Kad bi okončana bitka kod Klontrafa i pokoreni Norvežani, Uzvišeni Kralj govoraše s pesnikom, pa mu reče:
I najsvetlija junaštva gube svoj sjaj ako se ne prekale rečima. Želim da opevaš moju pobedu i slavu. Ja ću biti Eneja, a ti moj Vergilije. Smatraš li da si sposoban da se uhvatiš u koštac s tim poduhvatom koji će nas obojicu učiniti besmrtnima?
– Da, Kralju – reče pesnik. – Ja sam Olan. Dvanaest zima izučavao sam metričke nauke. Znam napamet trista šezdeset priča koje su temelj pravoj poeziji. Ciklusi o Alsteru i Mansteru borave u strunama moje harfe. Zakoni mi daju pravo da se razmećem najstarijim rečima jezika i najsloženijim metaforama. Ovladao sam tajnim pismom koje čuva našu veštinu od nerazboritog upliva svetine. Umem da slavim ljubav, konjokradice, plovidbe, ratove. Poznata mi je mitologija rodoslova svih kraljevskih kuća u Irskoj. Pronikao sam u lekovita svojstva trava, zvezdoznanstvo, matematiku i kanonsko pravo. U javnom nadmetanju porazih svoje suparnike. Izveštio sam se u satiri koja je uzrok kožnim bolestima, čak i lepri. Vičan sam rukovanju mačem, kako dokazah u tvojoj bici. Samo jedno ne znam: da ti zahvalim za ovo čime me daruješ.
Kralj, koga su lako umarali dugi i nerazumljivi razgovori, reče mu s olakšanjem:
– Sve to odveć dobro znam. Nego rekoše mi da slavuj više ne peva u Engleskoj. E kad prođu kiše i snegovi, a slavuj doleti iz južnih zemalja, kazivaćeš svoj hvalospev pred dvoranima i Pesničkim savetom. Dajem ti punu godinu. Doteraćeš svako slovo i reč. Znaš da će nagrada biti dostojna mojih kraljevskih običaja i tvojih nadahnutih bdenja.
– Kralju, najbolja mi je nagrada da ti vidim lice – reče pesnik, koji je i sam bio dvoranin.
Pokloni se i ode već naslućujući poneki stih.
Kad se navrši godina protekla u pošastima i bunama, on izloži panegirik. Izgovori ga s laganom sigurnošću, ne pogledavši nijednom u rukopis. Kralj je u znak odobravanja klimao glavom. Svi su oponašali taj pokret, čak i oni što zbijeni kraj vrata nisu razaznavali ni slova. Na kraju Kralj prozbori:
– Cenim tvoj trud. To je nova pobeda. Svakoj reči dao si njen pravi smisao i svakom imenu ukras koji su mu pripisivali prvi pesnici. U celoj pohvali nema ni jedne slike koju starine nisu koristile. Rat je lepo tkanje ljudi, a voda je maču krv. More ima svog boga, a oblaci proriču budućnost. Spretno si upravljao rimom, aliteracijom, asonancom i dužinama, izveštio se u učenom besedništvu i mudroj promeni metra. Da se izgubi sva irska književnost – omen absit – mogla bi se potpuno obnoviti pomoću tvoje klasične ode.
Trideset pisara prepisaće je dvanaest puta.
Poćuta trenutak, pa nastavi:
– Sve je u redu, a ipak ništa se nije dogodilo. Bilom ne zastruja brže krv. Ruke ne potražiše svodove. Niko ne poblede. Niko ne uskliknu bojnim pokličem, niko se ne isprsi pred vikinzima. Kroz godinu dana pljeskaćemo drugoj hvali, pesniče. Kao znak našeg odobravanja, uzmi ovo ogledalo, od srebra je.
– Zahvaljujem i shvatam – reče pesnik.
