Piše: Tom Dispatch
Događaji u Iraku svuda su u udarnim vestima, ali opet se prećutkuje pitanje koje se krije iza nasilja: kontrola iračke nafte. Umesto toga, mediji su puni rasprava, užasavanja i detaljnog analiziranja ne tako nove terorističke pretnje, Islamske države Iraka i Sirije (ISIS). Pri tom, razgovara se i o mogućnosti građanskog rata koji preti da izazove novo etničko čišćenje i pad ugrožene vlade premijera Nurija al-Malikija.
Zapravo, u toku je „niz gradskih pobuna protiv vlasti”, kako ih naziva stručnjak za Bliski istok Huan Kol. Pobune su trenutno ograničene na sunitske oblasti i imaju izrazito sektaški karakter, pa tako grupe poput ISIS-a mogu da se razvijaju pa čak i da preuzmu vodeću ulogu u različitim oblastima. Ove pobune, međutim, nije stvorio ISIS i njegovih nekoliko hiljada boraca, niti ih oni kontrolišu. U njima učestvuju i bivši baatisti i pristalice Sadama Huseina, plemenske paravojske i mnogi drugi. One se na kraju možda neće zaustaviti u sunitskim oblastima. Kao što je prošle nedelje pisao New York Times, naftna industrija se „brine da bi nemiri mogli da se prošire” na južni šiitski grad Basru, gde su „grupisana glavna iračka naftna polja i postrojenja”.
Ispod uzavrelog okeana sunitskog nezadovoljstva krije se jedna ignorisana činjenica. Pobunjenici se ne bore samo protiv onoga što smatraju ugnjetavanjem pretežno šiitske vlade u Bagdadu i njenih snaga bezbednosti, već i za to ko će kontrolisati i iskoristiti, kako ju je Maliki u intervjuu zaWall Street Journal nazvao – iračku „nacionalnu baštinu”.
Dekonstrukcija Sadamovog Iraka
Da li se neko seća kako je Irak izgledao pre desetak godina, dok je Sadam Husein još uvek bio na vlasti, a SAD se spremale da napadnu? S jedne strane, Iračani, posebno šiiti i Kurdi, trpeli su pod čizmom represivnog diktatora – koji je pobio nekih 250.000 ili više svojih sunarodnika tokom svoje 25-godišnje vladavine. Trpeli su i oskudicu izazvanu američkim sankcijama – po nekim procenama 500.000 dece umrlo je samo od posledica sankcija.
S druge strane, država je imala uspešan izvoz, poput kožne galanterije i poljoprivrednih proizvoda, i ove industrije su zapošljavale stotine hiljada relativno dobro plaćenih radnika i preduzetnika. Imala je i snažnu električnu, vodovodnu i putnu infrastrukturu (koja je, istina, lagano propadala zahvaljujući tim sankcijama). Pored toga, imala je najbolji sistem osnovnog i srednjeg obrazovanja u regionu, kao i najbolju (besplatnu) zdravstvenu zaštitu na Bliskom istoku. U državi od 27 miliona ljudi, imala je – u poređenju sa drugim zemljama u regionu – veliku srednju klasu, uglavnom zaposlenu u državnom sektoru, od tri miliona pripadnika.
Ove prednosti uglavnom su poticale iz jednog izvora: 2,5 miliona barela nafte koliko je Irak proizvodio svakog dana. Dnevni priliv od prodaje „nacionalne baštine” održavao je ekonomsku nadgradnju zemlje. U stvari, naftno zasnovani državni budžet bio je dovoljan da izdržava brojne Huseinove palate, obogati sve njegove rođake i saveznike i finansira njegove razne ratove, protiv drugih zemalja i protiv iračkih Kurda i šiita.
