Posle mog povratka, sa tog izleta, u mom stanu opet zvrji telefon. Traži me Albanka. Pita me zašto ćuti moj telefon? Traži me i njen muž. Gde sam toliko bio? Oni imaju novosti za mene. Znam li da je SSSR uputila ultimatum Rumuniji? Da li sam zabrinut?
Nisam, kažem, nek ne brinu.
Da dođem uveče, da posedimo.
Bio sam, kažem, sa markizom (kažem ime) i sa jednom šveljom, u Neapolju. — Oni, u telefonu, zastaju u razgovoru, a zatim se smeju.
I tog dana, posle, uveče, sedimo na njihovoj terasi, ispod stena koje na nas nadnosi Pincio. Pijemo led u čaju. Zabrinuti smo. Domaćin mi kaže da zna, da se spremaju sudbonosni događaji — i za moju zemiju.
A da je Papa poveo akciju za spasavanje mira. Treba verovati da će Papa uspeti.
Domaćica me pita, kako sam se proveo u Neapolju.
Je li Neapolj baš toliko veliki doživljaj, kao što je za strance bio, pre? Vedi Napoli e poi mori? Vidi Neapolj pa posle možeš umreti. Da li se Neapolj dopao švelji?
Jeste, kažem. Ona ima tamo ćerčicu. Za koju živi. Radi u Rimu i danju i noću. Kad bi mogla, više da zaradi za svoju ćerčicu, bilo bi joj svejedno gde živi. Pristala bi, mesto Neapolja, i na Severni pol.
Sirotinja je kod svoje kuće na celom, zemaljskom globu.
Domaćici se to dopada i ona me gleda milostivo.
Vi ste, kaže mi, naš.
Domaćin, međutim, izražava mišljenje, da nisam valjda išao u Neapolj, samo da vidim tu švelju u Neapolju? On se smeje. Reći će to mojoj ženi, kaže, kad se u Rim vrati.
Ne, kažem, nisam išao u Neapolj samo te švelje radi. Milosrđe čoveka ne ide tako daleko. Ono je trenut sažaljenja. Zrno peska. Ja sam u Neapolj išao da još jedanput vidim Herkulanum. A u iskopanom Herkulanumu, da vidim jednu kuću. Samo te jedne kuće radi. A u toj kući samo jedne male zidne slike radi. Na toj slici, na zidu, u Herkulanumu — koji na Cordobu liči — ima mala freska Vezuva. Iz vremena kad je vulkan zatrpao Pompeju i Herkulanum.
Ta mala slika, nežnih boja, slikana je kao da su je slikali Kinezi. Može li to da mi protumači?
Domaćin mi kaže, da su to moja uobraženja. Pre dve hiljade godina nije bilo, između Italije i Kine, nikakvih veza. Ako ih je čak i bilo, onda to može biti samo uticaj Rima, u Aziji, a ne obrnuto.
Ja ne kažem obrnuto. Ja ne kažem uticaja. Kažem veza. A što se tiče pompejanskog slikarstva, volim ga, jer u njemu tada nije bilo straha od smrti. Svakako zna onu golu Veneru, koja na Tizianovu Veneru liči (Venere d’Urbino), kao da su, kroz tolika stoleća, u nekoj fantastičnoj vezi. A Tizian tu pompejansku sliku nije mogao ni videti, ni znati. Može li to da mi protumači? Vredi zato u Neapolj putovati.
Domaćin onda kaže, da su to slučajnosti, a što se tiče straha od smrti, antički svet je imao i te kako straha od smrti. Hrišćanstvo je tek uspelo da taj strah u čoveku iskoreni. Katolik se ne boji smrti. On zna da je naš život samo vigilija, u očekivanju smrti.
Znam, kažem, ko je to rekao, ali ne vidim da je antički svet imao taj strah od smrti. Sokrat ga nije imao. Uostalom, ta dogma, da je život ljudski samo vigilija, smrti, to je stena na kojoj su Petar i Pavle crkvu sazidali. A biće, po mom mišljenju, baš ono, na čemu će se crkva srušiti. Život nije vigilija u očekivanju smrti. On je za čoveka jedini smisao, jedina radost, sam po sebi. Priznajem, baš zato što je smrt, kao taj Vezuv na zidu, tako blizu, iako se nalazi u daljini. A što se tiče Neapolja, on je i sad, u Italiji, među svim gradovima, za mene, najzanimljivije.
Domaćin kaže to je zato što sam stranac u Italiji, kao i turisti, a svima nam se tako lepo čini, jer smo zaneti lepotom tog zaliva. Zato, što je Neapolj tvorevina mora, tako reći.
Ni to nije tačno. Najstrašniji strah od smrti, nalazim baš u crkvi. Najstrašniji strah od smrti imaju baš hrišćani. Najstrašniji strah od smrti vlada, baš u katoličkoj crkvi. Svakako je video sliku Strašnog suda, koju je naslikao Michelangelo u Sikstini. To je užas. A što se tiče Neapolja, nije on tvorevina mora. Kopno Neapolja je isto tako bajno, kao i zaliv neapolitanski. Tvorevina mora, u Italiji, za mene je samo Venezija. Venezija, gde su ljudi tako veseli, lakomisleni, a život ljudi i žena, karnevali. Michelangelo, u svojoj melanholiji, nije mogao da podnese Venecijance.
