U knjizi Jana Potockog, Rukopis nađen u Saragosi, vodi se karakterističan dijalog među učesnicima gozbe, i jedan od njih, Apolonije, obraća se ostalima:
– Jeste li videli nekada Tantalove bašte koje postoje, a ne postoje?
– Videli smo ih kod Homera – odgovorili su – jer sami u pakao nismo ulazili.
„Videti Tantalove bašte kod Homera“, „gledati napoleonske ratove kod Tolstoja“, „lečiti se od sušice kod Mana“, „ići u lov na kitove kod Melvila“, „biti nesrećni ljubavnik Vokulski kod Boleslava Prusa“ – to su verovatno najsažetije formulacije koje u isti mah tačno pokazuju šta čini sa nama književnost. Književnost koja stvara svet začuđujuće ontološkog statusa – izvodi nas iz samih sebe i čini nas učesnicima doživljaja koje drugačije ne bismo okusili. Ako malo bolje razmislimo, sva naša znanja, iskustva, ukusi, pasije i emocije većinom su u direktnoj vezi sa knjigama koje smo čitali.
Književne likove doživljavamo kao bliske ljude koji realno postoje. Za njih se vezujemo, s njima se upoređujemo; neki od njih u stanju su da nam promene život.
Jedino je čovek od svih vrsta na zemlji dobio tu tajanstvenu sposobnost čitanja, a time i sposobnost da mentalno, i na neko vreme, napusti stvarnost. Kad god otvorimo knjigu, u prostoru između oka i papira dešava se neko čudo, nešto apsolutno neobično. Mi vidimo poređane nizove slova, i dok po njima klizimo pogledom, naš mozak ih pretvara u slike, misli, mirise, glasove. I to nije puko čitanje konkretnih informacija iz jednostavnih znakova, jer bi to mogao i kompjuter. Dolazi do stvaranja slika, mirisa i zvuka koji proističu iz znakova.
To je mogućnost prenošenja drugoj osobi najsuptilnijih, složenih iskustava, mogućnost da se otvori pred njim ceo život, i snažnije nego kad je u pitanju živa osoba koja stvarno postoji.
Kako se to događa? Verovatno nikada do kraja nijedan psiholog nije objasnio to čudo čitanja. Opšterasprostranjeno čudo, jer se u svakoj sekundi na čitavoj zemaljskoj kugli dešava taj proces koji i sama dobro poznajem, pošto sam pre svega čitateljka, a tek onda književnica.
Još su psiholozi utvrdili da je sposobnost plodonosnog čitanja oznaka psihičkog zdravlja. Plodonosnog, što podrazumeva shvatanje i proživljavanje onoga što čitaš. Kada smo uzbuđeni, kad smo pod stresom, nismo u stanju da čitamo. Ljudi koji pate od psihoze potpuno izgube tu sposobnost. Čitanje je privilegija zdravog, uravnoteženog duha. I isto tako, nažalost – mladog duha.
Govorna sposobnost je komplikovani proces koji podrazumeva neuronalnu inicijaciju do otprilike pete godine života deteta. Ako u tom periodu ostavimo dete bez mogućnosti komuniciranja pomoću reči, ono nikada neće naučiti da govori. Biće kao dete iz džungle, odgojeno bez čovekove pomoći, koje reži i urla, koje očajno i bezuspešno pokušava da nauči da se služi ljudskim govorom.
Verujem da je čitanje sličan inicijacijski proces.
I ukoliko čovek nije doživeo to bezmalo erotsko zadovoljstvo čitanja, između, recimo, devete i šesnaeste godine života, taj nikada neće postati pravi Čitalac. Moći će, doduše, da čita novine i knjige, razumeće ih i iz njih će učiti, možda će čak postati i naučnik, stručnjak u svojoj oblasti. Štaviše, možda će čak postati književni kritičar! Pa ipak, taj čovek nikada neće biti u stanju da zaista i duboko doživljava to što čita, da utone u roman ili pripovetku, gubeći privremeno svoj identitet, baš kao što je jedna čitateljka Nove Eloize Žan-Žaka Rusoa, pisala u pismu svom mužu: „Upravo sam četvrti ili peti put progutala Novu Eloizu i neprekidno mi se čini da opštim sa ličnostima iz romana, kao da su pravi ljudi.“
To inicijacijsko vreme je neobično delikatan period.
