Oženio se najružnijom ženom na svetu. Specijalno zbog nje otputovao je u Beč. Bez ikakvog predumišljaja, nije mu ranije palo na pamet da bi je uzeo za ženu. Kad ju je, međutim, ugledao, kad je preživeo prvi udar zaprepašćenja, više nije mogao da odvoji oka od nje. Imala je veliku glavu punu guka i kvrga. Pod niskim, izbrazdanim čelom usađene sitne, večito vlažne oči ličile su izdaleka na pukotine. Nos na više mesta prelomljen, pomodrelog vrha, obrastao u retku čekinju. Ogromna otečena usta, stalno otvorena, mokra, u njima zubi oštrih ivica. I povrh svega, kao da sve to nije dovoljno, njeno lice su pokrivale duge, retke svilenkaste vlasi.
Prvi put ju je ugledao kada se pomolila iza kartonskog dekora putujućeg cirkusa da bi je videli gledaoci.Krik zapanjenosti i gađenja prekotrljao se preko glava okupljenog sveta i pao joj pred noge. Kao da se osmehnula, mada je to ličilo na tužnu grimasu. Stajala je nepomično, svesna pogleda desetina očiju ljudi koji lakomo upijaju svaki detalj, da bi kasnije opisivali to lice svojim poznanicima, susedima, ili svojoj deci, da bi ga dozivali k sebi upoređujući ga u ogledalu sa svojim licem.
I da bi zatim sa olakašanjem odahnuli. Stajala je mirno, reklo bi se, superiorno. Gledala je preko tih glava na krovove kuća.
Nakon tromog, od zapanjenosti nabreklog trenutka, neko je konačno viknuo:
– Ispričaj nešto!
Pogledala je u svetinu, u mesto odakle se probio glas.
Tražila je onog ko je to rekao, ali tada je iza kartonskih kulisa istrčala omašna konferansijerka i odgovorila umesto Najružnije Žene na Svetu:
– Ona ne može da govori.
– Onda nam ti ispričaj njenu povest – ponovo je zahtevao glas, te se konferansjerka nakašlja i stade da govori.
Kad je potom – kao već poznati cirkuski impresario – pio s njom čaj pored plehane peći koja je zagrevala unutrašnjost cirkuskih kola, pomislio je da uopšte nije glupa. Naravno da je mogla da govori, štaviše suvislo. Gledao ju je ispitivački, boreći se sa vlastitom fasciniranošću tim bićem s kojim se priroda poigrala. Prozrela ga je. Rekla je:
– Taj čovek je očekivao da će moje reči biti jednako čudačke i gnusne kao i moje lice, zar ne?
Ućutao je.
Pila je čaj na ruski način – nalivala ga je iz samovara u bezuhe pehare i pri svakom gutljaju zagrizala bi kocku šećera. Primetio je dosta brzo da govori mnogo jezika ali – reklo bi se – nijedan dobro. Svaki čas je prelazila s jednog na drugi. Nikakvo čudo – od malih nogu rasla je u cirkusu, u međunarodnoj ekipi strašila svake fele, koja nikad nije gostovala dva puta u istom mestu.
– Znam šta mislite – rekla je opet, gledajući ga istim oteklim, sićušnim životinjskim očima.
Nakon kratke tišine dodade:
– Onaj ko nije imao majku nema maternji jezik. Služim se mnogim jezicima, ali nijedan od njih nije moj.
Nije smeo da progovori. Odjednom je počela da ga nervira – nije znao zašto. Mudrijašila je, bila je nekako sažeta, konkretna, nije se tome nadao.
Onda se s njom oprostio, a ona mu – na njegovo iznenađenje – pruži ruku veoma ženstvenim pokretom. Pokretom dame. Posve lepu ruku. Nagnuo se prema njoj, ali je i ne dotače ustima.
Mislio je o njoj dok je ležao nauznak u hotelskom krevetu. Gledao je pravo u vlažnu, neprovetrenu hotelsku pomrčinu. Tako gust prostor pogodovao je njegovoj mašti. Ležao je i razmišljao kako je biti neko kao što je ona. Kako to osećaš iznutra? Kako vidiš svet tim svinjskim očima, kako udišeš vazduh deformisanim nosem, kako osećaš iste mirise? I kako je to kad svakog dana dodiruješ sebe, dok se pereš, češeš, izvodiš sve te sitne, banalne pokrete.
Nijednog trenutka mu je nije bilo žao. Da ju je sažaljevao, ne bi je uzeo za ženu.
