“Najteže
je biti iskren”, napisao je Andre Žid u svom dnevniku 1890,
decenijama pre nego što će dobiti Nobelovu nagradu, razmišljajući
o centralnoj ulozi koju iskrenost ima u kreativnom radu. Ali načiniti
od iskrenosti meru umetničkog postignuća je težnja istovremeno
neverovatno hrabra i teška, pogotovo u ovoj kulturi koja ima
fiksaciju na tako isprazna spoljna merila, kao što je prodaja i
akcije.
Ovu
paradoksalnu prirodu umetničkog uspeha opisao je Oldos Haksli (1894
– 1963) u svom eseju “Iskrenost u umetnosti”. Pisao ga je
povodom članka jednog književnog agenta koji je ustvrdio da je
našao ključ za stvaranje bestselera; Haksli komentariše kako samo
to pitanje zapravo sužava polje kreativnog poduhvata:
Koji
to kvaliteti čine da se knjiga prodaje kao sapun? To je pitanje na
koje bismo svi voleli da znamo odgovor. Naoružani tim dragocenim
receptom, otišli bismo u najbližu knjižaru, kupili gomilu tabaka
papira za kucanje, ispisali ih magičnim škrabotinama, i onda ih
opet prodali, ali za šest hiljada funti. Ne postoji sirovina koja je
toliko podložna raznoraznim obradama kao što je papir. Kilogram
gvožđa koji se pretopi u opruge za časovnike vredi nekoliko
stotina ili hiljada puta više od svoje originalne vrednosti; ali
kilogram papira koji se pretvori u popularnu književnost može se
vratiti u milionskim procentima. Kad bismo samo znali tajne procesa
pretvaranja papira u popularnu književnost.
Dok
govori o ovoj misterioznoj transmutaciji u kojoj ljudska mašta
transformiše jeftinu sirovinu u neprocenjivo umetničko delo, Haksli
naročitu pažnju posvećuje tvrdnji tog literarnog agenta da jedina
determinanta bestselera mora biti iskrenost. Haksli hoće da vidi šta
se krije ispod te neupotrebljive fraze:
Sva
književnost, sva umetnost, najprodavanija ili najgora, mora biti
iskrena, ukoliko želi da bude uspešna… Čovek ne može valjano
biti ništa drugo, do ono što jeste…. Samo osoba koja ima
bestseler razmišljanje može da piše bestselere; a samo neko ko ima
um kao Šeli može da napiše “Oslobođenog Prometeja”.
Tendenciozni falsifikator ima veoma male šanse kod svojih
savremenika, a nikakve kod svojih naslednika.
Ali
dok je iskrenost u životu svestan izbor – mi voljno odlučujemo da
li ćemo biti iskreni ili ne – Haksli tvrdi da je iskrenost u
umetnosti stvar veštine, i ne može se jednostavno kontrolisati samo
voljom:
Zapravo,
iskrenost u umetnosti nije pitanje volje, stvar moralnog opredeljenja
između poštenja i nepoštenja. U velikoj meri je to pitanje
talenta. Čovek može želeti svim svojim bićem da napiše iskrenu,
autentičnu knjigu, i da mu ipak fali talenta za to. Uprkos njegovim
iskrenim namerama, ispostavlja se da je njegova knjiga neiskrena,
lažna i konvencionalna; emocije su prenaglašene, tragični događaji
pretenciozni, i ono što je trebalo da bude dramatično zapravo je
loše melodramatično.
Nadovezujući
se na mudru opservaciju Agnes Martin da svi mi imamo iste unutrašnje
živote, ali da su umetnici jedini sposobni da prepoznaju šta oni
znače, Haksli dodaje:
U
umetnosti, “biti iskren” je sinonimno sa “posedovati dar
psihološkog razumevanja i ekspresije.”
Sva
ljudska bića imaju veoma slične emocije, ali samo neki znaju šta
tačno osećaju i mogu da to što osećaju odvoje od drugih emocija.
