(Predgovor za knjigu Eseji u izdanju Nolita, 1974. godina, biblioteka Sazvežđa)
old
Kada je, po dolasku nacionalsocijalizma na vlast, i Valter Benjamin (Walter Benjamin, 1892—1940), poput mnogih drugih ljudi od pera i boraca za slobodu duha, bio prisiljen da napusti Nemačku, za njega je znao samo malen broj onih koji su pobliže pratili razvoj literarnog i kulturnog života kod Nemaca, pa su tom prilikom imali mogućnosti da zapaze Benjaminove izvrsno pisane književne kritike i njegove duboko misaone priloge istoriji razvoja ljudskog duha. Iz kazivanja savremenika poznato nam je, na primer, da su u krugu oko Bertolda Brehta ovu veoma povučenu, dosta melankoličnu i pomalo osobenjačku ličnost smatrali tih godina za najznačajnijeg kritičara na nemačkom jezičkom području. Vreme je ovu ocenu potvrdilo i Benjamin je danas, više od tri decenije nakon smrti, naširoko poznat i veoma cenjen ne samo u Nemačkoj nego i van nje.
Istaknuti filozof i sociolog T. Adorno ističe u svojim sećanjima da je od prvog trenutka u njemu preovladao utisak da je u Benjaniinu susreo jednu od najznačajnijih ličnosti koje je imao prilike da upozna; Đ. Lukač, u prvom delu svoje Estetike, opširno govori o Benjaminovim mislima; E. Bloh smatra da je Benjamin bio obdaren neuporedivim mikrofilološkim čulom i da je raspolagao upravo onim što je Lukaču toliko nedostajalo, naime vanrednim smislom za značajne detalje, za nove elemente u misaonim procesima i za neshematska odstupanja.
Uopšte, otkako su 1955. godine objavljeni Benjaminovi sabrani spisi u dva toma (Schriften), o njem u se neobično mnogo govori i piše, i njegove misli se rado citiraju. Kada je prvo izdanje njegovih spisa bilo začas razgrabljeno, izdavačka kuća Suhrkamp, pripremajući novo, prošireno i potpunije izdanje, da bi udovoljila velikom interesovanju, objavila je u izboru dva toma eseja: Illuminationen i Angelus Novus, uz to i dva toma izuzetno dragocene Benjaminove prepiske i, kao posebna izdanja, pojedine njegove eseje, književnoteorijske radove, zbirke aforizama i autobiografska sećanja njegovih savremenika. Od priloga sa tako širokim spektrom interesovanja odabrani su za ovaj prevod Benjamina na srpskohrvatski jezik oni radovi za koje bi se moglo reći da su najkarakterističniji za Benjaminovo stvaralaštvo, i to tako da daju što potpuniju sliku o temama i područjima kojima je ovaj pisac posvećivao posebnu pažnju.
Međutim, razlog otkrivanju toliko dugo vremena nepoznatog autora, njegovoj iznenadnoj i neobično bujnoj renesansi, ne bi zapravo trebalo potražiti jedino u tome što je Benjamin zaista vanredan esejist, sa uvek kristalno jasnim tokovima misli, koji se čita sa osobitim uživanjem, već je razlog ovolikom interesovanju svakako isto toliko u tome što je Benjamin svim problemima pristupao kao marksist, trudeći se da razvije istinsko marksistički metod u posmatranju književnosti i, uopšte, svih fenomena kulture. Nastali već i u godinama ortodoksnog kursa, radovi Valtera Benjamina su syetla svedočanstva marksističke doslednosti u traganju za nesputanim razvojem materijalističkog idejnog gledanja na svet, na umetnost i na književnost. Danas, kada iz vremenske razdaljine od nekoliko decenija i poučeni gorkim posledicama staljinističkog perioda u istoriji radničkog pokreta razmišljamo o tim previranjima i u traganjima za marksističkim stavom u umetnosti i kulturi, osećamo poseban dug prema Benjaminovoj ličnosti i njegovom delu. U dugo vremena nezapaženom Benjaminovom delu susrećemo se u posmatranju svakog problema sa metodskim pristupom koji je uvek duboko marksistički a pritom oslobođen svakog dogmatskog shematizma. Tim pre naš pogled u želji da odredimo marksistički metod u nauci o književnosti mora biti usmeren u pravcu Valtera Benjamina i njegovog dela. Zajedno sa R. Garodijem, & Goldštikerom, L. Goldmanom, L. Kolakovskim, E. Blohom, H. Majerom i T. Adomom uključujemo danas V. Benjamina u onaj najuži krug mislilaca za koje nam se čini da bi, kada je reč o istinskom marksističkom pogledu na svet književnosti i umetnosti, kod njih trebalo potražiti polaznu bazu da se takav pogled bliže odredi u svom sadržaju; odgovor na pitanje: kako se marksistički posmatraju fenomeni književnosti i umetnosti, i do kojih rezultata dovodi takvo posmatranje, gledajući kako na pojedine pisce, pokrete i epohe, tako i na književnost i umetnost u celini kao neotuđive manifestacije slobodnog ljudskog duha. Ozbiljna analiza takvih pitanja teško se može zamisliti bez poznavanja priloga koji je marksističkoj misli dao Benjamin.
