Juli mesec, pomenute godine, sad, u mom sećanju, tumba uspomene, ljude, žene, predele, kao što su panorama, diorama, bioskop, tumbali, svoje slike, kroz moje detinjstvo. Sećam se, jasno, samo da smo tih dana u Rimu, svi, očckivali, iskrcavanje Nemaca u Englesku. A da se šaputalo da će i Italija učestvovati u napadu na London.
Jedan jedini čovek u Rimu, rešavao je, kud će Italija, u ratu.
Jedan jedini čovek.
Kraj svega toga Rim odlazi na letovanje, kao da vlada Umberto I.
Moje društvo se naseljava u okolnim brdima, kao da idu u goste Horaciju i Ciceronu. U Rimu je ostao, sam, u svom stanu, samo moj prijatelj, novinar, pisac jedne knjige o Papi, muž Albanke.
Kod kuće se nalaze samo oni, koji su utanjili u džepu, i letuju simbolično. Spuštaju zavese na prozorima, kao da nikog nema u stanu. A kad ih traže, telefonom, kažu da nisu u Rimu.
To je odlazak u banju, bez Sunca.
Prazna su igrališta tenisa, prazan Paisielo, prazna su trkališta Campanelle, prazna je i Villa Glori. Ujutru, jašu još samo oficiri, koji nisu otišli u Afriku. A drže se na konju kao Kaligula.
Na novoj Via Appia, kao neki beli parazit, vidi se još samo svet diplomata, između zelenih pinija, kako se kreće po golfskom igralištu. Talijanski se taj svet zove ,,corpo diplomatico“. A pošto svaki, i mlađi, a naročito stariji, dovodi sa sobom i svoju damu, ženu, ili ljubaznicu, one, koje su među njima Talijanke, Talijani nazivaju „diplomatsko telo“. I ti si, draga, kažu, corpo diplomatico.
Posle golfa, taj svet (a za njim i polusvet), odlaze u kupalište, koje se, i u doba Tiberija, znalo, a gde se, i u duba Domicijana, već, kupalo. To su sumporovite vode: Aque Albule. Ta kupališta smrde već izdaleka, ali su lekovita, a naročito ulepšavaju kožu žena, kažu. One se tim blatom i po licu mažu, pa se čine čudovišta u licu, a lepe u telu.
Taj moj prijatelj, amerikanski novinar, zna, da ja nemam kola, a da se rado kupam u jezeru Bracciano, pa mi se javlja telefonom i nudi mi se, jednog dana, da me odveze do jezera Bracciano. On ide poslom u Viterbo, ide da vidi ukrcavanje brigade Sardenja, koja odlazi u rat. Ostaviće me na jezeru Bracciano, a pri povratku doći će po mene, ili ću ja doći po njega, u Viterbo. To je blizu. Pred ponoć, bićemo opet u Rimu.
Mi smo se, inače, jula, kupali na morskoj obali, Fregene, gde je šuma divna, a Tirensko more zeleno, kao Jadran, koji se učinio gorak D’Annunziju. Mediteran se, na obali Fregene, čini beskrajan.
U prvi mah ja ipak odbijem ponudu. Šta ću u Viterbu?
Moj prijatelj viče u telefon, da bi trebalo da vidim brigadu, kako se ukrcava — narod kako plače, rat je — da čujemo šta Talijani o ratu kažu. Zašto u rat kreću? Šta je uzrok rata? Zašto ratuju?
On želi da iscrpno obavesti amerikansku štampu.
A osim toga, pošto uvek kažem da uživam jedino u Suncu, mogu uživati u Suncu. Pravi Rimljanin voli hladovinu. Ja sam od Sunca napravio čitavu religiju, iako zna, da mi je lekar to zabranio. Ja sam Aurelian.
Ko?
Aurelian— viče on, kroz smeh, u telefon.
Pošto je u našem društvu svaki imao nadimak (mene su zvali: Iperboreo), čudim se zašto me naziva, sad, Aurelian?