Neki su kasnije prepričavali taj slučaj kao nesrećnu ljubavnu priču: da je srcem pronicao u njeno srce, da je zavoleo u njoj nežnog anđela gadnog lica. Ni govora. Te prve noći nakon susreta zamislio je prosto kako je to voleti se s takvim bićem, ljubiti se s njom, skidati s nje odeću.
Vrzmao se oko tog cirkusa još nekoliko nedelja. Odlazio je i opet se vraćao. Stekao je direktorovo poverenje. Sredio im je ugovor u Brnu, otputovao je s njima tamo, u cirkusu je već važio za domaćeg čoveka. Dali su mu da prodaje karte, kasnije je zamenio debelu konferansjerku i, istini za volju, radio je to dobro. Zagrevao je publiku pre razmicanja traljavo ofarbanih draperija.
– Zažmurite – vikao je. – Pogotovo žene i deca, jer ružnoću tog bića teško podnosi osetljivo oko. Ko jednom ugleda tu nakazu, neće više mirno spavati, budiće ga košmari. Možda će prestati da veruje u Stvoritelja.
Zatim je spustio glas i kao da nije ni završio rečenicu, a u stvari nije znao šta bi više rekao. Činilo mu se da će reč „Stvoritelj“ sve postaviti u pravom svetlu. A u suštini je mislio: dok drugima vera kopni, Stvoritelj baš njega nagrađuje, njemu poklanja takvu priliku. Najružniju Ženu na Svetu. Budale su pucale jedni na druge zbog najlepše, ubijali se u dvobojima. Bezumnici su rasipali bogatstva na ženske hirove. A on naprotiv – Najružnija je sama hrlila k njemu kao tužna pripitomljena životinja. Bila je drukčija od svih. I davala mu je šansu da zaradi. Bio bi priznat kad bi je uzeo za ženu, bio bi poseban. Imao bi nešto što drugi nemaju.
Kupovao joj je cveće, ali ne nekakve naročite bukete, već proste jeftine kitice s mašnom od flispapira, zavijene u staniol. Troroge marame od kretona. Svetlucavu traku. Kutiju pralina. Zatim je hipnotisano gledao kako vezuje traku oko glave: umesto da ulepšava, drečava mašna je šokirala. I gledao je kako gnjecka čokoladnu bombonu svojim predugim, otečenim jezikom, i kako kestenjasta pljuvačka između retkih zuba curi pravo na čekinjastu bradu.
Voleo je da je gleda kad nije bila svesna njegovog pogleda.
Nestajao je izjutra, krio se iza šatora, za kola, odlazio nekud i u potaji, kroz pukotine na daskama posmatrao ju je satima. Grejala se na suncu, dugo, polako i kao u transu češljala je svoju retku kosu, uplitala je u tanke pletenice i istog časa rasplitala. Ili je štrikala. Pleteće igle sijale su na suncu, bole su vazduh ispunjen cirkuskom vrevom. Ili je u komotnoj košulji, golih ramena, prala u koritu svoju odeću. Njena koža na ramenima i dekolte pokriven svetlim maljama izgledali su lepo. Meki kao u životinje.
To špijuniranje mu je bilo potrebno zato što je iz dana u dan njegovo gađenje slabilo, kopnelo na suncu, nestajalo u tren oka kao bara povrelom danu. Njegov pogled se polako navikavao na mučnu asimetriju, na razbijene proporcije, na manjak i višak. Katkad mu se činila običnom.
Kad bi ga obuzeo nemir, svima bi saopštavao da putuje nekim važnim poslom, na sastanak s tim i tim (nabrajao je nepoznata ili baš poznata imena), da sklapa kontakte, da pregovara. Glancao je svoje duboke cipele, prao najbolju košulju i kretao je. Nikad nije odlazio daleko. Zaustavio bi se u susednoj varošici, ukrao nečiji novčanik i pio. Ali ni tad je se nije oslobodio i počinjao je o njoj da priča, bez nje kao da nije mogao ni da pobegne.
Bilo je to čudno, ona je postala njegovo najdragocenije dobro. Njenom ružnoćom plaćao je sebi vino. I ne samo to: opisujući njeno lice mesmerizovao je mlade, lepe žene koje su tražile da im priča o njoj čak i onda kad su već pod njim ležale gole.
