Vinsentovo pismo bratu Teu
Mart 1889.
Razmislimo dobro pre nego što odemo na neko drugo mesto. Vidiš da na jugu nisam imao više sreće nego na severu. Svuda je na neki način, isto.
Pomišljam da iskreno prihvatim svoje zvanje ludaka, onako kao je Dega postao beležnik. Ali, ne osećam se baš dovoljno snažnim za tu ulogu.
Ti mi govoriš o onome što nazivaš „pravim jugom“. Gore sam naveo razloge zbog kojih ja nikada neću otići tamo. To ostavljam, kako je pravo, ljudima potpunijim, celovitijim nego što sam ja. Ja sam dobar samo za nešto osrednje, drugorazredno, prevaziđeno.
Ma koliko intezitet imalo moje osećanje, pa čak i da moja snaga izražavanja dosegne doba kada su materijalne strasti stišanije, na jednoj tako truloj i uzdrmanoj prošlosti nikada neću moći da izgradim veće zdanje.
Meni je, dakle, manje više svejedno to što mi se dešava – čak i da ostanem ovde – mislim da bi se vremenom moja sudbina uravnotežila. Čuvajmo se dakle, lakomislenosti – s obzirom na to da se ti ženiš a ja postajem suviše star – samo takvo ponašanje može da nam odgovara.
Do skorog viđenja, nadam se, piši mi što pre i molim te, pozdravi puno majku, sestru i verenicu, tvoj brat koji te mnogo voli.
Ah, da ne zaboravim da ti kažem jednu stvar na koju sam vrlo često mislio. Sasvim slučajno sam u jednom članku iz nikoh starih novina pronašao natpis sa jednog starog groba iz okoline u Karpentrasu.
Evo tog vrlo, vrlo starog epitafa, iz vremena recimo, Floberove Salambo:
„Teba, Telujeva kći, Ozirisova sveštenica, koja se nikad ni na koga nije žalila.“
Ako vidiš Gogena, ispričj mu to. A ja sam tada pomislio na jednu bezbojnu ženu, ti imaš kod sebe studiju te žene, koja je imala tako čudne oči, koju sam slučajno sreo nekom drugom prilikom.
Šta znači to „ona se nikad ni na koga nije žalila“? Možemo da zamislimo jednu savršenu večnost, što da ne, ali ne zaboravimo da stvarnost u starim vekovima ima ovo: „i ona se nikada ni na koga nije žalila“.
Sećaš se kad je jedne nedelje prostodušni Toma došao da nas vidi i rekao: „Ah. Pa zar vas ovakve žene uzbuđuju?“
Ne, ne uzbuđuju baš uvek, ali povremeno se čovek u životu oseti toliko zapanjen, kao da je ostao ukopan u zemlju.
Ti mi sada govoriš o „pravom jugu“ a ja sam rekao da mi se čini da bi bolje bilo da tamo idu potpuniji ljudi nego što sam ja. Nije li „pravi jug“ pomalo ono mesto na kojem bi se pronašao razlog, strpljenje, vedrina, dovoljni da bi se postala ta čestita „Teba, Telujeva kći, Ozirisova sveštenica, koja se ni na koga nije žalila“?
U odnosu na to, ja se osećam kao, ne znam ni sam kakvo, nezahvalno biće.
Tebi i tvojoj ženi povodom venčanja želim sreću i vedrinu i da taj pravi jug imate unutar sebe, u duši.
Ako želim da ovo pismo pošaljem danas, treba da ga završim, stisak ruke, srećan put, puno pozdrava majci i sestri.
Samo tvoj,
Vinsent