Zvezde na nebu ponovo pođoše svojim svetlim putem. Opet zapeva slavuj u saksonskim šumama i pesnik se vrati sa svojim rukopisom, kraćim od prethodnog. Ne izusti ga napamet; čitao je sa vidljivom nesigurnošću, izostavljajući pojedine delove kao da ih ni sam u potpunosti ne shvata ili neće da ih oskrnavi. Obrt je bio neobičan: ne opis bitke, bila je prava bitka. U bojnoj pometnji uskomešali su se Bog koji je Tri i Jedan, irska paganska božanstva i ratnici, stotinama godina kasnije, na početku Novog veka. Ni oblik ne beše manje čudan. Ime u jednini moglo je da se slaže sa glagolom u množini. Predlozi nisu bili svojstveni uobičajenim pravilima.
Oporost se smenjivala sa umilnošću. Metafore behu proizvoljne, ili se bar tako činilo. Kralj izmeni nekoliko reči sa učenim ljudima koji su ga okruživali i ovako prozbori:
– Za tvoju prvu hvalu mogao sam da tvrdim da je srećno sažela sve što je ispevano u Irskoj. Ova to nadmašuje, ali i satire. Zadivljuje, očarava, zasenjuje. Ne zaslužuju je neuki, već ono malo učenih. Kovčeg od slonove kosti čuvaće njen jedini primerak. Od pera koje je stvorilo tako vrsno delo možemo da očekujemo jedno još uzvišenije.
Dodade osmehujući se:
– Svi smo mi likovi jedne priče, a podsetimo se da u pričama prvenstvo ima broj tri.
Pesnik se osmeli da promrmlja:
– Tri čarobnjakova dara, trijade i neosporno Trojstvo.
Kralj nastavi:
– Kao zalog našeg odobravanja uzmi ovu zlatnu masku.
– Zahvaljujem i shvatam – reče pesnik.
Godina prođe. Dvorska straža primeti da pesnik ne donosi rukopis. Kralj ga pogleda, ne bez čuđenja; gotovo da to nije bio on. Nešto što nije bilo vreme naboralo je i preobrazilo mu crte. Izgledalo je da su mu oči uperene u veliku daljinu, ili da su obnevidele. Pesnik ga zamoli da porazgovaraju. Robovi napustiše odaju.
– Nisi napisao odu? – upita Kralj.
– Jesam – tužno reče pesnik. – Da mi je samo Hristos, Gospod naš to zabranio.
– Možeš li da je ponoviš?
– Ne usuđujem se.
– Ja ću ti uliti hrabrost koja ti nedostaje – izjavi Kralj.
Pesnik kaza pesmu. Imala je samo jedan stih.
Ne trudeći se da ga izgovore glasno, pesnik i njegov Kralj micahu usnama kao da usrdno mole ili bogohule. Kralj ne beše manje zadivljen niti izmučen od ovog drugog.
Pogledaše se, vrlo bledi.
– U svojoj mladosti – reče Kralj – plovio sam na zapad. Na jednom ostrvu video sam srebrne hrtove koji su ubijali zlatne veprove. Na drugom smo se hranili miomirisom čarobnih jabuka. Na drugom sam, opet, video plamene zidine. Na najudaljenijem od svih, vijugavu, vrletnu reku kako brazda nebo, a po njoj plove ribe i lađe. To jesu čuda, ali ne mogu ni da se porede sa tvojom pesmom koja ih nekako sve obuhvata. Kakva li ti je čarolija podarila?
– U zoru – reče pesnik – pamtim da sam govorio neke reči koje u početku ne razumedoh. Te reči su jedna pesma. Shvatih da sam počinio greh, možda onaj koji Duh sveti ne oprašta.
– Onaj koga sada obojica delimo – promrmlja Kralj. – Upoznali smo lepotu, dar zabranjen ljudima. Sada je red da ispaštamo. Dadoh ti ogledalo i zlatnu masku; evo trećeg poklona koji će biti i poslednji.
Položi mu u desnicu jedan bodež.
O pesniku znamo da je prekratio život po izlasku iz dvora; o Kralju da je prosjak koji hodi putevima Irske, svoje nekadašnje kraljevine, i da nikada nije ponovio pesmu.
Horhe Luis Borhes
