Profesor Džons
Ovaj satirički ogled napisan je izvorno na ultraliterarnom engleskom jeziku, i to još dok je Pesoa boravio u Durbanu, u Južnoj Africi. Heteronimu „Profesor Džons” dugujemo jedino ovaj tekst. Kad se vratio u Lisabon i tamo zauvek nastanio, Pesoa je prepravio donekle dugu uvodnu sekciju i preinačio podnaslov u datoj verziji.
Kad razmišljam o izobilju mladih ljudi i preobilju mladih žena u ovoj zemlji, kad prelistavam neminovno i, shodno tome, obilje priloga jednih i drugih, kad razmišljam o velikom broju pesničkih sastava poteklih iz tog obilja, kad svom duhu omogućim da se nosi s ludilom i haotičnim poretkom tog krvoliptanja, potpuno sam uveren u to da ću sastavljanjem jednog pokaznog ogleda o pesničkom umeću uveliko doprineti dobrobiti publike.
Pošto sam, dakle, pažljivo razmotrio najbolji i najpraktičniji način na koji treba otvoriti tako važnu raspravu, nisam bezumno zaključio da je iskrena tvrdnja o pesničkim pravilima pravi način na koji temu treba da izložim čitaocima. Smatrao sam da je beskorisno i neumesno da se previše često pozivam na drevne kritičare umetnosti, budući da je današnje kritičare prijatnije navoditi i budući da su oni kazali sve što o toj stvari ima da se kaže, pa i nešto preko toga – što je njihov udeo u onome u čemu su originalni. Jer, za ostavljanje po strani kritičara iz starine imao sam dva veoma dobra razloga, od kojih je drugi taj što, čak i da o njima nisam znao ništa, ne bih voleo da sopstveno obrazovanje guram čitaocu pod nos.
Sad počinjem s izlaganjem.
Prvo, mislim da je umesno da budućim pesnicima skrenem pažnju na činjenicu koja se ne razmatra tako često, ali ipak je vredi razmotriti. Nadam se ću izbeći opšti podsmeh ako izjavim da, makar teoretski, poezija treba da bude podložna podeli na strofe. Hteo bih, razume se, da bude jasno da se slažem s gospodinom A. B. u shvatanju da striktna podela na strofe nipošto nije neophodna za ishod, pa čak ni za vrednovanje poetskog sastava. I verujem da neću biti shvaćen kao neprevaziđena cepidlaka ako zagrabim iz riznice Vremena, kako bih kao, autoritativne, naveo neka dela izvesnog Vilijama Šekspira, ili Šakspera, koji je živeo pre nekoliko vekova i uživao izvestan ugled kao dramski pisac. Ta osoba imala je običaj da odbacuje, ili dodaje, jedan ili više slogova u retke svojih bezbrojnih ostvarenja, i ako bi u ovom veku uglađenosti uopšte bilo dozvoljeno razbucati načela pesničkog zdravog razuma tako što bi se oponašao neki mutan prepisivač, usudio bih se da početniku preporučim da uživa u ovoj vrsti pesničke slobode. Nije da bih mu savetovao da svojim stihovima dodaje bilo kakve slogove, ali odstranjivanje nekih često je i zgodno i poželjno. Isto tako, mogu da istaknem da, istim ovim izumom, mladi pesnik, pošto odlomi nešto slogova od svoje pesme, nastavi s ovim sredstvom i ukloni sve preostale slogove iz nje i, premda na taj način neće ni u kakvoj meri stići ni do kakve popularnosti, svejedno će iskazati nesvakidašnju količinu pesničkog zdravog razuma.
A ja, isto tako, ovde mogu da objasnim da je moj način uspostavljanja pravila, koje na ovom mestu izlažem, od onih najboljih.