Na povratku je već imao spremnu priču o njenoj ružnoći imajući na umu jedno: da ništa ne postoji u celosti sve dotle dok nema svoju priču. Najpre je tražio da ih uči napamet, ali je ubrzo zaključio da Najružnija ne ume da pripoveda, govorila je monotono i na kraju bi briznula u plač, zato je on pričao umesto nje. Stao bi sa strane, pokazivao rukom na nju i recitovao:
– Majka nesretnog stvora kog vidite pred sobom i čiji izgled teško podnose vaše nevine oči živela je na selu, na rubovima Švarcvalda. I eto, jednog letnjeg dana dok je u šumi skupljala bobice nanjušio ju je najdivljiji vepar, i zagrejan bezumnom životinjskom pohotom nasrnuo je na nju i obljubio je.
U tom času čuli su se prigušeni krici ispunjeni užasom, neke žene su već htele da odu, vukući za rukave svoje muškarce, koji su se opirali.
Imao je i nekoliko drugačijih verzija.
– Ova žena potiče iz mesta koje je Bog iskušavao. Potomkinja je rđavih ljudi malog srca, koji se nisu smilovali bolesnom prosjaku, za što je Gospod naš kaznio celo njihovo selo tom strašnom naslednom rugobom.
Ili:
– Eto takva sudbina zadesi decu žena lakog morala. Eto letine sifilisa, strašne bolesti kojom se kažnjava nečist u pet narednih naraštaja.
Nije se osećao krivim. Svaka verzija je mogla da bude istinita.
– Ne poznajem svoje roditelje – ponavljala je Najružnija.
– Uvek sam bila takva. U cirkusu se nalazim otkako znam za sebe. Niko se više ne seća kako je to bilo.
Dok se njihova prva zajednička sezona bližila kraju i cirkus se zaobilaznim putem sporo vraćao u Beč da prezimi, zaprosio ju je. Prekrila se rumenilom, drhtala je. Tiho je rekla „dobro“, a zatim nežno spustila glavu na njegovo rame. Osetio je njen miris – sapunski, mek. Izdržao je taj tren, a zatim se odmakao. Uzbuđen, počeo je da joj ispreda planove njihovog zajedničkog života. Putovaće tamo, putovaće onamo. Pratila ga je pogledom dok je hodao po sobi, ćutljiva, tužna. Najzad ga je uzela za ruku i kazala da želi baš suprotno – da se nastane u kakvu malu zabit, da ne moraju nikuda da odlaze, ni sa kim da se viđaju.
Da ona kuva ručak, da imaju decu, baštu.
– Ne bi izdržala – usprotivio se. – Odrasla si u cirkusu. Ti to želiš, potrebno ti je da te neko stalno gleda. Umrla bi bez ljudskog pogleda.
Ništa nije rekla.
Venčali su se za Božić, u malenoj crkvi. Sveštenik koji ih je venčavao umalo se nije onesvestio. Glas mu je podrhtavao.
Svatovi su bili ljudi iz cirkusa, jer joj je rekao da nema porodicu, da je usamljen kao i ona.
Kad su svi već klimali na stolicama, kad su sve boce bile ispražnjene i kad je došlo vreme da se ode ukrevet (čak ga je i ona, nacrvcana, vukla za rukav), on ih je zadržavao, slao po vino. Nije se mogao napiti, mada je to želeo. Nešto u njemu ostajalo je pripravno, napeto ko struna. Nije mogao ni da povije leđa, ni da prekrsti noge. Sedeo je uspravno, zarumenjenih obraza, sjajnih očiju.
– Hajdemo, dragi – šaputala mu je na uho.
A on, kao da se držao za ivicu stola, kao da se za njega zakucao nevidljivim ekserčićima. Oni pažljiviji mogli su pomisliti da zazire od nage intimnosti s njom, od prinudne bliskosti prve bračne noći. Da li je bilo baš tako?
– Dodirni mi lice – molila ga je potom u mraku, ali nije to učinio. Uspravio se oslonivši se na ruke i stao je iznad nje tako da je video samo obris njene figure, svetlije od mraka u sobi, bezbojnu mrlju jasnih granica. A onda je zatvorio oči – to više nije mogla da vidi – i obljubio ju je, kao svaku drugu ženu, bez ijedne misli, kao što to obično radi.
Narednu sezonu otvorili su već samostalno. Naložio joj je da napravi nekoliko snimaka i sad ih je slao po celom svetu. Stizali su telegrafski odgovori. Imali su brojne nastupe. Putovali su prvim razredom. Ona nikad nije skidala šešir sa gustom,sivom mrežicom, kroz nju je videla i Rim i Veneciju, i Jelisejska polja. Kupio joj je nekoliko haljina; sam joj je vezivao korset, te dok su tako išli mnogoljudnim ulicama evropskih gradova, izgledali su kao ljudski par. Ali i tada – u tom najboljem njihovom periodu – on je opet morao da beži.