Idu mu naruku mladost tela i duha, podatljivost i osetljivost za sve što se nazire i ocrtava – ako mozak u to vreme nauči da crpe muziku i slike iz ulančanih grafičkih znakova na listu papira, ta sposobnost će ostati zauvek, mada će s vremenom slabiti.
Jer isto tako mislim da s godinama gubimo tu neobičnu halapljivost za predstavljeni svet. Kod jednih to nastupa brže, kod drugih sporije, ali nije malo ni onih – i takvima naročito zavidim – kod kojih taj proces traje skoro do kraja života. Zbog toga mi je uzbudljivo kad vidim starije ljude koji i dalje pred san (a i za vreme sve češćih besanih noći) uspevaju da zarone u roman.
Pa budimo odvažni i recimo: žene se drže duže. Ne znam da li su razlog tome neke razlike u građi mozga, u šta nas tako rado ubeđuju sociobiolozi, ili je to pak domen kulture, ali je nesumnjiva činjenica da devojčice od početka čitaju više. S godinama nastupa najčešće neka vrsta autizma: prestaju da nas zanimaju romani, opisi nam postaju dosadni, čini nam se da su interesantniji sadržaji u biografijama i monografijama, da su činjenice bolje od slika ili dijaloga. Počinjemo da upražnjavamo kult činjenica, čak i kad su te činjenice iskonstruisali novinari željni senzacija. Klanjamo se fusnotama, verujući da su to linkovi na istine. Naposletku, počinjemo da mislimo da roman laže, izmišlja, da je to plitka zabava koja ničemu ne služi. Tada autorima postavljamo nesuvislo pitanje: koliko su opisani događaji istiniti?
I to je, gospodo draga, kraj.
Jer kada postavljamo to pitanje, onda smo izgubili sposobnost igranja svetova, balansiranja na granici onoga što jeste I što je moglo biti, što se još uvek nije desilo i čega nema; gubimo neobično važan i stvaralački, merkurijalni deo naše psihe, aktivan poput žive koji nam – budući da je nadasve ljudska sposobnost – omogućuje da stvaramo druge, alternativne svetove i da živimo živote drugih ljudi. Omogućava nam takođe da budućnost stvaramo, testiramo je i savršeno komuniciramo sa drugim, uči nas empatiji i pokazuje koliko smo jedni drugima slični i ujedno različiti. Ljudi koji čitaju romane „veći“ su, imaju širu svest, jer su makar na kratko živeli živote drugih ljudi.
Uprkos predanjima starog mita, književnost nije stvar muza, tih beskompromisnih, mada drugorazrednih božanskih bića. Književnost je, što je slučaj i sa mnogim drugim pronalascima, izmislio sam Hermes. Hermes je izmislio književnost tako što je lagao. Kada su stali pred sud Zevsa, njihovog zajedničkog oca, a pošto je Apolonu njegov brat, još uvek u pelenama, ukrao pedeset goveda, – umesto da prizna svoju krivicu, Hermes je izmislio potpuno drugačiju verziju događaja. Homer navodi reči iz njegove odbrane: „Oče, reći ću ti kako je bilo zaista. Istinoljubiv sam i ne umem da lažem.“ Tako kaže Hermes, a onda laže. Ta bezočnost božanskog odojčeta budi smeh kod bogova. Čitava situacija je zabavna, a istinoljubivost, kojom su se do tada dičili bogovi, ostaje pod znakom pitanja.
Hermes je izmislio drugu verziju stvarnosti, ne nužno onu koja se dogodila, nego onu koja se mogla dogoditi. Dosta nezgrapno to nazivamo lažju, mada je tu adekvatnija reč „konfabulacija“, koja potiče od latinskog confabulari, confabulatus, što znači „razgovarati, kazivati“, a koja je sastavljena od prefiksa
con(cum) „sa“, „zajedno s“ i fabulari od fabula, „bajka“. To označava pripovedanje izmišljenih događaja kao onih u koje se veruje.
Primena termina „konfabulacija“ umesto „laž“, dopušta da na Hermesa blagonaklonije gledamo. Književnost nastoji da prenese celinu iskustva, a ne činjenice. To je poigravanje svetovima i mogućnostima, zavodljivo opsenarstvo koje oduzima dah, koje briše i poništava naše pedantne i pragmatične poretke, naše deobe „odavde-dovde“, brižljivo sređene fioke naše pameti.