Psihološki uvidi su specijalna veština, kao veština razumevanja
matematike ili muzike. A od svih koji poseduju tu veštinu, samo
dvoje-troje od njih stotinu je rođeno sa talentom da iskaže to
znanje u umetničkoj formi.
Haksli
ilustruje ovaj stav najuniverzalnijim iskustvom – ljubavlju:
Mnogi
ljudi su – većina, verovatno – nekada u životu iskusili burnu
ljubav. Ali samo nekolicina zna kako da analizira svoja osećanja, a
još manje je sposobno da ih iskaže… Oni osećaju, pate,
inspirisani su iskrenom emocijom; ali oni ne mogu da pišu. Pompezni,
konvencionalni, prepuni ustaljenih fraza i izlizanih retoričkih
figura, prosečna ljubavna pisma iz pravog života bi izgledala, kada
bismo ih čitali u knjizi, u najmanju ruku “neiskreno”.
Ljubavna
pisma, tvrdi Haksli, jesu ultimativno zaveštanje ulozi talenta u
takozvanoj umetničkoj iskrenosti – što je, na kraju krajeva, i
razlog zašto nas ljubavna pisma velikih pisaca i umetnika i dalje
očaravaju svojim neprolaznim uvidima u ovo univerzalno iskustvo.
Imajući u vidu Kitsova naročito očaravajuća ljubavna pisma,
Haksli navodi:
Mi
pasionirano čitamo Kistova ljubavna pisma; ona opisuju najmoćnijim
jezičkim sredstvima mučenja kroz koja prolazi duša, svesna svakog
detalja svoje agonije. Njihova “iskrenost” (plod autorovog
genija) čini ih interesantnim, artistički važnim, podjednako kao i
Kitsove pesme; čak i važnijim, čini mi se, ponekad.
U
jednom drugom eseju, “Umetnost i očigledno”, Haksli se vraća
temi iskrenosti, ali iz drugačijeg ugla – ugla našeg otpora prema
njoj, što je možda još relevantnije u današnje vreme, u ovoj
kulturi, u kojoj se cinizmom konstantno napada ono što se doživljava
kao slabost iskrenosti. On piše:
Sve
velike istine su očigledne istine. Ali nisu sve očigledne istine
velike.
Haksli
definiše velike istine kao univerzalno važne činjenice koje
“referišu na fundamentalne karakteristike ljudske prirode” i
nasuprot njih stavlja očigledne istine, koje nemaju “večni
značaj”, kao vreme leta od Londona do Pariza, i koje “možda
prestanu da budu tačne, bez da se ljudska priroda i najmanje promeni
zbog toga.” On razmatra uloge svake od njih u popularnoj
umetnosti:
Popularna
umetnost koristi, u sadašnjem trenutku, obe vrste očiglednih istina
– i malu očiglednost, i veliku. Mala očiglednost ispunjava
polovinu većeg dela savremenih romana, priča i filmova. Ogroman deo
publike izvlači neverovatno zadovoljstvo iz čistog prepoznavanja
poznatih objekata i okolnosti. Kao da je uznemiravaju dela čiste
fantazije, čije su teme preuzete iz svetova koji nisu ovi u kojima
živimo, krećemo se i postojimo. Filmovi moraju da imaju dosta
pravih Fordovih automobila, i stvarnih policajaca, i nesumnjivih
vozova. Romani moraju da imaju dugačke deskripcije upravo tih soba,
tih ulica, tih restorana i prodavnica i kancelarija koje su
muškarcima i ženama najpoznatiji. Svaki čitalac mora da bude u
stanju da kaže – sa veoma solidnom dozom satisfakcije! – “Ah,
evo forda, evo policajca, ta soba za prijeme izgleda baš kao
Braunova.” Prepoznatljivost je umetnički kvalitet koji većina
ljudi smatra da je duboko uzbuđujući.