Već tad je bio večiti begunac. Odjednom bi ga spopala nekakva panika, nepodnošljivi odjek kloparanja, oblivao ga je znoj, gušio se, hvatao je svežanj novčanica, uzimao šešir i strčavao niz stepenice, nepogrešivo grabeći ka lučkim jazbinama.
Tu bi najednom posustao, lice bi mu omekšalo, vlas se mrsila i ćela skrivena pod pramenovima kose nauljenih briljantinom bestidno se probijala u svet. Pio je radosno, nevino, i nešto je bulaznio, i davao je nekoj razbesneloj prostitutki da mu udara packe.
Kad mu je Najružnija prvi put prebacila, udario ju je u stomak, jer se čak i tako bojao da joj dodirne lice.
Nije više pričao o sifilisu i vepru u šumi. Dobio je pismo od profesora medicine iz Beča i sada je predstavljao svoju ženu naučnim jezikom.
– Gospodo, evo fatalne greške prirode, evo mutanta, evo promašaja evolucije, karike koja nedostaje. Ovakve jedinke pojavljuju se veoma retko. Verovatnoća je tako mala kao kad bi ovoga časa ovde pao meteorit. Evo, gospodo, imate priliku da gledate mutaciju uživo.
Dolazili su, razume se, na univerzitet kod profesora.
Tamo su zajedno pozirali za slikanje – ona je sedela, on je stajao iza nje i držao ruku na njenom ramenu.
Jednom, dok su je merili, profesor je razmenio sa njim nekoliko reči.
– Da mi je znati – rekao je – da li je ta mutacija nasledna. Da li ste razmišljali o detetu? Jeste li pokušavali? Da li vaša supruga…? Da li ste uopšte…?
Ubrzo potom, kao da to nije imalo veze s tom diskretnom razmenom mišljenja s profesorom, rekla mu je da je u drugom stanju. Od tog časa kao da se raspolutio. Želeo je da rodi dete isto kao što je ona –imali bi tada još više kontakata, još više poziva. Stekao bi u tom slučaju dugoročno životno osiguranje, čak i kada bi se njoj nešto desilo. Možda bi postao slavan? Ali ubrzo bi usledila panična pomisao da će dete biti čudovište. Da bi joj ga najradije iščupao iz stomaka i zaštitio ga od te zatrovane krvi koja nosi u sebi rđave odlike.
I sanjao je da je on taj sin u stomaku, zarobljen tamo, prepušten tom mraku na milost i nemilost. I dok ga tamo drži u ropstvu, ona mu polako menja lice. Ili ovako: sanjao je da je on taj šumski vepar koji napastvuje nevinu devojku. Pošto se probudio sav u znoju, molio se za njen pobačaj.
Njen trbuh je ohrabrivao gledaoce. Lakše su joj opraštali čudovišnu ružnoću. Postavljali su joj sada pitanja na koja je ona, postiđena, tiho i neubedljivo odgovarala. Bliži poznanici počeli su sa opkladama – kakvo će se dete roditi i kog pola će biti. Prihvatala je to krotko.
S večeri bi šila benkice.
– Znaš – govorila je, ukipivši se načas, fiksirajući pogled u udaljenu tačku – ljudi su tako krhki, tako usamljeni.
Žao mi ih je kad sede ispred mene, zagledani u moje lice. Kao da su sami prazni, kao da moraju nečeg da se nagledaju, da se nečim napune. Ponekad mislim da mi zavide. Da sam makar nekakva.
Dok su oni neprepoznatljivi, bez svojstava.
Namrštio se kad je to rekla.
Porodila se noću, bezropotno, kao životinja. Babica je došla samo da preseče pupčanu vrpcu. Dao joj je svežanj novčanica da ništa ne razglašava pre vremena. Odmah je upalio sva svetla da bi detaljno osmotrio. Srce mu je tuklo. Dete je izgledalo stravično, još gore od majke. Morao je da zatvori oči, jer mu se želudac popeo do ždrela. Tek kasnije, nakon duže pauze, uverio se da je novorođenče, kao što je i predviđala – devojčica.
E pa ovako: pošao je u mračni grad, bio je to Beč ili Berlin. Sipio je sitan, mokar sneg. Cipele su mu žalosno šljapkale po kaldrmi. Opet je bio raspolućen – radovao se i očajavao.