Ova kombinacija ugnjetavanja i prosperiteta okončana je američkom invazijom. Uprkos negiranju da će uopšte dirnuti iračku „baštinu”, Bušova administracija odmah se ostrvila na ove naftne prihode, preusmerivši ih sa privrede na „otplatu dugova” i ubrzo zatim na kampanju pacifikacije. Uprkos obećanjima Vašingtona da će pod američkom okupacijom proizvodnja uskoro porasti na šest miliona barela dnevno, otimanje proizvodnje energenata iz iračkih ruku završilo se devastiranjem industrije i padom proizvodnje za 40%.
Zapravo, okupaciona vlada bila je šampion u ekonomskoj destrukciji. Smesta se bacila na razgradnju svih državnih (i naftno subvencionisanih) industrijskih postrojenja, dovodeći do stečaja i privatne industrije koje su od njih zavisile. Prekinula je ili uništila komercijalnu poljoprivredu, ponovo prekidanjem Sadamovih naftno finansiranih subvencija i vazdušnim napadima na pobunjenike u ruralnim oblastima. Nametnula je mere štednje i program „debaatifikacije” državnom obrazovnom i zdravstvenom sistemu.
Kako nijedan Iračanin na nekom višem položaju nije imao izbora osim da se učlani u Sadamovu Baat partiju, ovo se pokazalo kao katastrofalno za srednju klasu, čija se većina pripadnika preko noći našla bez posla ili u izgnanstvu u nekoj od susednih zemalja. Budući da su ti ljudi vodili ove sisteme, često pod sve gorim uslovima, posledice po električnu, vodovodnu i putnu infrastrukturu bile su razorne. Dodajte tome i posledice bombardovanja i privatizaciju održavanja i dobićete trajnu katastrofu.
Kada je 2009. Obamina administracija započela povlačenje američkih borbenih snaga, nezaposlenost je u Iraku – naročito u sunitskim oblastima – dostizala 60%, Iračani su imali sporadično snabdevanje električnom energijom, zatrovane vodovodne sisteme, epizodni obrazovni sistem, nefunkcionalno zdravstvo i nepostojanje održivog javnog ili privatnog prevoza. Malo ko na zapadu pamti da je 2010. Maliki svoju predizbornu kampanju zasnivao na obećanju da će rešiti ove probleme podizanjem naftne proizvodnje – ponovo ta brojka – na šest miliona barela dnevno. Budući da je postojeća proizvodnja bila više nego dovoljna da održava vladu, praktično celokupno povećanje prihoda moglo je da se upotrebi za rekonstrukciju infrastrukture u zemlji, oživljavanje državnog sektora i obnovu svih devastiranih javnih službi, industrije i poljoprivrednog sektora.
Korumpirano nasleđe američke okupacije
Uprkos njegovom očiglednom šiitskom sektaštvu, suniti su Malikiju dali vremena da ispuni predizborna obećanja. Neki su se ponadali kada su ugovori o pružanju usluga ponuđeni na tenderu međunarodnim naftnim firmama kako bi se proizvodnja podigla na tih šest miliona barela do 2020. (Drugi su, međutim, upravo u tome videli rasprodaju nacionalne baštine.) Mnogi Iračani su u početku bili zadovoljni kada je proizvodnja nafte počela da raste: 2011. nivo iz Huseinovog perioda, 2,5 miliona barela dnevno, konačno je dosegnut, a 2013. proizvodnja je premašila 3 miliona barela dnevno.
Ova povećanja probudila su nade da će rekonstrukcija konačno početi. Pošto su cene nafte mirovale na nešto manje od 100 dolara po barelu, državni prihodi su se udvostručili, sa oko 50 milijardi dolara 2010. na preko 100 milijardi 2013. Da je samo ovo povećanje raspodeljeno stanovništvu, to bi bila neočekivana subvencija od 10.000 dolara za svaku od pet miliona iračkih porodica. Ovo je mogla da bude i vrlo obećavajuća početna investicija u obnovu iračke privrede i socijalnih usluga. (Samo je energetika zahtevala nova ulaganja od nekoliko desetina milijardi dolara kako bi se proizvodnja struje vratila na predratni nivo.)
