Pogovor
Onore de Balzak je živeo i rodio se u doba neobičnih suočenja prošlosti, sadašnjosti i budućnosti: u društvenom haosu i poremećajima i društvenih i materijalnih vrednosti, u plimi i oseci događaja s najžešćim i najoprečnijim sukobima interesa. Bilo je to doba neostvarenih nada revolucije — rashlađenih zanosa Carstva, doba propadanja stare Francuske koja se davi u valima moćne buržoazije, čiji su ideali i ambicije: održati se na vlasti, bogatiti se i uživati, doba u kome se sila novca uzdiže kao jedna jedina sila i nameće svoj bezočni zakon.
Rođen je 20. maja 1799. g. u Turu. školovao se u provinciji, zatim u Parizu, gde je završio prava. Mimo volje roditelja, počeo je odmah po završetku studija da se bavi književnošću, ali bez ikakvog uspeha. Posle šest godina uzaludnih književnih pokušaja, on postaje izdavač, štampar i slovolivac, ali i u tim poslovima ne uspeva, i upada u velike dugove koji će ga mučiti celog života. Ali on nije klonuo duhom i nanovo se vraća književnosti; u tridesetoj godini objavljuje roman Šuani, u kome se prvi put otkriva i ispoljava sva njegova tvoračka snaga i sposobnost.
Dotad nezapažen, Balzak odjednom postaje gotovo slavan. Pojava Šuana jedan je od najznačajnijih datuma u Balzakovoj književnoj evoluciji. On će napisati nekoliko boljih romana, ali će Šuani ostati njegovo najdirljivije delo jer je pisac u njemu, posle dugog, mučnog i sporog sazrevanja našao svoj pravi put i obelodanio gotovo u celosti sve buduće osobine Ljudske komedije. Otada, za dvadeset godina, koliko će još živeti, Balzak se sav predaje svom delu, osuđujući sebe na život tamnovanja i argatovanja. Obično je spavao od osam časova uveče do dva sata posle ponoći. Tada ustaje i radi do šest časova ujutru. Zatim se okupa, doručkuje, popije šolju gorke kafe, prima svog izdavača koji mu donosi korekture i odnosi ispravljene rukopise, i nanovo radi do podne. Ruča nešto lako, uz šolju kafe, koju je nemilice pio za vreme rada, i odmah nastavlja rad do šest sati uveče. Pojede nešto, i ponovo prima izdavača. Takav izgleda njegov radni dan. To je bio Balzakov život koji se stalno ispunjavao radnim podvizima i prelazio u legendu. Njegove česte izjave u prepisci s groficom Hanskom, kojom će se oženiti posle sedamnaest godina ljubavi, daju nam jezivu sliku njegovog ispolinskog rada: »Poslednje sedmice nisam sve u svemu spavao deset sati.« — »Dvadeset šest dana nisam izišao iz svoje radne sobe. Spavao sam samo po četiri sata.« — »Radim po dvadeset časova bez prekida.« »Znate li koliko ima noći kako nisam spavao? Četrdeset dve.«
Posle takvog višenedeljnog argatovanja, Balzak bi se pojavio iznuren i bled, potpuno slomljen.
Njegova snažna radna mašina nije se mogla zaustaviti sve dok nije u džinovskoj borbi života i dela, smrvljena 18. avgusta 1850. U toj večitoj borbi sa nevoljama svih vrsta, sa poveriocima koji ga gone zbog dugova, sa izdavačima koji traže nenapisane a naplaćene romane, Balzak čini radne podvige koji prelaze granice ljudske energije. Za dvadeset dana dovršio je Cezara Birotoa i Banku Nisenžan; za deset dana napisao je Pjeretu; za osam dana trećinu Izgubljenih iluzija; za jednu noć Tajnu braće Ruđeri. Tako radeći, Balzak je za dvadeset godina napisao blizu sto dela, koja zajedno čine njegovu Ljudsku komediju (opšti naslov za sva njegova dela povezana u osam ciklusa), od kojih neka zauzimaju prva mesta u francuskom romanu.
Iako je napisana u doba romantizma i nosi neizbežno obeležje svoga vremena, Balzakova Ljudska komedija nije romantizam, nego realizam. Balzak je realist i po svom temperamentu, i po svojim sposobnostima da zapazi i tačno opiše sve detalje i karakteristike stvarnosti koja mu se ukazuje, da verno slika i karaktere i naravi, .da tačno opisuje i fizičke i društvene sredine. Balzakov realizam nikad nije snažniji i kritičkiji nego kad analizira i slika raspadanje kapitalističke buržoazije sa svim oblicima njene korupcije. Ljudska komedija sadrži najizrazitiju i najtačniju sliku francuske buržoazije za vladavine Luja Filipa. Balzak je žestoko mrzi jer je bez viših društvenih i političkih ideala. Njena je glavna deviza: obogatiti se. Za nju je novac glavna životna opruga, a berza je postala hram novog boga.
Niko nam nije kao Balzak opisao sve moguće postupke novčane groznice francuske buržoazije i pokazao kako ta borba i trka za novcem nagriza, podriva i kvari društvo, od ministra, političara, finansijera, sudije i žena iz visokog društva do trgovca, sveštenika, oficira, novinara, zelenaša i javnih žena. Kroz celu Ljudsku komediju Balzak slika poroke i trule naravi poslovnih ljudi, ističući da Francuskom ne vlada ni kralj ni ustav nego »svemoćna petofranka«.