Primećujem i razmatram sastave savremenih pesnika, i čitaocu savetujem da postupa poput njih. Tako, ako mladog pesnika savetujem da ne mari za praksu deljenja na strofe, onda je to zbog toga što sam uvideo da je to pravilo i oblik pesama današnjeg vremena. Ništa osim najpronicljivijeg razmatranja i najčasnijeg pridržavanja standardu ne može biti od koristi onome ko se obučava u umetnosti. U svakom slučaju, možete da se oslonite na to da ću izložiti najbolji metod i najbolja pravila.
Na temu rime prelazim uveliko strepeći da ću se, navođenjem bilo kakvih putokaza koji mogu da se učine isuviše pravovernim, teško ogrešiti o jedno od najstrožih pravila savremene poezije. Obavezan sam da se saglasim s gospodinom C. D. kad kaže da ni u kakvoj pesmi rima ne bi trebalo da bude naročito primetna, čak i ako sme da se nazove rimom; a bezbroj savremenih pesnika koji služe kao primer za ovu pouku imaju moje beskrajno odobravanje. Poezija treba da ohrabruje misao i da poziva na ispitivanje; ima li onda većeg uživanja od uživanja neposrednog kritičara koji, posle jednominutne desekcije sastava, opaža, prvo, da je to poezija a ne proza, a kao drugo, da posle velikog napora primećuje da je primenjena rima a ne slobodan stih?
Takve pesničke istančanosti, međutim, budući da ih primećuje samo iskusan kritičar, običnog čoveka s ukusom za poeziju mogu da ponekad, kad je pozvan da iznese kritiku poezije, stave u neželjen položaj. Na primer, pre nedelju dana pozvao me je moj mladi prijatelj i zatražio mišljenje o pesmi koju je sastavio. Pružio mi je papir. Izveo sam nekoliko, i to jalovih, pokušaja da razumem napisano, ali sam ih brzo otklonio tako što sam prevrnuo papir, jer sam tako mogao da steknem bolji utisak. Na sreću, pošto sam dobio upozorenje da se na papiru preda mnom nalazi pesma, istog trenutka počeo sam da, premda neoprezno, sastavljam hvalospeve izvanrednom slobodnom stihu. Preplavljen ogorčenjem, prijatelj mi je ukazao na to da je svoju pesmu sastavio u rimi, i da je, pored toga, rima bila ona koju nazivaju spenserovskom strofom. Premda nimalo uveren u istinitost drskog imena njegovog izuma (kao da je Spenser uopšte pisao poeziju),63 nastavio sam da ispitujem sastav ispred sebe, ali, pošto se nisam primicao smislu, nastavio sam da ga hvalim, a naročito da ističem njegovu originalnost postupka. Vraćajući papir svom prijatelju, dok je on zurio kao da nastoji da mi ukaže na nešto posebno, lice mu se iznenada snuždilo i poprimilo zbunjen izgled.
,,Dođavola”, reče on, ,,dao sam ti pogrešan papir. Ovo je račun od mog krojača!”
Neka kritičar poezije ovu prilično nesrećnu epizodu shvati kao lekciju. Tog otrova poetskog osećanja – slobodnog stiha – dotaći ću se samo ovlašno; ali, budući da je nekoliko mojih prijatelja više puta tražilo od mene formulu i recept za svoje stvaralaštvo, ovim ću izložiti uputstva za one moje čitaoce koji su daleko odmakli. Istini za volju, u čitavom poetskom opsegu nema ničeg lakšeg od slobodnog stiha.
Prvo što treba da uradite jeste da nabavite mastilo, hartiju i pero; potom, na svakidašnjem, uobičajenom jeziku kojim govorite (koji se stručno naziva proza), zapišite ono što hoćete da kažete, ili, ako hoćete da budete pametni, ono što mislite. Sledeći korak jeste da posegnete za lenjirom s razmerama u inčima ili centimetrima, i da, od početka vašeg proznog sastava, ucrtate tačkice dužine oko četiri inča ili deset centimetara: to su granice vašeg sastava u slobodnom stihu. U slučaju da linija od deset centimetara ne deli prozni sastav bez ostatka, onda dodajte nekoliko „avaj“ili ,,oh” ili „ah”, ili preostali prostor možete da popunite uvodom s posvetom muzama. To je savremeni recept. Razume se, ne znam pouzdano da li je metod koji savremeni pesnici primenjuju baš takav. Međutim, ispitivanjem njihovih pesama, otkrio sam da svedočanstvo koje sobom nose ukazuju na takav zaključak, nagoveštavajući na svim mestima takav metod kompozicije.
