Gledam fotografije. Italija. Rimini. I opet ushićenje. Jaki utisci, mirisi, boje, melodičnost jezika, ukus vina, espresa, sladoleda, lepota mora, potpuna sinestetičnost. Bila sam u Riminiju pre nekoliko godina, u gradu, u čijoj je blizini, kako predanje kaže, prešavši Rubikon Cezar izgovorio Alea iacta est (Kocka je bačena), u gradu gde je rođen Federiko Felini.
I ovog proleća sam putovala da bih pogledala izložbu De Rembrandt a Gauguin a Picasso, u lepom prostoru Castelo Sismondo. Rimini me je dočekao, još lepši.
Jutro.
Zategnuto more oivičeno beskrajnom linijom pučine i kilometrima dugom peščanom plažom. Obala sama, pusta. Blaženstvo! Jutarnja šetnja, more koje ćuti, sunce. Pogled na drugu stranu obale – dugo šetalište i niz hotela. Krećem u potragu za knjižarom u kojoj sam pre nekoliko godina kupila malu zbirku soneta. Pamtim tu knjižaru u kojoj su cene knjiga bile takve da nisam imala problem da ih kupim. Taj osećaj je bio potpuno drugačiji u odnosu na dileme kada uđem u naše knjižare. Našla sam je. I opet isti utisak. I opet kupljena knjiga.
Ovde je Felini snimao Amarkord. Dok hodam kao da vidim dolazak prolećnih „maca“ iz filma. I čujem Felinijevu rečenicu iz jednog intervjua: „Treba prihvatiti prošlost kako bismo što svesnije živeli sadašnjost.“ I svesna sam toga. I srećna. Odlazim jednom od poprečnih ulica do starog Riminija. Čiste ulice, tesne, kaldrmisane. Muzika iz restorana, glasni Italijani. Izlozi svetli, veliki. Pijem espreso u malom restoranu, u bašti, iako je prohladno, uz stolove se nalaze male plinske peći, neobične, šire prijatnu toplotu. Za susednim stolovima Italijani, na pauzi, uljuđeni, nasmejani. Opet jasan osećaj sreće!
Podne.
Castelo Sismondo. Stojim u dugom redu, čekam da ostavim stvari. Zabranjeno je bilo šta uneti, osim ulaznice za izložbu. Izloženo je 65 originalnih umetničkih dela iz Muzeja lepih umetnosti u Bostonu, koji se renovira. Izložba u Riminiju je od oktobra do kraja marta, ali je zbog velikog interesovanja produžena i koristim tu priliku. Posmatram dela najpoznatijih slikara. Osim Rembrantovim, Gogenovim i Pikasovim, divim se delima Tintoreta, Veroneza, Jan van Ajka, Velaskeza, Manea, Monea, Van Goga, Braka… Slike su pokrivene staklom. To mi ne smeta. Moja prijateljica, inače umetnica, iskreno je tužna, staklo joj smeta, skriva lepotu. Pita se zar nije bilo drugog rešenja. Gledam je. Potpuno je poneta. Sama u gužvi. Povremeno razgovaramo, više ćutimo. I sada nas vidim. Na poslednjem spratu sedimo na crvenim sofama, oslonjenjene leđa o leđa i gledamo platna, svako na svom zidu. Divljenje, ushićenje. Znam da je na slikama ona videla više od mene. Ni to mi ne smeta. Opet jasan osećaj sreće.
Veče.
Fotografisanje na Tiberijevom mostu, preko reke Mareči, koji je sagrađen u prvom veku naše ere. Ima pet lukova različite veličine. I danas njime prolaze automobili i pešaci. Osvetljen, ogroman Avgustov slavoluk, Kavurov trg, stara Gradska kuća, Trg tri mučenika, fontana De la Pinja… Gledam, svesna igre vekova u kojoj učestvujem. Hodajući ulicama Riminija čula sam glas Erosa Ramacotija, ali ne onog dečaka iz Amarkorda, u sceni grudvanja na gradskim ulicam kada je bio najžustriji bacač, već poznatog pop pevača, zbog čije sam pesme ušla u kafić. Znam da je ovim ulicama šetao Felini, koji je rekao da njegovi filmovi nisu pravljeni od sećanja i da je za njega pričanje jedina igra koju vredi igrati.
Pričanje o Riminiju. Opet jasan osećaj sreće!
Autor: Brankica Čkonjević
(preuzeto: dnevnik Danas, rubrika Dopisnica)
Jedan Komentar