Hermes je izmislio i pismo. Bog je puteva, putnika, trgovaca, lopova i pastira. Pokrovitelj svih pronalazača. Vredno radi kao emisar bogova. Mrtve duše odvodi u Had. Kurir je i ambasador. Pogledajte samo na Internetu, proverite koliko danas, u XXI veku ima primena božjeg imena „Hermes“ i njegove rimske verzije „Merkur“.
Pokazaće se da je to ime blisko povezano sa svim vrstama komunikacije, pisanjem pisama, pravljenjem grafikona, sređivanjem, prenošenjem informacija, obeležavanjem. To su takođe oblasti lečenja, obuke i razmene i trgovine. To je prevara, stvaranje iluzija i svojevrsno opsenarstvo, podrugljivo imitiranje, humor i plitka šala. Za Hermesa se nekada govorilo da je noćni voajer. O, da, bez noćnog voajerisanja ne bi bilo ni književnosti!
Pogledajmo sada Hermesovu decu: to su Pan i Hermafrodit. Navode nas na razmišljanje o drugačijim Hermesovim sferama koje se neprekidno povezuju sa književnošću: njeni koreni su u najstarijoj mitologiji, u čovekovom pamtiveku u kom su primarni strahovi još napola životinjski, sisarski, kada su prvi ljudski snovi transponovani u priče; a sama književnost, povrh toga, u svom najdubljem značenju lišena je pola, preuzima one slojeve ljudske psihe gde polni dualizam ne obavezuje, i čovek je biće puno, nepodeljeno, i oberučke može da zahvata iz svoje Svecelosti.
Zato bih rekla da Hermes ima troje dece: najstarijeg sina, Pana, srednjeg ćerkosina Hermafrodita, i najmlađu ćerku – Književnost.
Zbog toga književnost, a posebno meni najbliža vrsta, roman, uprkos mišljenju nekih akademika, ne bi trebalo da bude elitistička veština. Treba da bude svakidašnja i obična veština, koja se otire o stanice, hotele, tezge. Da ima mudrost uličnog života i da izbegava stilističko kočoperenje i mudrovanje. Roman treba da stvara svet u koji možemo da uđemo, nešto poput holografskog filma u kojem čovek postaje deo same projekcije. Treba da izgradi ličnost ili mesto koje će biti izvor neprekidne iluzije da postoje zaista i – štaviše – da mi sami možemo da budemo oni. Trebalo bi da postoji lampa koja će ono što je očigledno uvek osvetljavati pod drugim uglom, tako da ono što je bilo poznato postane odjednom potpuno nepoznato, ono što je očigledno – neočigledno, ono što je pripitomljeno – divlje, a ono što je bezbedno – sumnjivo.
Verovatno nema drugog, efikasnijeg načina da makar na neko vreme prestanemo da budemo to što jesmo i postanemo neko drugi. To iskustvo je fascinantno i donosi olakšanje.
Dok čitamo, mi učestvujemo u životu nekog drugog i postajemo taj drugi. Gledamo njegovim očima, zapažamo svet njegovim čulima i mislimo njegove misli. Takva promena je bezbedna, i ne stvara od nas zavisnike kao što to čine narkotici. Muškarac može da bude žena. Jan Kovalski može da postane Ana Karenjina, a osmogodišnja Olga Tokarčuk kapetan Nemo.
Čitaočeva individualnost i identitet dodiruju se i konfrontiraju sa ličnostima protagonista, i nema šanse da ne ostaje traga u mladom čoveku. Prihvatamo ih naivno, kao ljude koje srećemo, oberučke preuzimamo njihove živote, žaleći što oni ne mogu da uzimaju od nas.
Bilo bi zanimljivo istražiti kako je i koliko književnost doprinela formiranju vrlo individualizovane, samosvesne ličnosti savremenog čoveka. Jer nema sumnje da nas knjige menjaju. Ali da li i mi menjamo knjige? Da li i one uče od nas, da li se menjaju zato što ih mi čitamo?