Zato, kaže, što je Aurelian hteo da Sunce načini državnom verom, tamo, gde ja stalno ističem, da se sad nalazi moj narod. Hteo je da iz jednog našeg garnizona, u Sisku, proglasi, Sunce, gospodarem u Rimu. Sol Dominus Imperri Romani. Zar to nisam znao ?
Spavao sam, kažem, kad je zazvonio. Patim od nesanice. Imam mnogo briga. Probudio me je, pa sam bio bunovan. Uostalom, to je paleografija. Nije sigurno koliko se moći iza toga krilo. Jedan dokaz više da, i imperijama, snovi jednog čoveka vladaju. San u jednom provincijskom garnizonu.
Sunce, Mitra, Aurelian, moja zemlja — viče on podrugljivo — dali su poslednji otpor hiršćanstvu, ali je hrišćanski Rim pobedio.
Pobedilo je, kažem, proletersko, hrišćanstvo. Zar to ne zna?
Ne, ne — viče on u telefon — nego papinstvo. Rim. Sad razume, kaže, zašto mi se poručnik
Chiaramonti toliko smejao. Hteo bih, kaže, bivše rimske provincije da prikažem, kao dokaz, da bi moglo doći do kulturnih centara i u slovenskim zemljama, pa i na Severu, a čovečanstvo je stvorilo, kulturu Evrope, na obalama Mediterana, i centar će, uvek, biti, to.
Pošto je meni sve to dosadno, a bilo je vrlo rano, zevam, i ne znam šta bih mu odgovorio. Kažem, milo mi je čuti, da se pisac knjige o Papi, u poručnika pretvorio.
On je bio za trenutak — valjda uvređen — zamukao, ali, ne znam zašto, odmah zatim nastavlja svoje brbljanje i svoj smeh u telefonu. Kaže da će doći po mene, da me vozi u Viterbo. Tamo su se, kroz tolika stoleća, pape birale. Ima vanrednih ostataka arhitekture. A mogu se kupati i sunčati na jezeru Bracciano.
Znam, kažem, Viterbo. Poći ću.
Hteo sam da spustim slušalicu, ali on nastavlja svoje predavanje o tom, kako će centar kulture u Evropi biti, uvek, gde je bio. A ne u zimi i mraku. Niko neće u Hyperboreju.
U nadi da ću ga se otresti, kažem: Nisam ja za neku Hyperboreju, u mraku, nego za onu koja je iza polarnih krajeva, u večnom Suncu. Uostalom trebao bi da vidi Štokholm, u maju. Tačno je da se Evropa rodila na Egejskom moru, pa je došla u Italiju, a prešla odatle i u Francusku i Flamansku i Nemačku, i na Atlantik. Ko zna kuda će, u idućem stoleću?
U Ameriku. U Ameriku — čujem kako viče u telefon. Treba Italiju preneti u Ameriku! Pape su nasledile rimske imperatore. Centar će uvek biti u Rimu. Svi su, tražeći Sunce, silazili u Italiju, jer se samo u Italiji lepo živelo. Znam li šta znači: Bel viver italiano? Veselost čovečanstva stanovala je tu. Soriso italiano. A veselost je osnova svake mudrosti i kulture na svetu. Gai saber.
Sve je to lepo i krasno, samo što on pada u kontradikciju, otkad mu je žena na letovanju. Ogrezao je, inače, u katolicizmu, ozbiljnosti, dogmatizmu, a sve to što je pomenuo, nije hrišćansko, nego pagansko. Otkud to, tako rano ujutru?
Kaže: noćas je, u „Casino delle Rose“, igrao. Papa pregovara o miru. To je najveći Talijan. Talijani ga obožavaju.
Za trenut, ne znam šta je tom čoveku, tako rano ujutru, šta hoće od mene, nikad nije inače tako razgovarao.
Zatim se rešavam da mu odgovorim, kako je zaslužio.
