena odbila da idemo do vrha Etne, pa sam zabeležio, da sam joj rekao, da se slaže sa Pindarom. Ona kaže da ne bismo mogli, zbog snega, do vrha, stići. Pindar je rekao za Etnu da je izvor vatre, nedostižni.
Ponavlja, kažem, podrugljivo, Pindara. Ništa nije novo na svetu.
Njoj je bilo svejedno šta ponavlja, i koga ponavlja. Ona kaže da ne bi trebalo dalje od Taormine, ni ići.
Taj sneg i plavetnilo u daljini, na Etni, sasvim su joj dovoljni, da uživa u sicilijskoj prirodi, ali je ljudi i žene Sicilije, zanimaju. Njih bi trebalo upoznati. To joj se čini mnogo dublji smisao putovanja po Siciliji. Ti užasi, o kojima je čitala, sasvim su je potresli. Pita se zašto taj svet ostaje da stanuje u tim mestima, tako punim grozne prošlosti. Čula je da za vulkan, kažu prosto: brdo. Il monte.
Priznaje, međutim, da i nju, ispunjava ushićenjem, ta plodnost na padinama Etne. Ja sam joj, kaže, bio predstavio taj vulkan od 3.300 metara, kao čudovište.
Kao Michelangelovog Polifema, kažem.
Kao čudovište, koje ruši naselja, kuće — on je, međutim, divna bašta. Rekli su joj da na Etni, skoro do hiljadu metara rode narandže, i limunovi, a loza i lešnici i dalje, i više. Zelene se na njoj pinije, pa, kao vodonoše, idu i dalje, sa crninom na glavi. Alpski šiprag ide još više. Zatim tek nastaje sneg.
Pakao, kažem. Kad se sneg otopi, zacrni se grotlo, koje još niko ispitao nije. Podzemni svet. Pričam kako je u to mračno grotlo skočio, glavačke, Empedokle. Vulkan je docnije izbacio jednu sandalu sa njegove noge.
Filosofi na Siciliji onda izazivaju kikot moje žene.
Tih dana, krajem februara, 1939, i u snegu, slika vulkana, bila je, iz Taormine, neopisivo lepa. Sva je morska obala do Catanije, dole, bila zarasla tamnozelenim borovim šumama. Iz tih talasa kopna koje je, vulkan slivao u more, strčali su, katkad, čempresi, kao neki minareti, crni. Uz plavetnilo neba, kao ametist, more je ujutru imalo plavu boju kao akvamarini, a pod tim nebom stanovali su ljudi, u naseljima izduženim, koja se mogu izbrojati. A sa čovekom, i krovovima, i kratka sreća ljudi. Nad svim tim se, kao i na Islandu, uzdizala bela piramida, vulkana, u snegu, do neba.
Nećemo ići dalje. Zašto bismo dalje išli?
Uzalud sam joj iznosio sto razloga, da treba, i više, od Sicilije, videti. Eshil je, govorio sam, bio na Siciliji. Platon je dolazio na Siciliju, da diktatore onih vremena urazumi i da ih nauči, kako treba vladati. Arhimed je u Siracusi bio toliko utonuo u geometriju, da nije odmah primetio ni rimskog vojnika, koji je došao da ga ubije.
Hiketa je živeo ovde, na ovom ostrvu, gde sad mi putujemo.
Prvi čovek koji je tvrdio da se zemlja okreće.
Vrti.
Nju su svi ti filosofi, koji su dolazili da urazume antičke diktatore na Siciliji, dovodili do smeha. Ja nisam Eshil, kaže. Ona nije Safo, a ti tirani su i sami znali — bolje nego filosofi — kako treba vladati.
Nije im trebao Platon. Jedino joj je Arhimeda žao.
Otac joj je, u detinjstvu, pričao, o Arhimedu, i pokazivao joj neku ilustraciju, na kojoj se videlo, kako taj star čovek, koji je branio svoje rodno mesto od okupatora, sedi, pred svojim crtežima geometrije, i kako kaže vojniku: Samo ne remeti moje krugove.