Znam jednu vežbu koja taj problem dobro ilustruje i godinama je praktikujem. Uzmite knjigu koju posebno volite i čitajte je na svakih osam, deset godina (morate početi što ranije, dok ste još mladi, da bi eksperiment uspeo), i videćete veliku tajnu teksta – on se menja, raslojava, treperi. Zatečeni ste sopstvenim čuđenjem – veoma je mogućno da svaki put pročitate nešto potpuno drugo od onog što ste čitali ranije, a ličnosti koje ste zapamtili, nećete više moći da pronađete, toliko su se od vremena poslednjeg čitanja promenile. Diskutuje se sada o drugim temama i privlači vas kod njih nešto potpuno drugačije. Bićete iznenađeni da se u knjizi pojavljuju figure kojih ranije tamo nije ni bilo, dok one koje ste zapamtili iz prethodnog čitanja udaljuju, propadaju u neki drugi ili treći plan.
Meni je tako sa Čarobnim bregom. Prvi put knjiga mi se činila smrtno ozbiljna i tužna. Siroti naivni Kastorp, rascepljen između dve demonske ličnosti: Nafte i Setembrinija.
Čas staje na jednu, čas na drugu stranu njihove debate. Njihovi razgovori za mene su bili teški i zahtevni; nije ni čudo da sam stalno koristila enciklopediju. Imala sam utisak da učestvujem u intelektualno fundamentalnom događaju koji će zasvagda formatirati moju pamet. I osećala sam da je stvarnost u kojoj je takva diskusija bila moguća, već prohujala, da postajem svedok njenog sunovrata.
Drugo čitanje bilo je čulno, domaće, ožiljeno čežnjom za svetom dugačkih rečenica i regularnosti događaja koja nas uvodi u trans. Suptilna psihološka igra, gestovi, mimika, prikradanja i pogledi. Teorije koje ne služe objašnjenju sveta nego gradnji sopstvenog identiteta, uvek punog skrivenih motivacija. I erotizam koji se pojavljuje u najmanje očekivanim trenucima i koji poput epidemije dotiče sve i svakog.
Poslednje čitanje, pre nekoliko godina, donelo mi je mnogo zabave, odjednom sam uočila grotesknu dimenziju tog romana.
Kastorp se prometnuo u lukavog trikstera, u čarobni štapić koji gde god se pojavi pred našim očima pravi pozorište lutaka. Sada sam se cerekala čitajući šta i kako govore ti kočoperni, mada simpatični tetrebovi (pogotovo taj do pod grlo zakopčan Nafta). Nije li Kastorp postao ta demonska sila koja kod njih oslobađa neprekidnu želju da se razmeću i teoretišu na svaku temu. Iscrpljivali su se u bici u kojoj nijedan od njih nije imao šanse, jer je to bila borba kobajagi. Naš siroti Hans pokazao se kao katalizator za panoptikum u Davosu i odlazeći, ostavio ih je sve poput zaokupljenih, raspričanih senki.
Posle ovako predugačkog uvoda, preći ću, poštovana gospodo na ono što sam najavila kao temu svog izlaganja – istorijat mog sopstvenog čitanja. I odmah na početku ću vam reći da je moj otac bio bibliotekar.
Bio je svojevrsni kralj – njegovo je bilo kraljevstvo polica, a delilo se na srezove: poljska istorija, svetska istorija, poezija, drama… U bibliotekama u kojima je radio uvek je obavezno stajao akvarijum u kojem su plivale japanke i neonke, kao tajanstvene čuvarice reči – i same neme.
Odlazeći na posao, vodio je sa sobom našeg psa Filona koji je ležao između stalaža. Vršljajući, morala sam da pazim da na njega ne nagazim. I sedeći tamo na podu između polica, naučila sam da čitam. Ne znam kako se to desilo. Prosto-naprosto, jednog dana naslovi na hrbatima počeli su da mi progovaraju i odjednom je sve dobilo značenje, kao da sam zakačila tajanstvenu, mada bezopasnu psihozu. Kada se to desilo, ne znam, niko drugi se toga ne seća. Jednostavno sam počela sama da čitam brzo i vešto, bez ičije pomoći. Jedna od mojih prvih omiljenih knjiga bila je partizanska pevanka, koja mi je donela patetična uzbuđenja, a jedan stih: „Moje kosti će mahovinom obrasti“, iz poznate pesme „Danas ti neću doći“, posebno me je pogodio i zapanjio. Vrlo je mogućno da je to bilo moje prvo razmišljanje o smrti. Sledeće moje čitanje, potpuno drugačije, za vreme dok sam bolesna dugo morala da ležim u krevetu, to je mala enciklopedija Poljskog instituta za nauku, sa zelenim koricama od impregniranog platna, knjiga iz koje sam slabo šta razumela. Računalo se istinsko zadovoljstvo u čitanju, koje dolazi od sastavljanja znakova u glavi i njihovog prerađivanja u slike i slutnje. Ko čita samo da bi razumeo, vrši blasfemiju. Čita se zato da bi doživljavao, to je dublja, celovitija vrsta razumevanja.