Pri tome valja imati na umu da se Benjamin relativno kasno opredeljuje za marksizam, kada je herojski period marksističkog pogleda na sve t u Nemačkoj već pripadao prošlosti. Ali se zato držao tog pogleda i onda kada su mnogi renegati stvarali od antikomunizma nov pogled na svet. Možda je ovakva nesavremenost znak da je reč o čoveku koji ni po koju cenu nije želeo da se posveti nekoj nauci za koju bi moglo da se kaže da je upravo u modi. Svoje opredeljenje za marksizam objašnjava ne toliko nekom solidamošću sa političkim i naučnim predstavnicima ovog pogleda na svet, već iz pobune protiv shvatanja građanske nauke o književnosti, protiv preovladavajućeg metoda duhovnoistorijskog gledanja na razvoj čovečanstva kakav su zastupali Diltajevi sledbenici F. Gundolf i E. Bertram. Bio je svestan toga da su idealistički sistem i pretrpeli neuspeh i da je namesto njih imalo da dođe materijalističko objašnjenje sveta. Međutim, nikada marksističku teoriju ne shvata kao običan recept, već kao bogatstvo duha i kao radost nad razmišljanjem. Upravo neobuzdanom snagom govori o klasnoj borbi kao pravovremenom delovanju da se ne bi zalutalo na putu koji vodi u budućnost i prestalo postojati u istorijskom smislu. Ove misli o klasnoj borbi zapisao je 1928. godine, svega četiri godine posle prvog nagoveštaja u pismu upućenom prijatelju da je sreo bdljševičku glumicu iz Letonije, Asju Lacis, sa ko jom satima govori o radikalnom komunizmu, i da mu ti razgovori donose osećaj kao da je uspeo da se oslobodi od nečega što ga je sputavalo i tištalo. U drugom pismu ističe da već godinama nije toliko napeto čitao neko delo koliko Istoriju februarske revolucije Trockog. Veliko interesovanje za Rusiju i za prilike posle Revolucije navele su ga da u dva maha poseti Moskvu, 1926. i 1927. godine. Tim putovanjima dugujemo i nekoliko zanimljivih osvetljenja tadašnjih prilika u sovjetskoj literaturi i u sovjetskom filmu (Političko grupisanje ruskih pisaca i O situaciji ruske filmske umetnosti), koja zaslužuju posebnu pažnju kao dokumenti svoga vremena. U pismu koje tada iz Moskve upućuje poznanici, nemačkoj vajarci, kaže, između ostalog, da mu je nemoguće proceniti kako će se prilike razvijati ubuduće u Sovjetskom Savezu, na momente je i skeptičan, ali je ipak svestan da se nalazi u žiži velikog društvenog prelamanja za kojim i on lično teži. Tonovi kritike ponavljaju se i u povećem dopisu iz Moskve, objavljenom u časopisu „Die Kreatur”, 1927. godine.
Kao budan posmatrač zapaža kako se u prvim godinama posle Lenjinove smrti sovjetsko društvo počinje pretvarati u kastinsko društvo i nad tim je iskreno zabrinut, ali ipak ili upravo zato završava svoj članak velikom apoteozom Lenjinu. Inače, Benjamin se i pre toga interesovao za rusku književnost, za atmosferu slovenskog sveta, čime nastavlja jednu od pozitivnih tradicija kod Nemaca, vezanih za Rilkea, E. Barlaha i T. Mana. Esej „Idiot” Dostojevskog objavljen još 1921. godine, jedan je od odraza takvog Benjaminovog interesovanja.
Time što prikazuje sudbinu svog, slovenskog naroda, Dostojevski po mišljenju Benjamina prikazuje i sudbinu sveta. Nigde se sudbina tog sveta ne opisuje dublje nego u ruskoj književnosti, i nigde se revolucionarna misao nije više uzdigla nego kod Rusa.