Domaćica me onda pita, da li sam primetio koliko Neapolj sad, pati?
Pati isto toliko koliko već davno pati. Ima pravo, kad ga posmatra socijalistički. Ne kako ga posmatraju turisti. Samo ja sam u Neapolj išao, jer je tamo živeo Tasso. Nisam imao vremena za drugo. Vreme su mi oduzimali talijanski novinari i poslovi.
Albanka se na to smeje. Pa dodaje: i švelja.
Ne, kažem, nju je, celu, okupirao, markiz. Bersaljer.
Domaćin, koji nikad ne govori skaradno — kad mu je prisutna žena — kaže, da je žalosno, što ja Italiju posmatram, kroz severne naočari. On opet ističe lepotu katoličkih, južnih, zemalja, a smeje se mojoj ljubavi za severne. To su, kaže, protestantske zemlje. Tužne. Mračne. Hladne. A protestanti, uopšte, nemaju osećanja za lepotu. Njihov pogled je tup. Od mraka i alkohola.
Trebalo bi, kažem, da vidi, u proleće, Štokholm.
Sav treperi, sav svetli, sav igra, sav se ljubi, svi su u njemu kao šašavi. A kad piju, uzimaju se pod ruku, i ljuljaju. Nije gori ni kad nastupe jesenji dani. Opet ta varoš gori, svetli, samo se menja. Neka se seti, uostalom, šta kaže Leopardi. U jesen i Sunce, i sve stvari, kaže, menjaju boju i imaju drugi oblik. I oblaci. A što se tiče tupog pogleda očiju, tih severnih ljudi, vara se. Imaju najlepše oči. Neka se seti očiju našeg poznanika, koji je vojni izaslanik svoje zemlje u Rimu. Da li zna kakve je Strindberg imao oči? Bile su proglašene za oči ludaka. Ibsen je držao sliku Strindberga, koga je mrzeo, na svom stolu, i govorio da bolje piše, kad se zagleda u te ludačke oči.
Nisam znao da je Strindberg bio i slikar.
Sad mi poznanici kažu, da su njegove slike hipermoderne. Da je to neko fantastično, apstraktno, slikarstvo. Ono što se meni dopada, međutim, u tim slikama, to je, što mi kažu, da su, sve, ludačke vizije prirode, talasa, mora, požara i leda. Drugi slikaju sladunjave akvarele. Uspijene portrete. Ti ljudi na severu, zemlju.
Domaćin kaže da izvinim, ali su i u tom protestanti, dosadni.
Pošto je meni ta stalna antipatija domaćinova, prema Severu, dosadila, ja onda ćutim. Domaćica, međutim, kaže, da ne treba da slušam njenog muža. Po njemu bi, sve slike trebalo da budu, slike svetog Filippa Neri. Svete Catharine iz Siene.
Po njenom mišljenju, ljubav Skandinavaca za Italiju bila je finansijske vrste. Sva ta moja magija, koju Italija ima, tobože, za te severne došljake, može da se svede na pitanje socijalno. Italija je bila omiljena, u svetu, u XIX veku, jer je bila jeftina. Ibsen nije imao para. A nije imao para ni Andersen. Slikari još manje. U Italiji je, međutim, bilo toplo, pa je bilo toplo i za beskućnike. Jelo se budzašta. Čak se i žena mogla dobiti, jeftinije, nego u Parizu. Talijanke, kad im se stranac dopada, ne pitaju za novac. Normalne su. Utiče klima. Taj san čovečanstva, koji ja stalno pominjem, da ljudi dolaze na Jug tražeći Sunce, a idu na Sever tražeći Pol, to je koješta.
Nije koješta, kažem. „Zar nije čudno“, pisao je Andree u svom dnevniku, u balonu, ,,da mi lebdimo ovde iznad Polarnog mora? Da smo prvi koji su lebdeli ovde u jednom balonu? Pitam se, hoćemo li skoro imati naslednika? Hoće li nas smatrati za ludake, ili će poći našim primerom? Moram priznati da smo ponositi, dok ovde lebdimo. Sad možemo mirno pogledati u oči smrti. To je, kažem, san. Tako govori čovek, u snu. Među svim tim Skandinavcima, najozbiljniji, najrealniji, je Nansen. On je visok, atletskog stasa, miran, hladan, ali je taj čovek, kako je sam priznao, bio pod uticajem onog što je pisao Ibsen. Iako je njegov put u carstvo večnog leda bio od ogromnog značaja za nauku, on je na tom putu tražio jedan, veličanstven, san. “Našao sam“, pisao je, „veliku avanturu u polarnom ledu, koji je dubok i čist kao beskraj. Našao sam nemu, zvezdanu, noć, dubinu prirode, misteriju života, večni krug svemira i večnost smrti“. To je, kažem, san. Tako govori čovek samo u snu. Posle one zime, koju je proveo među Eskimima, prešavši Greenland, na smučkama, pisao je i ovo: „Mesec se pojavio i sjao iznad ledenih brda i provalija i ceo je svet obasuo svojim srebrnim zracima. Tada je i u nama nastao mir i život naš postao lep…“ Tako govori čovek samo u snu.