Najpre sam, kao svako dete, čitala bajke. Kod kuće sam imala dvotomno izdanje poljskih bajki, koje mi je bilo teško za čitanje, jer su slova bila sitna i gusto raspoređena, a tekstove su pisali izvanredni pisci. Moja omiljena iz te zbirke bila je najpre bajka Kraševskog Cvet paprati, priča koja me je uvek duboko potresala i rasplakala bi me, i čije je prosto naravoučenije „Ne možeš biti srećan kada su oko tebe nesrećni“ zauvek odredilo moj senzibilitet. Rado sam čitala bajke.
Plakala sam čitajući Andersena, naročito tamo gde su junaci postajali predmeti. Braća Grim izazivala su moju zapanjenost (imala sam predratno, od čitanja izraubovano izdanje) – pratio me je uznemirujući osećaj da njihove priče prevazilaze neku suptilnu granicu i svaki put postavljaju izazov pred moj mali razum. Volela sam narodne bajke o lukavim Ivicama ili Ivanima, koje su svi držali za budale, dok su oni osvajali sve princeze sveta.
Zatim se, nekako neprimetno, u mom čitalačkom životu pojavila mitologija. Jedna od najvažnijih knjiga mog detinjstva, možda čak najvažnija, bila je upravo Mitologija Jana Parandovskog. Imala sam ih nekoliko. Prvi primerak sam toliko pohabala od čitanja da se knjiga raspala. Uostalom, ionako sam već napamet znala sve te priče; znala sam sve veze među bogovima, njihove atribute i pustolovine. Danas bih u televizijskom kvizu o tome sigurno pobedila. Istovremeno, počele su da me interesuju druge mitologije, ne samo grčka. Otkrila sam da je ceo svet pun priča koje su često slične među sobom. Posebno su me zanimale kosmogonije, taj neverovatni čin stvaranja koji je poticao iz nekakve priče, iz konflikta, dijaloga, borbe ili ljubavi. U početku sveta uvek je bila neka priča.
A potom sam se zagrejala za Žila Verna. Brzo sam pročitala sve što je otac u biblioteci imao i nije imao – tada sam počela da zahtevam svoju biblioteku. Vern me je privlačio ali i odbijao. Nepodnošljiv mi je bio njegov odnos prema tajni. Nagomilavao ih je samo zato da bi ih na kraju dešifrovao shodno direktivama razuma. Najpre mi je to pričinjavalo saznajnu radost i lečilo me je od detinjih strahova, a zatim je ipak počelo da me iritira. Čitala sam dugo, sva zarumenjena u licu, sve dok se ne bi otkrile tajne i objasnili slučajevi. Na kraju sam uvek imala osećaj nezasitosti i razočarenja.
Možda se baš tada, dok sam čitala knjige Žila Verna, rodila u meni želja da pišem. Želja da nastavim pustolovine profesora Lidenbroka ili Fileasa Foga, da ih protegnem dalje, ka još širim horizontima nejednoznačnosti; da bih zaštitila tajnu, da bih sprečila da se ona probije tupim i nezgrapnim šrafcigerom zdravog razuma. Jedina ličnost koja se u neku ruku odupirala toj vernovskoj okamovoj oštrici bio je kapetan Nemo. Njegova tajna, mada objašnjena, nikada mi nije postala jasna, čime je Nemo očito duboko ostao u mom sećanju postavši mi blizak, mada ne do kraja razumljiv.
Od kapetana Nema brzo sam stigla do kapetana Ahaba, njegovog duhovnog književnog brata. Krenula sam u pravcu psihološkog romana, gde tajna nije poticala sa nepoznatih ostrva ili unutrašnjosti zemlje, nego iz belih mrlja i unutrašnjosti psihe.
Proždrljivo sam čitala obimne romane. Moju malu sobu ispunjavali su opisi, dijalozi i ličnosti poput holograma.