Pri samoj pomisli da se svaki život može tako ružno da završi i da se ona, sad, nalazi tako blizu Siracusi, naviru joj suze na oči.
Čini joj se da su Arhimed i njen otac isto lice.
Zna da je to smešno, ali tako oseća, kao da je otac očekuje u Siracusi.
Pa to je tačno — kažem joj. — Ta dva stara čoveka su u vezi.
Onda i Ona kaže, da ću početi da tvrdim, da su i Arhimedovi savremenici u polarne krajeve išli.
Išli su. O tome postoje pismeni podaci. Već je Omir pominjao Lestrigonce, neki čudan, daleki svet, od kojih je Odisej bio otišao. Ni danas se još ne slažemo, u pitanju, ko su bili Lestrigonci. Nisu jasni čak ni na pompejanskoj freski. Sasvim je sigurno, međutim, da je Piteja, iz Marselja, već 320 godina pre naše ere, pošao na daleki Sever u Atlantiku i stigao do nekog zaleđenog mora. Opisuje i ponoćno Sunce. Ja sam u Štokholmu igrao uz ponoćno Sunce.
Verujem u grčke legende.
Nisu to legende. To su sigurni zapisi.
Počeću da tvrdim da postoje, o Hyperborejcima, čak i romani.
Postoje. I to vrlo moderni, hipermoderni, romani. Mogao bih da kažem, nadrealistički.
To sam izmislio, da joj se narugam.
Nisam. Aristeas, zna se, ima roman o Hyperborejcima, za koji se zna, da ga je pisao u HIPNOZI. Pa je čak i Pindar — dvorski pesnik — ovde na Siciliji postao nadrealist. Kaže: čovek je san o senci.
Da bih je pripremio na Siracusu, i nagovorio da ne ostanemo dalje u Taormini, ja joj dajem da čita, u prevodu, Tukidida. To će je svakako očarati. To je najveći pisac o ratu.
Zaprepašćen sam kad mi ona priča, da nimalo nije zaneta Tukididom.
Grci, kaže, ništa drugo i ne znaju, nego da se, međusobno, ubijaju. Ljudi ništa drugo i ne znaju, nego to.
A Tukidid uz to kaže da se drže i govori. Njoj se od tog gadi.
Ne misli valjda zbog toga da treba da ostanemo, zauvek, u Taormini i da ništa više ne idemo da vidimo, na Siciliji.
Ne misli. Zna da ja ne bih na to pristao. Zašto, međutim, ne bismo ovde ostali? Ovo je Sicilija, kako je zamišljamo. Zemlja, u kojoj cvate nerandže i limunovi. Po meni bi trebalo da ide svud, gde je susreću mrtvi. Ona se rešila da, ovde, previdi divnu prirodu, skulpture koje hoću da joj pokažem, antičke teatre, pa da upozna stanovništvo u Taormini. Da napravi poznanstva u Taormini. Nekog, ko na Siciliji nije ni rascvetana agava, ni umetničko delo, nekog, ko na Siciliji, živi. Nekog ko je živ na Siciliji. Nije dobro, ni u tuđini, ići uvek tamo gde nas čekaju mrtvi.
Znači, da idemo u posetu onima, čiju su nam adresu dali?
Ne. Ne. Ona je, međutim, u kafeteriji, ovde, ispod sahat-kule upoznala jedan mladi bračni par, koji igra za strance tarantelu. Oni su siromašni. To je jedan mlad Sicilijanac, slabušan, slabo hranjen, u pohabanom odelu i pocepanim čarapama. A žena, koja je sa njim, suhonjava je, kao što su stonoge, ali je lepuškasta i mila. Igraju. Tek su se uzeli. Upoznala ih je slučajno. Počeli su da kuće kuću. Ona je rešena da im nešto kupi. Malo poklona. Pokućja.
Ja se smejem tome i pitam što to radi?