Ovakav razvojni put nemačkog intelektualca, Jevrejina iz ugledne građanske kuće, svakako je veoma zanimljiv, premda nije neobičan, štaviše, u mnogo čemu izgleda nam sličan Brehtovom približavanju marksističkom pogledu na svet: postepeno ali zato duboko poniranje u klasična dela marksizma, uvek sa izvesnom dozom skepse prema onima koji su iz tih dela uzimali samo poneku parolu i koristili se njome u razne svrhe.
Rođen u Berlinu kao sin bankarskog stručnjaka, potonjeg antikvara i trgovca umetničkim predmetima, Benjamin je, za razliku od svog oca, koji je prevashodno zaokupljen komercijalnom stranom bavljenja umetnošću, mogao nalaziti istinsko uživanje u onim prelepim predmetima koji su prolazit kroz očeve ruke. Ljubav prema umetnosti i interesovanje za politička zbivanja dve su sklonosti koje se rano javljaju kod mladog Benjamina. Još kao gimnazijalac, pod pseudonimom, počinje da objavljuje prve priloge u omladinskim časopisima, da bi se u isto vreme priključio omladinskom pokretu ko ji je predvodio G. Vineken. Teško da bismo danas znali da je Vineken bio pobornik nekakve reforme školstva i vaspitanja da neko vreme nije snažno uticao na mladog Benjamina. A sve to je zapravo bilo paradoksalno, i to u veliko j meri, jer teško je uopšte zamisliti preosetljivog i izrazito individualistički nastrojenog Benjamina ne samo u tom kolektivu, već, uopšte, u nekom kolektivu, premda će on i kasnije, ponekad i grčevito, tragati za kolektivima kojima bi se mogao pridružiti.
Međutim, Vinekenov pokret bio je po nečemu i zanimljiv. S jedne strane izrazito antigrađanski u svojim shvatanjima, razvijao je — s druge strane — kod svojih članova i nekakvo mistično obožavanje prirode. Međutim, ni takav spoj u shvatanjima nije tada toliko neobičan koliko bi moglo da izgleda na prvi pogled. Socijaldemokrati su bili osnovali svojti organizaciju prijatelja prirode; najznačajniji nemački književnik toga vremena, Gerhart Hauptman, pokušava da objedini u svom delu problematiku proletarijata sa mitskim poniranjem u praiskonske izvore prirodnih tajni. Tim dvojstvom bremenit je nemački naturalizam u celini i ono se neprikriveno odražava u stils k im nastojanjima toga doba poznatim pod imenom „Jugendstil”.
No, na početku druge godine svetskog rata, Benjamin, komje je tada dvadeset i tri godine, upućuje pismo Vinekenu, u kome mu zahvaljuje na idejnim podsticajima koje je od njega primio, ali ne krije ni svoje razočarenje što se Vineken priključio onima koji slave rat i koji tu omladinu, za koju izjavljuju da žele da je uzdignu do lepih ideala, sa praznim frazama šalju u besomučno klanje i u smrt.
Kada je uputio ovo pismo, Benjamin još nije bio završio studije filozofije, koje je — 1911 — bio započeo u Berlinu i zatim nastavio u Frajburgu. Huserl će te k kasnije postati profesor filozofije na tom univerzitetu i učiniti ga središtem fenomenoloških istraživanja. Ali Benjamin tada već zna za Huserla, što se može razabrati iz njegove prepiske sa prijateljima, i susret sa Huserlovom fenomenologijom od presudnog je značaja za celokupan me todsk i pristup problemima o kojima je pisao. Huserl je na početku stoleća bio objavio svoja Logička istraživanja, deceniju kasnije znamenitu raspravu Filozofija kao čista nauka, koju Benjamin čita sa najvećom pažnjom i koja ga podstiče da i sam napiše Traktat posvećen raspravljanju o pojmu i suštini. Huserl, naime, uči da nije bitna sama materija, već način na koji saznajemo tu materiju, predmete koji se konstituišu u našoj svesti, njihova suština. Napornim intelektualnim radom treba prodirati do tih suština i tim putem do najviše sfere ljudskog saznanja. Zato je traganje za suštinama glavna tema fenomenologije.
Dogmatičari medu marksistima žestoko su napadali Huserla i njegovu fenomenologiju kao krajnji subjektivizam koji ne priznaje objektivno postojanje sveta.
Lukač naziva fenomenologiju steznikom u koji se mogu smestiti sve buržoaske teorije. Svakako, fenomenologija je inspirisala mnoge formalističke teorije, ali savremena marksistička misao više ne zaobilazi fenomenologiju.
Benjamin je marksist po svom idejnom gledanju na svet, ali je ujedno i fenomenolog kada je reč o metodskom postupku. Lucidno uočava fenomene i sa stilistički doteranom akribijom, polazeći uvek iz filozofske osnove, on ih ispituje i do tančina analizira, izdvojene iz njihovih svakodnevnih relevantnosti, koje su inače sklone da nam prekriju pogled na same predmete.