Čitala sam ležeći ili klečeći, na kauču, na podu i u kadi. Uvek sam sa sobom imala nešto slano – slane figurice iz Vjeličke (donela sam ih u velikim količinama sa školske ekskurzije), jela sam ih sistematski; ili sam držala činijicu soli u koju sam umakala čas prst, a čas žvaku (ondašnja luksuzna žvaka „Paja Patak“ žvakala se po nekoliko dana); sa stidom moram priznati da sam jela i magi kocke, kocke za supu. Taj ekscentrični porok uzimala sam za puko osobenjaštvo, sve dok nedavno nisam negde pročitala da su mladim učenicima u ješivi, koji su intenzivno studirali Toru, postavljali takve činijice sa solju, da bi za vreme učenja mogli da umoče tamo polizani prst. Dakle, to nije bila moja ekscentrična hirovitost, nego stari običaj, duga tradicija čije je uzroke teško otkriti. Moje zadovoljstvo je bilo ogromno, bila sam u pravu!
So ima neke veze sa čitanjem i dobro su to znali najizdržljiviji i u perfekcionizmu nenadmašni čitaoci – Jevreji koji su proučavali Toru. Imam svoju teoriju o tome (ovo kao da je rekla Janjina Dušejko) – naime, so pomaže da se bolje prenose impulsi na sinapsama, zahvaljujući tome naš nervni sistem, naše zapažanje i mišljenje rade bolje i brže.
Čitala sam za vreme raspusta. Prvog dana otišla bih u lokalnu biblioteku i bibliotekarke su se čudile kad bih iznosila čitav štos knjiga. Dešavalo se da sam dnevno čitala po jedan roman, ukoliko je, naravno, bio razumnog obima.
Čitala sam pored noćne lampe, zbog čega sam pokvarila vid. Čitala sam za vreme jela i u toaletu. U kadi, na plaži, na placu, u vozovima, u automobilima, dok ljuštim krompir i dok štrikam. Moji roditelji su naručivali serije Biblioteke poljske i strane klasike, izdavački poduhvat nekoliko tadašnjih izdavača, i svake dve nedelje stizao je novi naslov.
Uzimala sam jednu po jednu knjigu sa police, kako su bile poređane, nisam se protivila: Pesma o Rolanu, Povratak Platonova, Eshilove tragedije, ili Životopisi glasovitih ljudi Pjera Brantoma. Onda kada mi nisu bile zalepljene za štampani tekst, moje oči su se razilazile na sve strane. Dobila sam spoznajnu razrokost, obrisi sveta rasplinjavali su se bez čitanja.
Kod kuće sam držala otvorene knjige na raznim mestima i čitala sam ih tamo gde sam se našla. Bila sam zavisna. Upravo tada je počelo da me fascinira sve što je tajanstveno, nejasno, ekscentrično, što budi čuđenje i jezu. Vuklo me je ka mračnim parabolama. Preko Edgara Alana Poa, kog sam zavolela dubokom ljubavlju i večitom odanošću, nastavljala sam da tražim to neverovatno, to unglaublich, uncanny, to jest ono što me do danas najviše privlači u književnosti. Vođena ogladnelom intuicijom na kraju sam naišla na Kafku, Čehova, Dostojevskog, Šulca, Mejrinka, Žorž-Šarla Ismansa, Alfreda Kubina i Rolana Topora. I ovde sam pustila duhovno korenje – u zagušljive, košmarne mrakove Srednje Evrope.
Pa čak i kasnije, onda kada sam u književnom putovanju po daljim policama biblioteka naposletku naišla na druge kontinente – svejedno sam uvek ostajala verna tome: romanima, koji se odvaže da opišu nepodnošljivu čudnovatnost sveta.
Nemogućno je bilo zaobići Stanislava Lema. Čemu me je naučio Lem, kog je drugi moj omiljeni pisac, Filip Dik, uzeo za mnogostruko biće, nešto kao višeglavu aždaju stvorenu u laboratorijama KGB-a? I sama sam imala razne slutnje pitajući se ko je taj sitni čovečuljak sa licem vanzemaljca.