Vidim u svojim beleškama iz Taormine, da mi je odgovorila, da joj ja stalno pričam o polarnim predelima, i Hyperborejcima, i o smrti, i ovde, kad sedimo u antičkom teatru, zagrljeni. Ta misao, da sam otišao na Spitsbergen, i da joj se ne mogu vratiti, stalno je prati. To je smešno, ali je tako. Ne može da se, te misli, oslobodi. Otišao sam bio, sam, u polarne krajeve. Možda zato ona sad, ovde, u Taormini, želi da nešto veselo doživi? Dosta sa predelima. Sa prirodom. Sa skulpturama. Želi da zaboravi Messinu, a neće da trčkara po Siciliji, tražeći neke grobnice, u koje su sahranjeni Hohenstaufeni.
Zaželela se da tu, ispod Etne, nađe nekog u tim kućama, koga će moći, kao živog, da se seti. Misliće na taj mladi bračni par, vrlo rado. Kako igra u kafani. A kako će se uz tarantelu, i njenog poklona sećati.
Zar neće sa mnom ni u Cataniju? Tamo nas čeka Bellini.
Neće. Pre nego što smo došli u Italiju, morala je da sluša, večnog, Beethovena, Mozarta, i one, koji su se u Beču rodili. Bila je željna Chopina. Kad smo u Italiju došli, počeli smo da se oduševljavamo: Cimarosa, Cimarosa, Coreili, Corelli, Vivaldi, Vivaldi.
Catanija je čuvena sa poslastičara. Miriše na kavu. Slatkiši su divni. Da zastanemo u Cataniji.
Ona, međutim, nije željna da zastanemo, ni u Cataniji. Željna je da odemo, još jednom, u Palermo, da se slika sa jednom nerandžom u ruci, sa nerandžom, koja još visi, na grani. Neće ni u Siracusu. Ona će me ovde, pod Etnom, čekati. To je, i kao priroda, najlepše na Siciliji. Stalno putujem. Treba stati.
Sa namerom, da je očaram, Tukididom, ja joj, ponova, dajem, da čita, ono, što je Tukidid napisao o sicilskoj ekspediciji Atinjana. Želim da upozna topografiju katastrofe Atine u Siciliji. U ratu, između Atine i Sparte. Da upozna latomije, krečanike, u kojima su atinski zarobljenici držani, i poumirali. A pošto je Aristofan, na kraju svake tragedije, pričam joj kako hotel, u kom ćemo odsesti, reklamira sebe, i prirodu, na Siciliji. Kaže da je priroda na Siciliji tako lepa, da ti zarobljenici nisu više hteli, da se vrate svojima, u Atini, iako su ih pustili. Tukidid je, međutim, opisao, kako su, u tom krečolomu, pomrli od žege, od Sunca, od žeđi, od gladi, rana i boleština, od smrada izmeta. A ti divni mladi ljudi bili su cvet Atine, mramornog stuba, uvenčanog ljubičicom. Pušteni su samo oni, koji su znali da deklamuju stihove iz Euripidovih tragedija.
Moja žena tvrdi da su, tek to, laži. Fama. To je izmislio Tukidid, da bi postigao literarni efekt, ili su to izmislili Sirakužani, da bi to masovno ubistvo zarobljenika, zataškali.
Ja sam onda pristao da odemo samo u Palermo, u posetu, botaničkoj bašti, u kojoj su nerandže i
limunovi čuveni.
Mene tamo čekaju Normani, koji su sa Severa sišli, a koji su tu, na Siciliji, stvorili stoleće, u kom su i Hyperborejci, i Arapi, i Jevreji, bili jednaki. Svet, u kom su se Istok i Zapad, kao brodovi, sastajali. Svet u kome je živeo Friedrich II, jedan od najvećih Hyperborejaca, a koga volim više i od Karla XII.
Svejedno, kaže, ona više ne može da se raspozna: koga najviše volim.