Pio je i ostajao trezan. Sanjario je i plašio se. Kad se posle nekoliko dana vratio, već je imao spremne planove trase i promocije. Napisao je pismo profesoru. Zakazao je posetu fotografu koji je drhtavim rukama svaki čas stvarao eksploziju magnezijuma i sitnim bleskom ovekovečavao čudovišnu ružnoću oba bića.
Samo da prođe zima, da procvetaju forzicije, da se prosuše kaldrme velikih gradova. Petrograd, Bukurešt, Prag, Varšava, i sve dalje i dalje, sve do Njujorka i Buenos Ajresa… Kad bi se samo nebo zateglo iznad zemlje kao veliko plavetno jedro.
Ceo svet oduševiće se ružnoćom njegove žene i kćerke, pašće pred njih na kolena.
Manje-više u to vreme prvi put ju je poljubio u lice. Ne u usta, ne, ne, nego u čelo. Pogledala ga je ozareno, drukčije, gotovo ljudski. I tada mu se u glavi rodilo pitanje koje nije mogao da joj postavi. „Ko si ti?“, „Ko si ti?“, ponavljao je i nije ni opazio kad je u misliima počeo da ga postavlja drugima, pa i sebi, ispred ogledala, dok se brijao. Bilo je to kao da je otkrio nekakvu tajnu – da su svi prerušeni. Da su ta ljudska lica maske, kao da si čitav život na velikom venecijanskom karnevalu. Ponekad je fantazirao u pijanom stanju – jer u treznom nije dopuštao sebi takve budalaštine – da skida te maske, a one, s tihim pucketanjem papira koji se odlepljuje otkrivaju – šta? Nije znao. Tako mnogo ga je to mučilo da nije mogao da izdrži u kući s njom i s detetom.
Bojao se da ne podlegne bizarnom iskušenju i da će jednog dana početi da guli tu ružnoću s lica. Tražio je prstima skrivene ivice, šavove, lepljive rubove. Čeprkao je po njenoj kosi. Krišom je izlazio da se napije i smišljao sledeću trasu, već bi planirao plakate, sastavljao obaveštenja.
Ali u rano proleće stigla je ta strašna epidemija španske groznice i obe su se razbolele. Ležale su u vatri jedna do druge, teško dišući. S vremena na vreme u refleksu panike privijala je dete uza se. U bunilu je pokušavala da ga doji ne shvatajući da dete nema snage da sisa. Da umire. A kad je najzad umrlo, on ga je nežno uzeo i položio na ivicu kreveta. Zapalio je tompus.
Te noći Najružnija se osvestila načas, ali samo zato da bi krenula očajnički da cvili. Nije to mogao da podnese – bio je to glas noći, mraka, crnog čestara. Zapušavao je uši, sve dok najzad nije dohvatio šešir i istrčao iz kuće. Ali nije daleko odmakao. Do zore se vrzmao ispod prozora svog stana i pomagao tako njenom umiranju. Dogodilo se brže nego što se nadao.
Zatvorio se u njihovu spavaću sobu i gledao oba tela, odjednom nekako teška, problematična, naprasno materijalna.
Začuđeno je primetio da su prilično ulubile madrac. Pojma nije imao šta sada da radi, pa je samo obavestio profesora, i potežući piće direktno iz flaše bio je svedok sutonskog zatiranja obrisa obeju nepomičnih prilika na krevetu.
– Spasite je – preklinjao je nerazgovetno profesora koji je došao da izvrši stručni uviđaj posmrtnih ostataka.
– Zar ste poludeli? Pa one su mrtve – gnevno će ovaj.
Profesor mu zatim poturi nekakav papir, i on ga potpisa desnom rukom, a levom uze novac. Još pre nego što se tog istog dana izgubio nekud u pristaništima, pomogao je profesoru da kočijom prevezu tela do univerzitetske klinike. Tamo su, posle nekog vremena, u tajnosti bile preparirane.
Dugo, skoro dvadeset godina, stajale su u hladnom podzemlju zgrade, sve dok nije došlo bolje vreme, pa su se priključile većoj kolekciji – jevrejskih i slovenskih lobanja, dvoglavih novorođenčadi, sijamskih blizanaca svakojake fele. Mogu se i sada videti u skladištima Patologisches muzeuma – majka i ćerka, ukočene, u pozi punoj dostojanstva, staklenooke, kao neuspeli početak nove vrste.
Olga Toharčuk
Izabrala i s poljskog prevela
Milica Markić
Beogradski književni časopis, br. 54-55, jesen-zima 2019.