A to je upravo ono što fenomenologija zahteva pozivajući nas da se vratimo samim predmetima. Čitati Benjamina i njegove radove znači očima marksističkog teoretičara fenomenološkim putem tragati za suštinama.
A ovo produbljivanje fenomenološkog metodskog postupka, njegovo postepeno, sve intenzivnije usvajanje, kod Benjamina je išlo uporedo sa njegovim političkim razvojem. Kao student usmerava svoje napade na nemačka studentska udruženja, legla konzervativna i reakcionarnih, junkerskih običaja. Broj naprednih studenata na nemačkim univerzitetima tada je relativno malen i Benjamin razvija veliku aktivnost. U predvečerje svetskog rata, u više mahova putuje u Francusku i u uslovima izrazite nemačko-francuske napetosti uspostavlja kontakte sa progresivnim Francuzima. Kada je izbio prvi svetski rat, on je jedan od retkih nemačkih intelektualaca koji nisu podlegli šovinističkoj histeriji.
U tim ratnim godinama, međutim, on postaje svestan i svog jevrejskog porekla. Preko G. Šolema, poznatog istrazivača starojevrejskih tekstova, stupa u dodir sa cionističkim pokretom. Međutim, za razliku od drugih nemačkih intelektualaca jevrejskog porekla, on nikada nije prestao da se oseća nemačkim Jevrejinom i takvo opredeljenje ostaje za njega merodavno i pošto se 1917. godine bio preselio u Bern, gde nastavlja studije, koje završava odbranom doktorske disertacije pod naslovom Pojam umetničke kritik e u nemačkom romantizmu. Nije slučajno što je Benjamin odabrao upravo ovu temu.
U doba romantizma, na pragu građansko-kapitalističkog društva, prvi put se i osetila nelagodnost zbog tog društva koje se nagoveštavalo, zloslutna jeza zbog čovekovog otuđenja, zbog opredmećenja i zamračenja svih ljudskih odnosa u svetu kome će jedino biti stalo da proizvodi robu. Romantičarski p ro test upućen nadirućem kapitalizmu pretvorio se u pobunu o krenutu prošlosti: u društvenim odnosima srednjeg veka, u narodu i u narodnom kolektivu romantičari su videti spas. U isto vreme, međutim, oni su znatno doprineli tome da se izgradi odvazan duh kritike, razmišljanja, subjektivizma, karakterističnih elemenata novog razdoblja. Kritika je za romantičare najizvorniji stvaralački akti zapravo tek kritičar dovršava umetničko delo, na taj način, naime, što mu otkriva tajnu.
Godine 1920. Benjamin se vraća u Nemačku i priprema habilitacioni rad, kako bi mogao da se posveti nastavničkom pozivu na nekom od nemačkih univerziteta.
Taj rad, pod naslovom Poreklo nemačke tragedije, izuzetno je značajan kao osvetljenje dotada još malo istraživane književnosti XVII stoleća. Ujedno, Benjamin u njemu daje izuzetno nijansirane definicije sudbine, tuge, melankolije, da bi se zatim usredsredio na alegoriju, toliko karakterističnu za umetnost baroka.
Dosledno fenomenološki, Benjamin traga za suštinom alegorije i nalazi je u „tajnovitom, privilegovanom znanju, u mogućnosti da se samovoljno vlada u području mrtvih stvari, u onoj beznadeinoj praznini za koju se pretpostavlja da je beskonačna”. Međutim, bez obzira na valjanost toga rada i na veliki intelektualni domet njegovog autora, univerzitet u Frankfurtu odbija da sprovede habilitacioni postupak, uslov za Benjamina da ga neki od univerziteta izabere za nastavnika. U tom činu Benjamin je imao prilike da na sebi iskusi svu gorčinu prilika u Vajmarskoj Republici. Po svim spoljnim znacima, Nemačka je tada demokratska i parlamentarna država, ali su reakcionarne snage u njoj toliko silne da su uvek u stanju da prepreče put slobodoumnim misliocima i, uopšte, toliko moćne da toj demokratiji učine kraj u trenutku kada su mislile da poraženoj Nemačkoj nije više potreban ovaj „smokvin list” na putu njenih imperijalističkih prohteva. Rezultat ovakve politike u najširim okvirima je bio Hitler, u okvirima Benjaminova života, koji se tada probijao kao Slobodan publicist, kao novinar i prevodilac, jer od roditeljskog imetka ostala mu je nakon rata jedino vila u otmenoj berlinskoj četvrti, neminovnost da se prikrije kako bi još neko vreme mogao da nastavi publicistički rad pod raznim pseudonimima (D. Hole, K. Konrad) i konačno saznanje da mu u Nemačkoj više nije mešto. Materijalna neizvesnost pod kojom je godinama živeo svakako je razlog tome što je njegovo delo zapravo ostalo fragmentarno, premda je u dubini duše težio da jednom nade vremena i mogućnosti za velike i obimne sinteze.