On zna, kažem, da se on i ja, često, u mnogome, slažemo, ali, što se tiče talijanske ljubavi za Papu, moram pomenuti, da sam i ja čitao ono, što je stari naš vodič po Rimu, Stendhal, zapisao. Dok je Leon XII ležao teško oboleo i lagano umirao, Stendhal kaže da su Talijani u Rimu imali običaj da kažu, kad bi se Papa pomenuo: Da Lui corda. Daj mu štranjku.
U telefonu je posle toga tišina.
Zatim čujem kako mi kaže, da će doći po mene, u palatu Borghese, čim završi svoj svakodnevni posao.
Pošto ga, ni do podne, bilo nije, ja se rešavam, ne znam zašto, da odem do jezera Bracciano. Zaželeo sam, da se kupam u jezeru, zaželeo sam i da odem u Viterbo, ne znam zašto.
Izlazim zato na stanicu, pa idem vozom do Bracciana, a sa stanice idem pešice, dole, na jezero. Stara tvrđava, veliko ogledalo jezera, u kom se ogleda Sunce, cela okolina, koja je tle vulkansko, sve treperi u strašnoj vrućini. Na vodi ima dug, drveni, izlaz, na jezero, a mi imamo čamac. Jezero je toplo. Hladan je samo vrh Soracte, negde, daleko, u jednom tamnom oblaku.
Čamci su vrlo plitki na tom jezeru, a kad skočim, glavačke, u vodu, učini mi se, da se sa mnom prevrće, i tvrđava, i sva, okolna, naselja, gde se siromašan svet leči sumporom, koji je, i u Tiberijevo doba, bio jedini lek za reumu, u Rimu.
Okolna je zemlja Cesarea Borgije. Sina Papinog, koji ubija brata, jer su oboje zaljubljeni u sestru, očevu ljubaznicu. Pitam se otkud mene život dovodi u Bracciano, uoči rata, da se sa takvim familijama kupam, u ogledalu, koje se pretvorilo u jezero?
Tešim se, da familija Borgia nije talijanska, nego španska.
Magarci neki počinju da riču u obližnjem naselju, gde ima jedna gostionica, za ribu, a iz vode me neka deca dozivaju. Ne znam šta hoće. Mašu mi rukama. Kupaju nekog psa.
Ležim i sušim se, a posle, ni sam ne znam zašto, odlazim u Viterbo, kud sam često odlazio, kad sam u Rim došao. Bežim od nečeg što je blizu. Znam da je to, rat.
Viterbo sam voleo, ali ne kao čuvenu arhitekturu, čuvene dvorane, i čuvenu konklavu za izbor papa, nego kao varoš fontana. Prolazio sam tuda na bicikletu, kroz staru, etrursku, šumu, koja je, sve do doba Tiberija, delila Rim i Etruriju. Italiju dele planine i šume, kao što druge zemlje, granice, dele.
Kao da sam zato došao, na železničkoj stanici, prisustvujem ukrcavanju garnizona u Viterbu, koji odlazi u rat. Sedim, satima i posmatram to ukrcavanje u vagone, kao da sam ja, to. Ja sam to jednom bio. Pesme se opet ore. Matere i žene plaču. Pored mene, naslonjen o zid, čovek i žena rastaju se, kao u trojanskom ratu. Sat skoro, stoje, u nemom zagrljaju. Plaču. Senka njihova se vidi obasjana Suncem, na staničnom zidu.
Predajem, posle, svoje mesto, na klupi, jednom paru, koji je doveo i decu na stanicu, da se od oca rastanu — pa odlazim u varoš, koja je poluluda, od pomisli, da se rat nastavlja.
Pred svakom kafanom, pred svakom ošterijom, gde god sednem, pitaju me, zašto se rat nastavlja, šta je uzrok ratu? A kad primete, da sam stranac, posmatraju me ćutke, i namrgođeno.
Pred veče, kad se graja po ulicama stišala malo, rešavam se, da se vratim u Rim, ali da prvo večeram u Viterbu.