Ali
publika je, tvrdi Haksli, podjednako gladna i one druge, velike vrste
očiglednosti:
Publika
u većini slučajeva (…) takođe zahteva i one velike očigledne
istine. Ona zahteva od snabdevača umetnošću izričite stavove po
pitanju ljubavi majke prema deci, dobrobiti od poštenja, hoće
uzvišene efekte koje proizvode pitoreskne lepote prirode na turiste
iz velikih gradova, superiornost brakova iz ljubavi nad brakovima iz
interesa, kratkotrajnost ljudske egzistencije, blaženstvo prve
ljubavi, i tako dalje. Ona zahteva konstantno ponavljanje validnosti
ovih velikih istina.
Manjkavosti
popularne umetnosti, tvrdi Haksli, sastoji se u nepodesnim fuzijama
ova dva tipa očiglednosti, gde prva izaziva trivijalizaciju druge
time što je vuče u banalnost, a druga lišava prvu neiskomplikovane
nagrade prepoznatljivosti:
Snabdevači
popularnom umetnošću rade ono što im se kaže. Oni iskazuju
velike, očigledne, nepromenljive istine ljudske prirode – ali ih
iznose, avaj, u većini slučajeva empatički inkompetentno, što
čini, većini čitalaca, njihovu afirmaciju veoma neukusnom, čak i
bolnom… Osetljiviji će samo da se trgnu i skrenu pogled na drugu
stranu, pocrvenevši od sramote u ime celog čovečanstva.
Nikada
ranije ovi umetnički ispadi nisu bili tako brojni kao danas…
Širenje obrazovanja, dokolice, ekonomskog blagostanja – sve je to
stvoril zahteve za popularnom umetnošću koji su bez presedana.
Pošto je broj kvalitetnih umetnika uvek veoma ograničen, iz toga
sledi da ovu potražnju zadovoljavaju uglavnom loši umetnici. Stoga
se afirmacija velikih očiglednih istina sprovodi nekompetentno i
nepodnošljivo… Raspad svih starih tradicija, mehanizacija rada i
besposličarenje… sve je to imalo veoma loš efekat na opšti ukus
i emotivni senzibilitet… Popularna umetnost se satoji pola od malih
očiglednih istina, koje su generalno ispunjene suvim realizmom, a
pola od velikih očiglednih istina, koje se iznose u velikoj meri
(pošto je veoma teško dati im zadovoljavajući izraz)
nekompetentno, a to ih čini veoma odbojnim.
Na
ovaj način, Haksli se vraća u srž tragičnih osuda iskrenosti,
koje se nalaze u korenu današnje ere cinizma:
Neki
od najsenzitivnijih i najsamosvesnijih umetnika su počeli da se boje
očiglednosti, i one velike, kao i one male. U svakom vremenu mnogi
umetnici su se bojali, ili možda je preciznije reći, bili su
prezrivi prema malim očiglednim istinama… Neumerenost popularne
kulture ih je ispunila strahom od očiglednog. Danas, oko devet
desetina života se kreira upravo od očiglednog. Što znači da
postoje senzitivni moderni umetnici koji su prinuđeni, bilo njihovim
gnušanjem ili strahom, da se ograniče na korišćenje veoma malog
dela ljudske egzistencije.
Haksli
završava savetima mladim umetnicima, koji su podjednako upotrebljivi
i dan danas:
Ako
mladi umetnici zaista žele da iznesu dokaz svoje hrabrosti, neka
napadnu čudovište očiglednosti i poraze ga, neka ga svedu na
stanje pripitomljene domaće životinje, a neka ne beže od njega.
Jer velike očigledne istine su tu – činjenice… Time što se
pretvaraju da određene stvari nisu tu, a zapravo jesu, ogromna
većina moderne umetnosti osuđuje samu sebe na nekompletnost,
sterilnost, prevremenu istrošenost i smrt.
Maria
Popova
(prevod:
Danilo Lučić)
izvor
: brainpickings.org
https://livano85.blogspot.com/2017/08/oldos-haksli-o-umetnickoj-iskrenosti.html