Kada je 1934. godine emigrirao u Francusku, u Pariz, tamo radi kao saradnik Frankfurtskog instituta za sociološka istraživanja, koji se, tako reći u punom sastavu, bio preselio u Francusku. Naš pisac se tada nalazi na pragu pete decenije života; razne nedaće, sukobi sa porodicom i raskid braka duboko su uticali na njega dok su mu političke prilike onemogućavale da nastavi sa saradnjom u listu „Frankfurter Zeitung” i u nedeljniku „Die literarische Welt”, da preko frankfurtskog radija govori o problemima književnosti. Jedina ali zato velika uteha je prijateljstvo sa mnogim istaknutim intelektualcima, pre svih sa B. Brehtom. Iz tog duhovnog srodstva i bliskosti sudbina proizišlo je nekoliko Benjaminovih eseja. Naročito počev od 1930. godine, Benjamin se u više navrata kao kritičar zauzima za Brehta, koji je tada, doduše, uspešan ali i od mnogih veoma osporavan pisac. U ovom izdanju čitalac će naći eseje Sta je epsko pozorište? (objavljen u zborniku “Mafs und Wert”, 2, 1939), Komentari uz Brehtove pesme (od kojih su neki objavljeni 1939. u švajcarskim novinama) i Razgovori sa Brehtom (objavljeni tek. 1966. godine).
Prvi esej na izuzetno privlačan način izlaže glavne elemente epskog pozorišta, dramskog oblika za koji se s pravom smatra da mu je Breht tvorac. U Komentarima Benjamin daje polaznu bazu za razumevanje estetskih kvaliteta Brehtove lirike i upozorava da za one kojima izgleda da komunizam nosi pečat jednostranosti, pažljivije čitanje Brehtove zbirke pesama može značiti veliko iznenađenje. Benjamin je svestan razvoja Brehtove poezije od asocijalne do socijalne lirike, ali za svaku njenu fazu ističe da Breht ni u jednom trenutku nije bio apolitičan, odnosno — kako bismo danas rekli — da je uvek bio angažovan pisac i pesnik. Razgovori su zabeleženi u vidu dnevnika i odnose se na Benjaminove susrete sa Brehtom 1934. i 1938. godine.
Uslovi života u Parizu, međutim, ne daju Benjaminu mnogo mogućnosti da radove odmah ili uopšte publikuje. Najveći deo onoga što je nastalo u godinama emigracije biće objavljeno tek posmrtno, u njegovim sabranim spisima. 1939. godine kada je Hitler zagazio u rat, Francuzi ga zatvaraju i drže interniranog puna tri meseca, kao državljanina neprijateljske zemlje. Posredstvom prijatelja dobiće, doduše, vizu za Ameriku, ali se put do te zemlje, gde je konačno trebalo da nađe utočište, pretvara u bekstvo pred nemačkim trupama koje nadiru kroz Francusku. Benjaminu polazi za rukom da pređe špansku granicu, ali u malom pograničnom utvrđenju kojega se bio dokopao stavljaju mu do znanja da će biti izručen Gestapou. U krvavoj istoriji ratnih zločina, dela neutralnih ili tobože neutralnih država koje su Nemačkoj i njenim saveznicima omogućile da vode rat, njihove obimne isporuke sirovina i njihovo odbijanje da pruže utočište beguncima, izgledaju možda neznatna u poređenju sa onim što je Nemačka učinila, no ipak ta dela nisu ništa manje zločinačka.
Suočen sa činjenicom da će mu, možda, već sutrašnji dan doneti najsvirepija mučenja, Benjamin je doneo odluku da ne sačeka trenutak izručenja, već je dobrovoljno pošao u smrt, unevši u svoje krhko telo otrov koji je skriveno nosio sa sobom. Mnogi dragoceni eseji koje je zamislio ostali su nedovršeni i vrednost onoga što je time izgubljeno jedino možemo proceniti po onome što je ipak napisano, uprkos svim teškoćama.