Što se tiče podele na strofe vaših slobodnih stihova – ne brinite; kao prvo, kakvi god da su, kritičari će im pronaći najneoprostivije nedostatke; ali, ako se na vreme uskočoperite u pesničku veličinu, videćete da će ista ta gospoda naći opravdanje svemu što uradite, i bićete iznenađeni stvarima koje ste dočarali kao simbole koje ste nagovestili i na koje ste mislili.
Pre nego što se oprostim od ovog dela svog ogleda, preklinjem da mi se dozvoli da čitaoca uputim u to da u ovom veku autobusa i umetnosti radi umetnosti, nema ograničenja u dužini poetskog reda. Možete da pišete redove od dva, tri, pet, deset, dvadeset, trideset slogova ili više – to je od najmanjeg značaja; ali, kad poetski redovi sadrže više od izvesnog broja slogova, takav sastav obično se smatra da je napisan u prozi. Ta teškoća u otkrivanju broja slogova koji predstavljaju granicu između poezije i proze čini da danas nije moguće utvrditi šta je prvo, a šta je drugo. Unutrašnje razgraničenje, razume se, nije izvodljivo. Posle izvesnog proučavanja otkrio sam da poezijom može da se, uobičajeno, smatra onaj sastav gde svaki red počinje velikim slovom. Ako čitalac može da pronađe drugo obeležje, vrlo rado ću ga saslušati.
Dakle, iako vam savetujem da, što je više moguće, pišete na engleskom, isto tako moram da vas upozorim da upotrebljavate one reči koje nije lako razumeti. To je suštinski deo poezije, jer to dovodi do pohvala čitalačke publike i neodložnog odobravanja smetene kritike.
Međutim, ponekad, kritičari više vole da ostanu nemi i da se pretvaraju da vašoj knjizi prilaze s prezrenjem; u sledećoj vašoj knjizi ukažite vašoj publici da prezir kritičara potiče od njegove neukosti, i nema sumnje da ćete biti u pravu.
I premda može da se učini neobičnim da je u Kiplingovo vreme čovek trebalo da ima drskosti da pomene gramatiku, moram da zamolim strpljivog čitaoca da se zajedno sa mnom uputi u temu. Hteo bih samo da kažem da je, u poeziji, gramatika apsolutno nepotrebna; što su delovi vase rečenice (ako ste tako nepoetični da pišete u rečenicama ili odeljcima) mračniji i nejasniji, to će vaš stih biti upečatljiviji, a vaša filosofija primetnije dublja.
Sad prelazim na onaj najvažniji deo stiha, koji se sastoji od metafora, epiteta, poređenja – u stvari, na samo ruho poezije. Poezija je, poput žene iz visokog društva, bolja kad ima ruho.
Poređenja ima na sve strane, o tome nas obaveštava autor sastava; gospodin je u pravu – ima ih. Trebalo bi, međutim, da se ograničim na to da budućeg pesnika obavestim da nije uputno tražiti ih u knjigama koje se veoma mnogo čitaju (a tamo i ne mogu da se nađu). Mislim da bi za budućeg pesnika ipak bilo bezbednije da ih pokupi od starih pesnika, danas zaboravljenih. Da predložim nekoliko imena, nepoznatih današnjim čitaocima: Publije Vergilije Maron, Kvint Horatije Flak, i nešto savremeniji, Džon Milton, Džon Drajden i Aleksandar Poup. Budući da danas niko nije upoznat s bilo kojim od navedenih, poređenja iz njihovih radova izgledaće kao nešto sasvim novo.
Metafore mogu da se nabave na istovetan način.