Ali ni deo ovog naftnog bogatstva nije dospeo do ljudi, naročito ne u sunitskim oblastima gde je teško primetiti bilo kakve naznake rekonstrukcije, ekonomskog razvoja, obnovljenih usluga ili radnih mesta. Umesto toga, ogromni novi prihodi nestali su u pukotinama vlade koju jeTransparency International proglasio sedmom na planeti po korumpiranosti.
Zahtevanje dela nacionalne baštine
Tu iračka nafta, ili makar nedostatak naftnih prihoda, stupa na scenu. Zajednice širom Iraka, posebno u ozlojeđenim sunitskim oblastima, počele su da traže sredstva za rekonstrukciju, često uz podršku lokalnih i pokrajinskih vlasti. Malikijeva vlada je nepopustljivo odbijala da izdvoji deo prihoda za takve projekte, odlučivši da umesto toga osudi ove zahteve kao pokušaje da se novac preusmeri sa hitnijih budžetskih problema. U te probleme su spadale desetine milijardi dolara za kupovinu vojne opreme, uključujući, 2011. godine, osamnaest F-16 aviona iz SAD za 4 milijarde. U retkom trenutku ironične pronicljivosti, časopis Time je završio izveštaj o kupovini ovih aviona sledećim komentarom: „Dobra vest je da će ovaj ugovor verovatno održati u životu Lokhidovu fabriku F-16 u Fort Vortu još godinu dana. Loša vest je da je samo 70% Iračana ima pristup čistoj vodi, dok samo 25% njih ima elementarne sanitarne uslove.“
Da se ne ogrešimo o Malikija, njegova vlada jeste upotrebila deo novih naftnih prihoda na zapošljavanje u razorenim državnim i socijalnim službama, ali praktično sva nova radna mesta popunili su šiiti u šiitskim oblastima, dok su suniti i dalje otpuštani iz javnog sektora. Ovaj nedostatak radnih mesta – koji je naravno predstavljao nedostatak naftnog novca – bio je ključni pokretač sunitskog ustanka. Kao što je Patrik Koburn napisao u britanskom Independentu:
„Sunitski muškarci su izopšteni time što su nezaposleni, jer su državne pare potrošene na druge stvari, a povremeno iznenada dobijaju i otkaz bez prava na penziju zbog svog obaveznog članstva u Baat partiji od pre nekoliko decenija. Jedan sunitski nastavnik sa 30 godina radnog iskustva pronašao je na kućnom pragu izgužvani papir sa obaveštenjem da ne dolazi u školu na posao, jer je otpušten iz tog razloga. ‘Šta sad da radim? Kako ću da prehranim porodicu?’ pitao se.“
Kako su se uslovi pogoršavali, sunitske zajednice bivale su sve upornije, dodajući na svoje peticije i demonstracije zauzimanje vladinih kancelarija, blokade puteva i okupacije trgova. I Malikijeve reakcije su eskalirale do hapšenja političkih glasnika, razbijanja demonstracija i, u ključnom momentu 2013, „ubijanja desetina“ demonstranata kada su njegove „snage bezbednosti otvorile vatru na sunitski protestni kamp“. Ova represija i trajna frustracija lokalnog stanovništva doprinela je obnovi pobuna koje su bile okosnica sunitskog otpora američkoj okupaciji. Kada su vladine snage počele da ubijaju, gerilski napadi su postali uobičajeni u oblastima severno i zapadno od Bagdada, koje su američki okupatori nazvali „sunitskim trouglom“.