Benjaminova specifična književnoestetska esejistika počinje zapravo istraživanjima o Helderlinovoj lirici, nastalim 1914. godine (Dve pesme Fridriha Helderlina). Već u tim analizama se ogleda posebnost Benjaminovog načina razmišljanja. Njega ne zanima ni proces nastanka tih pesama, ni pesnikova ličnost, niti pesnikov pogled na svet, već ona posebna i jedinstvena sfera u kojoj počiva ta poezija. Ta sfera je proizvod i preduslov za pesmu u isto vreme. Zato nije teško na ovom primeru razgraničiti Benjaminov postupak od raznih predstavnika duhovnoistorijskog pravca, koji su prisvajali za sebe pravo da su otkrili ovog zaboravljenog pesnika, i od odgovarajućih Hajdegerovih interpretacija, koje kruže oko smisla egzistiranja uopšte. Filozofsko nadahnute su i Benjaminove analize, ali za razliku od Hajdegerovih teško razumljivih misaonih spekulacija, Benjamin se stalno kreće na dobro fundiranom tlu opipljive argumentacije. Danas, kada je toliko pisano o Helderlinu, u stanju smo da procenimo misaonu dubinu i sažetu preciznost Benjaminovog eseja o tom nesrećnom nemačkim pesniku.
No proći će nekoliko godina od tog eseja dok neko od poznatijih i uticajnijih savremenika ne obrati pažnju na Benjaminovo delo. Ta ličnost je H. Hofmanstal, ugledan i priznat pesnik. Njemu je dospeo u ruke manuskript Benjaminovog eseja o Geteovom romanu Srodstva po izboru. Pročitavši ga, Hofmanstal izjavljuje poznanicima da je to upravo neuporediv članak i odmah ga objavljuje u svom časopisu „Neue deutsche Beitrage”. Otada posvećuje puno pažnje Benjaminovoj esejistici, nalazi mu izdavače i njihova prepiska je trajala do Hofmanstalove smrti.
Kažu da je Hofmanstala najviše privlačio Benjaminov jezik, ono divno objedinjavanje, ozareno i transparentno, filozofije sa idejom humaniteta. Izuzetno lep rad u tom smislu, napisan već posle Hofmanstalove smrti, svakako su autobiografski zapisi Detinjstvo u Berlinu oko 1900. godine, od kojih su neki objavljeni kao feljtoni u listu „Frankfurter Zeitung”, no koji su se kao poseban rad, onako kako ga je pisac i zamislio, pojavili tek posle drugog svetskog rata. Pesnička vizija, i istina u ovim zapisima zaista su potpuno sjedinjeni.
Ta kristalno jasna i u isto vreme dubokom dinamikom prožeta proza, fragmentarna a ipak celovita, otkriva nam se kao onakva pripovedajuća filozofija o kojoj je Šeling u svoje vreme govorio da bi trebalo da je ideal svakog filozofiranja. Iz svakog od. tih Benjaminovih fragmenata govori uman filozof, ali se njegova filozofija, ozarena sećanjima, pretvara u najlepšu literaturu.
I premda, više poput Kafke i Frojda a za razliku od A. Šniclera, J. Vasermana, F. Verfela i S t. Cvajga, nikada nije osobito isticao da je Nemac, već je kao Jevrejin bio svestan i svih razlika koje je svakodnevni život nametao, iz njegovih opisa izbija neizmerna ljubav prema rodnom gradu Berlinu.
Od političkih eseja najznačajniji je, verovatno, rad pod naslovom Prilog kritici sile, objavljen 1921. u časopisu „Archiv fur Sozialwissen schaftun d Sozialpolitik”.
Filozof i kada govori o sili, Benjamin kritiku sile svodi na filozofiranje o njenoj istoriji. Reč je, zapravo, o filozofiji istorije sile, kao što postoji i filozofija istorije uopšte, jer — po Benjaminu — jedino razmišljanje o poreklu sile omogućuje i kritičan, razgovetan i odlučan stav prema njenim aktuelnim oblicima, oličenim tada pre svega u fašizmu. S retkom visprenošću otkriva kako sila vodi s one strane prava, u područje zla, ali, svodeći i u ovom slučaju fenomenološkim putem silu na njenu suštinu, ukazuje i na njenu neophodnost kada je reč o revolucionarnom preobražaju sveta. Istinsko revolucionarno nasilje čini mu se ujedno i najviša manifestacija čovekove snage. Toj grupi filozofsko-političkih eseja pripadaju i radovi: Istorijsko-filozofske teze, Sudbina i karakteri Iz podnevnih senki. Istorijsko-filozofske teze potiču iz 1940. godine i verovatno su poslednji Benjaminov rad, kao takav i karakterističan za njegov razvojni put, koji na kraju polazi u dva pravca, koji su u sve većoj meri prožimali njegovo interesovanje: u pravac filozofije jezika i filozofije istorije. Od ukupno osamnaest slobodno nanizanih teza u tom eseju, pažnju svakako privlači prva teza, zaodevena u priču o automatu koji na svak i potez šahiste odgovara uspelim protiv potezom, delo skrivenog grbavog patuljka. Jer koliko god Benjamin ističe da je borbena, potlačena klasa u Marksovom smislu subjekt istorijskog saznanja i da će ta klasa dovršiti delo oslobođenja čovečanstva, upravo sa pričom o tom automatu, koji je, kao simbol istorijskog materijalizma, nepobediv u odlučivanju sudbine svetskog razvoja, promišljeno asocira svu opasnost do koje dolazi kada se taj i takav automat udružuje sa teologijom, sa suštom dogmom.