Domaćin se ljuti, pa kaže, da ja, sne, pojedinaca, jako preuveličavam. To su govorili pojedinci. Ne gomila. Nema tu opšteg sna. Ljudi ne sanjaju i ne trče za snovima.
Ja smatram da taj nagon odlaska u san postoji, svud, u svakom čoveku. A Pavlov je pokazao da sne imaju i psi. Sanjaju i prosjaci, i to još više, kad su gladni.
Domaćin onda tvrdi, opet, da je samo zapadna, kulturna, katolička, Evropa dostojna, da u njoj čovek živi, i, da su najveća dela, stvorena, tu. Protestantske zemlje su tužne. Tamo se umire brzo.
Koješta, kažem, tamo se dugo živi. Je li primetio kako su tamo i sahrane dostojanstvene? Na Jugu su to ljudske komedije. Mrtvaci pak u tropskim krajevima, nakićeni su i nafarbani.
Prećutkujem, kaže domaćin, nemilosrdnost, krvoločnost, tih severnih ljudi. Ostavljali su oca, kad onemoća, ostari, na snegu, da ga raznesu vuci. Tako su i mater sahranjivali. To je strašno.
Neće biti, strašno, kažem. Prećutkuje da je takav bio opšti običaj. Da su, sa tim, i ostareli članovi familije, bili, sporazumni. U svakom plemenskom društvu, ostarele su poštovali. Ta vrsta smrti mora biti da je bila prirodna, u ono doba, tamo, na Severu. Starci su ostavljani na snegu, kad nisu mogli dalje, pored vatre, dok im se vatra ne ugasi. A na snegu se brzo zaspi. Ono što su vuci našli bila je lešina, smrznuto meso, smrznute kosti. Zar je smrt na Jugu lepša? U postelji? Dok rodbina čeka, da mrtvacu izvuče ključeve od kase, ispod jastuka. Sever je veličanstven san o zemlji, koja se hladi, i san o čoveku, koji se hladi.
Domaćin kaže: jest, jest, ali i sam kažem, da su ljudi, sa Severa, a naročito pisci, dolazili u Italiju, i, tu, bili, sretni. Niko nije lud da se na Severnom polu nastani.
Ja nisam rekao da čovek treba da se tamo nastani, ali da će tamo ići glavni saobraćajni putevi, između Azije i Amerike, to se već zna i vidi.
Domaćica, međutim, počinje da brani supruga.
Oni koji su u Italiju dolazili, tražili su san, kao i ti moji severni ljudi i moreplovci. San su tražili, i u Italiji, svi. Sunce je bilo taj san. To je bio glavni mit, po selima, i raširen i među proleterima u Italiji. Sunce. Zlato. Zar nisam primetio da su proleterima, vekovima, oduzimali čak i Sunce. Robovi su, u Italiji, stanovali i radili u podrumima. U toplijim krajevima zemaljskog globa ljudi su lakše živeli. Sve drugo, što ja pričam, i njen muž kaže, samo su fraze. Sunce je, ma koliko se ja smejao tome, socijalno pitanje. To ću i ja možda jednog dana osetiti.
Nisam ni sanjao, tada, da ću, već kroz pet godina, u Londonu, raditi u podrumu među obućarima. Sećam se, međutim, da sam, u Rimu, polako već počeo da bivam sujeveran, i, da mi je to, što je domaćica rekla, bilo neprijatno.
Pa i ja Sunce tražim. Ne mogu, na žalost, kao onaj Francuz, koga svakako znaju, da, u čamcu, sam samcit, obilazim glob, u potrazi za Suncem, ali ga volim i obožavam. Nigde nije tako veličanstveno kao u polarnim predelima.
Domaćin onda, kao da se dogovorio sa onim našim poznanikom, poručnikom, jahačem, koji se zvao Chiaramonti, uzvikuje, da sam najzad u diskusiji pobeđen. I to od žene, njegove žene.
Klanjam se pred Suncem.
Zatim, odlazeći dole, jer se čuje kako njegov telefon zvriji, kaže: da će Rusi biti, uskoro, na Dunavu. Šta će moja zemlja sad? Odlazi da vidi zašto zvriji telefon i ne čeka moj odgovor.
Ostajem sa njegovom ženom. Ona me pita, da li mi se zbilja vraća žena, u Rim, i kada će to biti? Smeši se. Zatim dodaje, da je čula, da se talijanske trupe gomilaju na granici moje zemlje.
To nisam znao — kažem.
Mi smo to, međutim, znali, u poslanstvu, ali smo ćutali.
Albanka se smeši i ćuti, pa se i ja smešim i ćutim.
Miloš Crnjanski