Lem mi je razlabavio pamet, tako bih to rekla. Poludela sam čitajući Lema, malo je falilo da postanem ljubazna i pragmatična drugarica En iz Grin Gejblsa. U jednom putovanju Ijona Tihija (a sve sam ih znala skoro napamet, što me je ljutilo, pošto nisam više mogla da ih čitam „iznova“), junak upada u vremenski čvor, zbog čega se sve vreme vraća na isto mesto, svaki put pomalo ipak stariji ili malo mlađi. Njegov brod je na kraju tako mnogo ispunjen njim samim, da se već teško u njemu kreće. Ijon otpre sat vremena sreće se sa Ijonom optre dva sata i od juče, i otpre dve nedelje. Tako sam se i ja sama sa sobom susretala čitajući Lema: jedanaestogodišnjakinja, koja skuplja isečke iz novina o astronomiji, i fascinira se galaksijama, a onda buntovna tinejdžerka ošišana na ćelavo i brucoškinja na studijama psihologije.
Zbog čega Futurološki kongres nema spomenik u centru Žešova? Zbog čega se po Lemu ne zovu novootkrivene zvezde i galaksije?
U gimnaziji, dok sam pored kreveta držala Lema, skrenula sam u pravcu obe Amerike, i oduševljavala sam se, kao I ceo moj naraštaj, hispanoameričkom književnošću. Čitali smo Borhesa, Kortasara, Aleha Karpentjera i Hose Donosa – mi, gimnazijalci i potom studenti u kariranim košuljama i gojzericama, dok smo stajali u redovima za maslac i sir, za pastu za zube, četkicu, dok smo maštali o pasošima.
Tada sam, takođe, prvi i poslednji put u životu prisvojila tuđu knjigu. Imam je sačuvanu do danas, s pečatom jedne biblioteke čiji naziv neću navesti iz straha od persekucije (mada mislim da je stvar odavno zastarela). Uostalom, uzela sam iz sopstvene biblioteke drugu, jednako „valjanu“ knjigu i dala sam je u zamenu, govoreći da sam ovu izgubila. Bila je to Poezija Tomasa Sterna Eliota, dvojezično izdanje iz 1975. godine, u više glasnom prevodu Česlava Miloša i Mihala Sprušinjskog. Tu knjigu sam svuda sa sobom nosila, u nju sam umetala listove s drugim prevodima, iz nje sam učila engleski, pokušavajući da rimujem na poljskom i engleskom čuvene fraze:
In the room the women come and go
Talking of Michelangelo
Ubrzo zatim postala sam strasna čitateljka Vilijama Foknera, pozajmljujući iz gradskih biblioteka sve što je objavljeno na poljskom. Buka i bes, ili Avesalome, Avesalome postali su ubrzo nešto poput prototipa romana sa kojima sam upoređivala sve druge. Njihova atmosfera, emocionalni naboj, nespokojan, mahnit jezik, iskidana naracija, pripovedanje iz nekoliko različitih gledišta – sve je to sugerisalo da je književnost jedna velika projekcija sveta „ja“ koje piše, i ozakonilo je moje adolescentne solipsističke nemire. O Avesalome, Avesalome napisala sam svoj prvi u životu kritički tekst.
Nedugo zatim, preko mog prvog momka pojavio se u mom životu Bruno Šulc – tiha čitalačka revolucija. Danas, iz vremenske perspektive mislim da su me oni otvorili za to što u suštini jeste čudo čitanja: nestrpljivo udubljivanje u višespratnu, komplikovanu, punu značenja strukturu sveta oko mene, pomoću svesnog korišćenja jezika, pomoću igre znakova, konteksta, metafora, po vijugavim stepenicama nejednoznačnih slika – neprekidno silaženje nizbrdo ili možda penjanje uzbrdo.
I baš tada, kada sam se već sama pretežno sastojala od svih mogućih idiosinkrazija, pročitala sam prvi put Frojda.
Bilo je to prvo poljsko izdanje S one strane principa zadovoljstva, skriveno u knjižari, gde su se knjige kupovale ispod tezge i preko poznanstva. Moram dodati da Frojda smatram za romanopisca, pogotovo onde gde savesno raslojava svoje pacijentkinje u dubinskim analizama. Studiju slučaja tretiram kao slabo poznatu književnu vrstu koju sam kasnije i sama upražnjavala radeći kao psiholog i čiji primeri možda i danas leže u podrumskim arhivima bolnice.