U eseju Sudbina i karakter, objavljenom 1921. u časopisu ,,Argonauten”, Benjamin je bio razvio misao o kauzalnoj povezanosti sudbine sa karakterom i tu misao vodi do analiza savremene fizionomike. Pišući taj esej, Benjamin još nije bio proučio klasike marksizma, ali je materijalistički i dijalektički način mišljenja već prisutan. Ovo je slučaj i u aforizmima, meditacijama i kratkim skicama pod naslovom Iz podnevnih senki, odlomku iz sveske Jednosmerna ulica, objavljene 1928. godine. Vidimo koliko upravo detalj može da privuče Benjaminovu pažnju i, zapravo, nije mu cilj aforizam, već želja da u okviru takvih detalja izrazi neku celovitost.
Čini nam se da je najdragoceniji rezultat svih Benjaminovih pokušaja da svoje razmišljanje najintenzivnije poveže sa materijalističkim kategorijama i da uspostavi ne samo afinitet već i identitet svog načina razmišljanja sa materijalizmom, izražen u radu Umetničko delo u veku svoje tehničke reprodukcije, objavljenom za Benjaminova života, 1936, samo na francuskom jeziku, premda je postojao i nemački original, koji je u nekim delovima i razrađeniji, pa je i za ovaj prevod na naš jezik korišćen nemački tekst. Ovaj članak nesumnjivo je jedan od najznačajnijih priloga filozofiji umetnosti koje je dala generacija između dva svetska rata.
A. Malro se obimno njime koristio u razradi svoje filozofije umetnosti i danas već sa sigurnošću možemo reći da će i ubuduće snažno delovatir, jer je zaista pun uzbudljivih otkrića i osveti javan ja. Mnoge probleme filozofije umetnosti Benjamin je prvi uočio. Polazeći od toga da umetničko delo, koje je nešto jedinstveno i koje se samo jednom javlja, usled toga što se, zahvaljujući savremenim tehničkim sredstvima, u novije vreme može masovno umnožavati ili bezbroj puta ponavljati, Benjamin i pored izvesne tuge što je time, uništena aura umetničkog dela, ipak sa zadovoljstvom dolazi do zaključka da mogućnost reprodukovanja umetničkog dela dopušta masama da konzumiraju umethost u tolikom obimu, koliko to pre ovoga nikada nije bio slučaj. Ta mogućnost reprodukovanja umetničkog dela menja odnos mase prema umetnosti: masa je kao matrica iz koje proizilazi nov odnos prema umetničkim delima, i taj kvantitet daje nov kvalitet. Zato je u problemu masovne potrošnje umetnosti sadržan i progres. Donekle srodan ovim razmišljanjima, esej Pisac kao proizvođač, koji nam je ostao sačuvan kao tekst predavanja koje je Benjamin održao 1934. godine u Parizu, dopunjuje izlaganja o umetničkom delu koje se može reprodukovati.
Od eseja u kojima Benjamin daje svoju ocenu o pojedinim pravcima u književnosti, za ovu priliku izabran je esej Nadrealizam. Benjamin taj pravac pre svega vidi kao nejednak raspon koji od Francuza vodi do Nemaca, s tim što od Bakunjina naovamo rako nije radikalnije isticao shvatanje slobode nego nadrealisti. Oni su dokrajčili liberalni moralno-humanistički ideal slobode i umesto toga proglasili oslobodilačku borbu čovečanstva u njenom najjednostavnijem, revolucionarnom vidu za jedini ideal kome vredi služiti. Za razliku od marksističkih dogmatičara, Benjamin upozorava da bi bilo pogrešno ukoliko bi se prenaglasila anarhistička komponenta u težnjama nadrealista. Za njega su, u trenutku dok je pisao taj esej (objavljen je početkom 1929. godine u časopisu „Die literarische Welt”), nadrealisti jedini koji su shvatili zahteve Komunističkog manifesta.