Mnoge od ovih gerilskih akcija bile su usmerene na ubijanje državnih zvaničnika, policajaca i – kako se njihov broj uvećavao – vojnika koje je Maliki slao da guše proteste. Međutim, moglo se primetiti da su najodlučnije, najbolje planirane i najopasnije od tih oružanih reakcija bile one oko naftnih postrojenja. Iako sunitske oblasti Iraka nisu veliki naftni centri – preko 90% energenata potiče iz šiitskih oblasti na jugu i regiona Kirkuk pod kontrolom Kurda – i tamo ima naftnih meta. Pored niza manjih naftnih polja, kroz „sunitski trougao“ skoro čitavom dužinom proteže se jedini veliki naftovod koji izlazi iz zemlje (u Tursku), jedna velika rafinerija u Haditi i naftni kompleks Baidži, koja obuhvata elekranu za napajanje severne pokrajine i rafineriju koja proizvodi 310.000 barela dnevno, odnosno trećinu naftnih derivata u zemlji.
Nema ničeg novog u tome što lokalni gerilci napadaju naftna postrojenja. Krajem 2003, ubrzo nakon što je američka okupacija presekla dotok novca od nafte sunitskim oblastima, njihovi žitelji su pribegli raznim strategijama za zaustavljanje proizvodnje i izvoza dok ne dobiju ono što su smatrali da im pripada. Onesposobljen je naftovod ka Turskoj, pošto je pretrpeo preko 600 napada. Postrojenja u Baidži i Haditi štitila su se od pobunjenika tako što su lokalnim plemenskim vođama davala deo nafte – često i do 20%. Pošto je američka vojska početkom 2007. preuzela kontrolu nad postrojenjima i ukinula ovaj aranžman, dve rafinerije su redovno napadane.
Naftovod i rafinerije vratili su se u normalan tok tek nakon što su Amerikanci otišli iz provincije Anbar, a Maliki ponovo obećao lokalnim plemenskim vođama i pobunjenicima (često istim ljudima) udeo u nafti u zamenu za „zaštitu“ postrojenja od krađe i napada. Ovaj sporazum je trajao skoro dve godine, ali kada je vlada počela da se obračunava sa sunitskom demonstrantima, „zaštita“ je obustavljena. Posmatrajući ova dešavanja iz naftne perspektive, Iraq Oil Report, onlajn bilten ove industrije koji najdetaljnije izveštava o naftnim poslovima u Iraku, napisao je da je ovo bio ključni trenutak u „slabljenju bezbednosti“, komentarišući da su se „snage koje štite energetska postrojenja… kroz istoriju oslanjale na saveze sa meštanima u obezbeđivanju objekata.“
Borba za naftu
Iraq Oil Report je savesno pratio posledice ovog „slabljenja bezbednosti“. „Od prošle godine, kada su napadi na [turski] naftovod učestali“, North Oil Company, kompanija zadužena za proizvodnju u sunitskim oblastima, zabeležila je pad proizvodnje od 50%. Naftovod je definitivno presečen 2. marta, a od tada se ekipama za sanaciju „ne dozvoljava pristup“ oštećenom delu. Dovodni cevovod za kompleks u Baidžiju dignut je u vazduh 16. aprila, što je izazvalo ogromno izlivanje nafte, pa voda iz reke Tigar nekoliko dana nije mogla da se pije.“
Nakon „brojnih“ napada krajem 2013, Sonangol Oil Company, nacionalna naftna kompanija Angole, pozvala se na klauzulu „više sile“ u ugovoru sa iračkom državom, napuštajući četvorogodišnji razvojni projekat u Ninivi. U aprilu ove godine pobunjenici su kidnapovali direktora rafinerije u Haditi. U junu su zauzeli jednu rafineriju pošto se vojska povukla nakon poraza u drugom po veličini gradu u zemlji, Mosulu.
Reagujući na ovu poplavu gerilskih napada, Malikijev režim je pojačao represiju nad sunitskim zajednicama, kažnjavajući ih za „skrivanje“ pobunjenika. Sve je više vojnika raspoređivano u gradovima koji su proglašeni „terorističkim centrima“, uz naređenje da uguše svaki vid protesta. U decembru 2013, kada su vladine trupe počele da koriste bojevu municiju za razbijanje protestnih kampova na drumskim blokadama u nekoliko gradova, oružani gerilski napadi naglo su učestali. U januaru, vladini zvaničnici i vojska napustili su delove Ramadija i čitavu Faludžu, dva ključna grada sunitskog trougla.