Frojdova književna metoda bila je potpuno drugačija od mojih prethodnih ljubimaca. Frojd se rukovodio mišlju, ne pred osećajem ili emocijom, bilo ga je baš briga za lepotu jezika ili rečenički ritam. Naizgled dosta suvoparno izlaganje, stil naučnika mogao je da uspava osećajnost mlade i neiskusne čitateljke, kakva sam bila onda. Ali sam brzo počela da shvatam da je Frojd neuračunljiv. Čitajući ga, svaki čas sam padala u neku vrstu katatonije. Kako to? Znači može tako? Možeš da povezuješ među sobom toliko udaljene stvari? Da ideš tragovima jedne reči u dubinu, u neki napola zaboravljeni mit, u neku sliku koja se pojavi u glavi? Da dopustiš sebi tako ekscentrične asocijacije? Da pripišeš dubok smisao nečemu isparljivom i nevažnom?
Odjednom se pokazalo da svet nije nevin, da nije onakav kakvim nam se čini. Ima ga mnogo više – skrivenog, sklonjenog, nejasnog; daje ti da ga gledaš sa sve različitijih tačaka i da ga interpretiraš do u beskonačno. Jer Frojd me uopšte nije ubedio u svoju teoriju, ubedio me je u metodu. To me je otkriće potpuno ošamutilo i poklopilo se sa mojom euforičnom sitničavošću, s kojom sam i sama počela da opisujem vlastita psihička stanja, jer upravo sam sama dorastala do neurotične analize.
Od trenutka kad sam pročitala Frojda više nisam umela da gledam na svet na stari način. Nešto čudno se dešavalo s mojom percepcijom – više nisam mogla da gledam nevino, da pos matram svet jedan na jedan, da to što vidim prihvatim kao nešto obično. Posle čitanja Frojda ništa više nije bilo očigledno. Tajna, koju je efikasno kompromitovao Vern, i koja se ponovo vratila kroz mračnu srednjoevropsku književnost, sada se pojavila sa udvostručenom snagom, nadmoćna i sveobuhvatna, pride locirana veoma blizu: u meni, u tebi, u kuhinji, u sobi.
Ovde. Sada. Činovi interpretacije otkrivaju jedan po jedan sloj sveta – u pravu su bili budisti da svet tvore Maje koje lepršaju u pustinji. Interpretacije se mogu uzajamno isključivati – ali ne mari! isključivanje je dopunjavanje! Veze između činjenica intuitivno se ocrtavaju, počinju da deluju sinhrono, asocijacije iz kojih se odjednom stvara očigledno razumevanje.
Interpretacija nije drugačija percepcija, nego davanje smisla. Mnoštva smislova. Tekst je beskonačan, baš kao i Tora koju čitaju studenti ješive, umačući prste u činijice sa solju – verzija ima toliko koliko i mogućih sklopova reči. Svaka verzija je Božje ime, ko ih sve pobroji i iskaže, taj će zatvoriti povest sveta, završiće vreme.
Tako je, gospodo, postojimo ovde zato da bismo čitali.
U takvom mentalnom stanju ušla sam u odraslo doba života, pošla sam na studije i počela sledeće poglavlje čitanja, ali to je već tema za neko drugo izlaganje.
Sada, za kraj, želim da podelim s vama jednu uznemirujuću misao. Ponekad zamišljam da ne umem da čitam. Živim, recimo, pre trista godina na nekom selu, seljanka sam, idem u crkvu, gde sa slika gledaju u mene spokojne oči svetaca. Ne dotiče me postojanje knjiga, dovoljne su mi crkvene slike, znam dovoljno, dosta doznajem od drugih ljudi, zahvaljujem sopstvenim opservacijama. Uveče slušam priče starijih ljudi. Imam mnogo veština, inteligentna sam i radoznala za svet. Ali ne umem da čitam. Ne sastavljam slova u rečenice, ne razumem napisane reči, čak ni one iznad slika u crkvi. Slova su za mene nešto poput šare na kamenu, oblika grane. Slučajne. I što se duže prepuštam toj idiličnoj, reklo bi se, slici, sve me veći užas obuzima.
Odabrala i s poljskog prevela
Milica Markić
(Ovim autorskim tekstom Olga Tokarčuk je otvorila svečanost na Institutu poljske filologije Univerziteta u Žešovu, organizovanu u čast njenog dvostrukog jubileja – pedesetog rođendana i dvadeset godina od njenog romanesknog debija.)
Beogradski književni časopis, br. 54-55, jesen-zima 2019.
2 Komentara