Zaista ga volim. Taj čovek je opservirao ptice. Utvrdio je da, pri selidbi ptica, ne vodi ona koja je najjača, kao što smo mislili, nego svaka koja je smenjuje. Kad se ona prva umori. Smenjuju se. A kao što zna, volim Palermo, i zato, što su u njemu, talijanski studenti, prvi, demonstrirali, protiv starog Verdija, a pljeskali verističkoj operi, u kojoj pevaju kočijaši, seljaci, pajaci. Idem u Palermo da vidim metope iz Selinunta. Naročito drugu po redu. A pokazaću joj i jedno poprsje žene, na koju liči.
Poprsje našeg sunarodnika, koji se zvao Francesco Laurana, u Italiji. Molim je samo da, pre toga, makar na dan-dva, zastanemo u Siracusi.
Da li onda zato, što je u Taormini bila, danima, kiša, ili što je preovladala želja, da me uteši, moja žena pristaje da zastanemo i u Siracusi.
Ja onda javljam hotelu da dolazimo, a svojoj ženi obećavam tamo, Sunce, jer je već Ciceron tvrdio, da Sunce, tamo, nikad ne propusti, nijedan dan, a da se bar, na čas-dva, ne pojavi.
Pšenica je, kažem, nikla na Siciliji, pre nego što je zasejana ljudskom rukom.
Žena mi onda kaže, sa nekim čudnim osmehom, da ne ide sa mnom zato, što joj obećavam Sunce
Ciceronovo, nego što je, nju, dirnula, svega jedna jedina priča, koju sam joj pričao, uz boravak u Siracusi.
Priča o Persefoni.
Tako sam, eto, uspeo, da me žena prati, i dalje, po Siciliji, ne pomoću Tukidida, nego antičkih priča o proleću i zimi. Dok se meni u tom mitu najviše dopadaju oni vranci, koji su izronili, sa bogom smrti, i podzemlja, iz crnog jezera, koje su obrasli beli narcisi, mojoj ženi su najdirljiviji ti simboli otmice devojaka. Plač matere kad ćerka odlazi. Povratak, privremen, materi, i povratak mužu. Narcisi je privlače. Ne dopadaju joj se crni konji. Udadba, kaže, i danas, u životu žene znači ipak prestanak neke čiste, devojačke, veselosti.
Iznenađenje, koje sam doživeo, kod nje, sa Tukididom, pojačalo se još više, kad smo o Periklu došli do reči.
S početka, ona mi je rekla da, o Periklu, zna samo malo i da je to, za nju, prosto jedno ime više, slavnih ljudi, koje je učila, na brzu ruku, za vreme rata, u školi.
Ja sam joj tražio da pročita govor koji Perikle, nad palima, drži.
To se smatra, kažem, kao najlepši venac retora, izrečen palima za otadžbinu, u prošlosti. To je najuzvišeniji, nadgrobni govor, za pale na bojištu u ratu.
Zaprepašćen sam kad mi ona vraća Tukidida, pre nego što ćemo iz Taormine poći, a kaže, da je pročitala taj govor, dva puta, ali smatra, da se treba čuditi šta sve ljudi ne smatraju za veliki govor.
Ona je, kaže, od svog oca, naučila, da kaže, pravo, ono što misli, i da kaže, i ono, što se ne slaže sa onim, što drugi misli. Ma koliko bio čuven.
Čudno je da ljudi mogu, toliko, da hvale, stolećima, govor jednog državnika, tobože velikog državnika, koji o materama, o ženama, o sestrama, palih za otadžbinu, i za svoj rodni grad, kaže, svega dve-tri reči.
Dve-tri glupave reči.
Zar je to uloga žena, u Periklovoj državi?
Zar je to sve, što se o tim ženama i majkama palih može reći, u toj Atini, koju su mramornim stubom Jelade, ovenčanim ljubičicom, zvali?
Pa šta Perikle kaže?
Kaže, da će o materama i udovicama palih reći samo dve-tri reči.
Zašto? Zato, što je, za ženu, najveća slava, kad muškarci o njoj govore, i kad je hvale, i kad je kude, što manje.
Zar to nije glupavo? Ona je od Perikla očekivala zaista više.
Da je skočio u Etnu, i od njega bi bila ostala samo jedna sandala.
Miloš Crnjanski