Što se epiteta tiče, ne mogu a da ne preporučim kupovinu rečnika citata, gde ovi ukrasi mogu da se pronađu. To je, razume se, skup reči i izraza. Na primer, usta vaše ljubavnice uvek su ,,miomirisna”, a njene usne ,,dražesne”; njene oči uvek će biti ,,snene”, a njena kosa sazdana od „niti svile”, dok je vaše srce ,,isprepleteno”. Vaše lice uvek mora da bude „bledo od zabrinutosti”, a vaše telo „razoreno jadom”; uvek treba da budete napola budni kad noću snevate o vašoj nesrećnoj sudbini, i napola zaspali snevajući o svojoj dragani. Stas vaše dame mora da budi lepši od Venerinog; to nije neumesno izneti, jer, zahvaljujući odevanju današnjeg društva, to ste i sami mogli da primetite. Vaša dama, isto tako, mora da bude devičanski čista, i premda ova i prethodna tvrdnja mogu da izgledaju kao da ne idu jedna uz drugu, uvek morate da imate na umu doba u kojem živimo i neobične naučne pojave od kojih redovno gubimo dah. Ljubavnu poeziju možete da počnete da pišete u dvanaestoj ili trinaestoj, kad dobro upoznate život.
Pre nego što završim, hteo bih da kažem i nekoliko reči na temu od nemalog značaja za pesnika, premda ne u neposrednoj vezi sa ustrojstvom ili životom njegovog sastava. Hteo bih samo da ukažem na to da za sticanje ugleda kao pesnika, početnik treba, razume se, da svoj portret objavi u svim pomodnim novinama i da se postara da obezbedi nekoliko pasusa o sebi, o svojim navikama, svojim kapricima i nastranostima i objavi ih u odgovarajućim časopisima. Dakle, treba da bude sasvim jasno da, ako nastoji da ovo obavi kako valja, početnik mora da izgleda i da se ponaša kao pesnik, o čemu ću ovde izneti nekoliko zapažanja, a da mi to niko nije ni tražio. Prvo, što se tiče ličnog izgleda, mislim da niko ne može da porekne da je sitan, pognut hod prosto neizbežan. Pored toga, odeća prevelika za onog ko je nosi, neumiveno lice i neočešljana kosa, šešir okrenut na pogrešnu stranu i, uopšte, izgled otrcanosti: jad se svuda prihvata kao znak pesničke prirode. Što se tiče pesnikovog lica, treba ga ukrasiti dugačkom kosom koja pada preko ramena, crnim očima, podignutim obrvama i bledim i žućkastim tenom. Apsolutno je nužno da bard ima grčki nos s kvrgom na vrhu ili, ako to nije izvodljivo, nos s donekle ugnutim mostom, ali ne bez neizbežne kvrge. Grčki nos nije lako ostvariti, ali ako vam je nos prćast a vi želite da bude od drugačije pesničke vrste, otkriven je način da se to izvede i da se, takođe, izvrši korekcija isuviše istaknutog podvaljka, što je stvar koja na licu pesnika ne sme da se vidi. Predloženi način je „opštenje duhova” sa ženom nekog prijatelja atlete. U pogledu prvog metoda, ipak, ne mogu da kažem mnogo toga pohvalnog koliko o ovom drugom; od dvojice mojih prijatelja koji su ga isprobali, jednom je potpuno promenjen lični opis, a drugi se otrgao pre kobnog trenutka. Na ovu temu malo toga ima da se doda, izuzev toga da usta treba da budu ili mala, velika ili normalna – što je pesnička figura koju, mislim, svi posedujemo. Konačno, pesnik s izraženim sklonostima ka fizionomiji jednom mi je rekao da su dugačke i zašiljene uši najupadljivija karakteristika velikog pesnika, što je činjenica koju smatram tačnom, jer mi je prijatelj jednom rekao da je između pesnika i magarca sasvim mala razlika, naime da pametniji od njih hoda na četiri noge.
Francuska, 1950.
(Fenando Pesoa)