Ovog meseca, suočeni sa „opštim ustankom“, kako ga je nazvao Patrik Koburn, 50.000 vojnika ostavilo je svoje oružje gerilcima i pobeglo iz Mosula i nekoliko drugih manjih gradova. Ovakav razvoj događaja došao je iznenada i tako ga je većina američkih medija i tretirala, ali Koburn je govorio u ime mnogih obaveštenih posmatrača kada je vojni slom u sunitskim oblastima nazvao „neiznenađujućim“. Kako su on i drugi naglasili, vojnici ove korumpirane vojske „nisu bili spremni da se bore i poginu na zadatku… budući da su taj posao prvenstveno obavljali da prehrane porodicu.“
Povlačenje vojske iz gradova istovremeno je dovelo do makar delimičnog povlačenja iz naftnih postrojenja. Trinaestog juna, dva dana nakon pada Mosula, Iraq Oil Report je istakao da su elektrana i drugi objekti u kompleksu Baidži već „pod kontrolom lokalnih plemena“. Posle kontranapada pojačanih vladinih snaga, kompleks je postao ničija zemlja.
Iraq Oil Report je okarakterisao pobunjenički napad na Baidži kao „mogući pokušaj prisvajanja jednog dela iračkih naftnih prihoda“. Ako okupacija Baidžija potraje, u „kontrolnu zonu“ bi takođe spadala rafinerija u Haditi, naftna polja Kajira i Hamra, i “ključni infrastrukturni koridori, kao što su iračko-turski naftovod i Al Fata, niz cevovoda i drugih postrojenja koji transportuju naftu, gas i gorivo do centralnih i severnih oblasti države.“
Još jedan dokaz namere da se preuzme kontrola nad „delom iračkog naftnog prihoda“ vidi se u prvim postupcima plemenskih gerilaca nakon zauzimanja elektrane u Baidžiju. „Borci nisu ništa oštetili i naložili su radnicima da postrojenje drže u pripravnosti“, kako bi ga pokrenuli čim to bude moguće. Slične mere su uvedene na okupiranim naftnim poljima i u rafineriji u Haditi. Iako je trenutna situacija previše neizvesna da bi omogućila normalan rad postrojenja, glavni cilj boraca je jasan. Pokušavaju da postignu silom ono što se nije moglo postići političkim procesom i protestima: da dođu do značajnog dela prihoda od izvoza nafte.
Izgleda da su pobunjenici odlučili da otpočnu proces obnove koji je Maliki odbio da finansira. Samo nekoliko dana nakon ovih pobeda, Associated Press je izvestio da pobunjenici obećavaju građanima Mosula i povratnicima „jeftin gas i hranu“, i da će uskoro uključiti struju i vodu i ukloniti drumske barikade. Kako navode, to će se finansirati pomoću više od 450 miliona dolara (naftnog novca) kao i zlatnih poluga, navodno opljačkanih iz filijale Centralne banke Iraka i drugih banaka u mosulskoj oblasti.
Tiranski režim Sadama Huseina redovno se suočavao sa pobunama, a kada opaka represija nije pomagala, režim je isporučivao deo ogromnih naftnih prihoda u vidu radnih mesta, socijalnih usluga i subvencionisane industrije i poljoprivrede. Tiranska američka okupacija redovno se suočavala sa pobunama upravo zato što je pokušala da iskoristi ogromne naftne prihode ove države za svoje imperijalne ciljeve na Bliskom istoku. Tiranski Malikijev režim se sada suočava s pobunom, jer je premijer odbio da podeli iste ove naftne prihode sa svojim sunitskim sugrađanima.
Oduvek se radilo o nafti, glupani!
Michael Schwartz, TomDispatch, 24.06.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 26.06.2014.
http://pescanik.net/2014/06/oduvek-se-radilo-o-nafti-glupani/