Možda će moj prijatelj, koji nije došao po mene, naići, negde, na mene, u Viterbu, pa možemo da se izmirimo. Reći ćemo da je bio neki nesporazum, oko Aureliana.
Pošto je prepuno došljaka u Viterbu, tog dana, pred tratorijom, gde sedam za večeru, prilazi mi sveštenik, neki, seoski, pop, očigledno — pa me učtivo pita, da li može da zauzme stolicu?
Sav je prašnjav, oznojen, umoran, izmučen u licu, a smeši se nemoćno. Seda i traži vino. Pošto mu ja nudim svoga, koje jedva pijem, on uzima malo — dok mu donesu — a posle dve-tri reči, pita me, da li sam stranac, i zašto sam došao u Viterbo? Svakako da vidim arhitekturu, i izgled, sa visine, u dolinu?
Kad je dobio vino vadi neke komadiće sira, iz kutije u džepu, i počinje da ređa znamenitosti u Viterbu.
Pošto mu ja odgovaram učtivo, i srdačno, on se raspričao.
Prašnjav je i ne izgleda dobrog zdravlja, ali nije neveseo. Ima prljave, zapuštene, nokte, ali lepu ruku.
Govori pametno i mirno.
Pitam ga, zna li moju zemlju? Kažem koju.
Kaže: ne zna. Nikad tamo nije bio. Često je u Rimu, kaže, ali svega jednom je putovao iz Italije, u Švajcarsku. Zdravlje mu nije dobro. Voli uostalom Viterbo. Ima divnu vodu.
U razgovoru vidim da taj čovek zna mnogo i da bi mogao da bude, dva vodiča, u Viterbu. Zna o arhitekturi, o slikarstvu, zna istoriju. A kaže da je smešten, da radi, u jednu bolnicu.
Polako, zapažam, da što duže govori, sve više zapada, u neku tešku melanholiju. Ne zna, kaže, kako je u mojoj zemlji, ne zna ni kako je u svetu, iako o tome čita u žurnalu, ali se, pre, lakše, i lepše, živelo. Ovaj rat se pretvara u pravu nesreću. Boji se da ne dočeka dan, kad će i Viterbo da bombarduju. Ne boji se smrti, ali se pita: čemu to, zasto se ljudi ubijaju, zar bez toga ne bi moglo?
Pošto ne znam ko je to, ja ne odgovaram mnogo, ali toliko je miran, toliko se čini iskren, da ga pitam: šta on misli, zašto zaraćene strane nastavljaju, da ratuju? Šta je pravi uzrok ratu? Ne pitam ga, kažem, kao stranac, koji želi da čuje zašto je Italija u ratu. To ja znam. Nego me zanima šta misli on, sveštenik, lično?
Kao sveštenik, kaže, morao bi da mi kaže, da je uzrok ratu ljudsko zlo. Zlo u ljudima. Nada se da ova disgrazia neće dugo. Da će do mira doći, uskoro, ipak, ipak. Ako ga, međutim, pitam, lično, kao Talijana, šta misli, onda će reći, da je uzrok ratu uvek isti. Znam li šta je bio uzrok ratu, između Viterba i Ferente.
Nikad tu reč, Ferente, kažem, nisam čuo.
E pa lepo — Viterbo je, godine 1172, smatrao, da našeg gospodina, Isukrsta, na Golgoti, na raspeću, treba slikati sa očima zatvorenim. A Ferente je smatralo, da treba, otvorenih očiju. Zbog toga je došlo do rata i Ferente je poklano i sa zemljom sravnjeno. Ljudi su tvrdoglavi — naročito u Italiji. Teste dure. Treba se nadati, da će ljudi, jednog dana, uvideti, da je to užasno. On se moli Bogu da ljudi uvide to.
Pri rastanku mi kaže da mi želi, da me Bog sačuva u ovom ratu.
Tada sam poslednji put bio u Viterbu.
Miloš Crnjanski