Zanimljivo je da se Benjamin, kada je reč o pojedinim piscima, pre svih interesovao za one koji se obično označavaju kao reakcionarni ili, u najmanju ruku, kao konzervativni: za Prusta i Bodlera, na primer, za Georgea i za druge. Jedini izuzetak je Breht. Inače, od nemačkih pisaca napisao je eseje o J. P. Hebelu i Hofmanstalu, o Vilandti i Georgeu, o G. Keleru i R. Valzeru, o Kafki i K. Krausu. Vanredan esej Franc Kafka, objavljen je 1934. godine povodom desetogodišnjice Kafkine smrti. Benjamin podjednako odbacuje kako psihoanalitičko tako i teološko tumačenje Kafkinih iskaza. Velika vrednost Kafkina je u njegovoj filozofskoj dubini. U velikoj diskusiji koja se i danas vodi oko Kafke, Benjaminov esej dobro će nam poslužiti. Pored nemačkih pisaca, veliki deo Benjaminovih radova posvećen je i francuskoj književnosti. Zanimaju ga kako sociološki problemi (O sadašnjoj društvenoj poziciji francuskih pisaca), tako i posebno pojedini pisci i pesnici: pre svega Žid, Prust, Bodler i Balzak. U razmatranjima o Prustu i Bodleru pokušava da ispita problem dekadentnosti; Žid je za njega „pesnik izuzetnih slučajeva Balzak klasika evropskog romansijerstva. Ograničenost prostora kojim su raspolagali priređivači ovog izbora dopustila je jedino da se prevedu radovi: 0 nekim motivima kod Bodlera i Prilog Prustovom liku. Prvi esej, objavljen 1939 godine, zapravo je tanana studija o motivu gomile. Polazeći od tog motiva kod E. A. Poa i E. T. A. Hofmana, Benjamin se usredsređuje na varijacije takvog motiva kod Bodlera, dovodeći ih stalno u vezu sa Diltajem i sa Bergsonom, sa Frojdom i — u širem obimu — sa filozofijom života (Lebensphilosophie), s tim što i u tom eseju nailazimo na povezivanje sa Marksom i sa Marksovim pojmom mase. U radu o Prustu, objavljenom deset godina pre eseja o Bodleru, Benjamin polazi od Prustovih Traganja za izgubljenim vremenom da bi analizirao dve ravni stvarnosti: život kakav je zaista i život kako ga se seća onaj koji ga je živeo i doživeo. Esejistika sa tematikom iz francuske književnosti nastala je velikim delom uz
Benjaminove prevode francuskih pesnika i pisaca i iz ličnih susreta sa ponekima od njih.
Časopisu koji je pripremao, no koji iz materijalnih razloga ipak nije bilo moguće pokrenuti, Benjamin je odredio ime „Angelus Novus”, prema jednoj slici ekspresionističkog slikara P. Klea, koja prikazuje anđela raširenih krila kako se, ponesen burom, upravo priprema da poleti, dok mu je pogled okrenut unazad, žalostan zbog onoga što vidi za sobom i što ostavlja. Benjamin je bio fasciniran tom slikom. Za njega je to anđeo istorije, licem okrenutim prošlosti, svim katastrofama i užasima, ali ujedno i svim vrednostima koje je ta prošlost stvorila. Bura je zahvatila anđelova krila i neodoljivo će ga poneti napred, u budućnost.
Ta bura je za Benjamina progres; ona je silni ja i mora biti silnija od snage koja nas vezuje za prošlost. U proglasu za svoj nesuđeni časopis Benjamin, u simbolici ove slike vidi i zadatke književne kritike: da se osvrće na ono što je bilo, i da to što je bilo učini korisnim za poletanje u budućnost. „Pošto se već blizu sto godina svaki nedorasli feljton može predstavljati kao kritika, prva dužnost je da se povrati snaga kritičkoj reči. Više nego do sada, više nego što je i romantičarima pošlo za rukom, zadatak pozitivne kritike sastoji se u tome da se ograniči na pojedino umetničko delo a tek potom da prikazuje velike povezanosti. Jer prevashodni zadatak kritike nije — kako mnogi misle — da poučava prikazujući istoriju n iti da obrazuje poređenjem, već da saznaje ponirući u delo. Ona je dužna da polaže računa o njegovoj istini i takvo polaganje računa umetnost ništa manje ne zahteva od filozofije.”
Nije li time Benjamin anticipirao rezultate mnogobrojnih diskusija o istinskoj marksističkoj kritici: o neminovnosti da takva kritika uvek mora biti usmerena ka budućnosti, ali i svesna vrednosti u prošlosti.
Zoran Konstantinović