Balzak je najbolji primer da može postojati protivrečnost između pogleda na svet i umetničkog stvaralaštva, primer koji rečito pokazuje da su kod velikog pisca i pravog realiste žeđ za istinom i umetničko poštenje jači od svih piščevih teza i političkih stavova. Ta pobeda realizma nigde nije tako snažno izražena kao u Balzakovom delu, u kojem ličnosti romana tako često dolaze u sukob s piščevim ličnim nazorima.
Ta suprotnost između Balzaka pisca i Balzaka ideologa najbolje se ispoljava u slikanju francuskog plemstva. U staleškoj borbi koja se vodila u Francuskoj Balzak je na strani feudalaca, protiv buržoazije, jer u apsolutnoj monarhiji i katoličkoj religiji vidi glavne i zdrave stubove i jedini spas nesređene Francuske. U Ljudskoj komediji, međutim, pored svih Balzakovih načelnih obzira, slika plemstva veoma je svirepa. Nepristrastan istoričar, Balzak ne skriva, nego javno ističe degeneraciju francuskog plemstva koje vrlo često predstavljaju slabački i majušni čovečuljci, koji jedva dišu, ili mladi starci, ostareli pre vremena usled terevenki za vladavine Luja XV. Ne osećajući se ni za šta sposobnim, plemstvo se povlači na svoja imanja da bi tamo skriveno umiralo, »bežeći u unutrašnjost ispred novih ideja kao nekada u inostranstvo ispred narodnih masa«. Balzakovi aristokrati govore o pravdi i poštenju, čovečnosti i plemenitosti — jer Balzak legitimist želi da oni takvi budu — a čine najgnusnija dela koja Balzakovo umetničko poštenje ne može da prećuti, dela koja nam daju strašnu sliku njihove degeneracije i ekonomskog propadanja. Oni ne znaju ni za moral ni za zakon, vode prazan i parazitski život. U provinciji plemići žive po strani, bez veze sa stvarnošću.
Liče na brodolomce koji nisu više za aktivan život, na olupine negdašnjih vremena. Balzak monarhist žali to izumiranje plemstva, ali ga Balzak obožavalac neiscrpnih energija ne spasava. Zato, dok Balzak ideolog jadikuje nad propadanjem feudalizma, glas Balzaka realista optužuje moćne, silne i bogate i snažno odjekuje kroz Ljudsku komediju, kroz koju Balzak diže glas protiv društvenog morala svoga doba, poziva na bunt protiv ljudskih konvencija, nepravde, nečovečnosti, čak i protiv zakona koji su »paučina kroz koju se provlače krupne muve a zaglavljuju sitne mušice«.
Iste je sudbine i Balzakov katolicizam. Iako je za njega katolička vera jedina prava dobrotvorna i prosvetiteljska sila, on o njoj i njenim predstavnicima izriče sudove koji zaprepašćuju. On se ne usteže da jezuite nazove »janičarima rimskog dvora«. U Ljudskoj komediji ima sveštenika bez ijedne hrišćanske vrline, mračnih spletkaroša koji truju tuđe živote i gaze preko leševa da bi ostvarili svoje gnusne planove.
Očevidac prvih pojava utopističkog socijalizma i radničkog vrenja, svedok eksploatacije proletarijata, Balzak, možda najviše iz mržnje prema buržoaziji, pokazuje žive simpatije prema borcima-slobodarima i radnicima, i smelo izjavljuje da budućnost pripada tim ljudima, i da pravog rodoljuba ima još samo »pod prljavim košuljama«. Iako su u Ljudskoj komediji gotovo zaboravljeni i zanemareni, Balzak o tim ljudima jedino govori s divljenjem i ljubavlju.
Zato pravog Balzaka ne treba tražiti u njegovim shvatanjima koja je imao o društvu, nego u njegovom slikanju toga društva, a ta je slika toga sveta. Najsvirepija optužba svih njegovih nedela, nasilja, razvrata, korupcije i truleži, jer Balzak razgolićuje sva naličja društva u kojem su kapital i politika, pod zaštitom zakona, ugnjetavali i iskorišćavali radni i siromašni svet. Balzak ne skriva nijedan oblik zloupotreba i zabluda, nego ih, kao ljubitelj pravde, javno pokazuje, žigoše i osuđuje, a kao društveni kliničar predlaže lekove. Slikajući porobljavanje i ljudskog duha i ljudskog tela od strane krupnog i sitnog kapitala, pljačke bankara i zelenaša, Balzak radi na delu društvenog i političkog ozdravljenja. A zar u otkrivanju zla u svim oblastima i svim njegovim oblicima nije prvi uslov da se ono otkloni i popravi? Eto zbog čega je Balzak i mimo svoje volje jedan od najoštrijih kritičara društvenog poretka tadašnje Francuske i njenih gornjih slojeva.
Zato mi danas ne gledamo na Balzaka kao na pisca koji je mislio da jedan dotrajali svet spasava svojim konzervativnim učenjima, i pri pomisli na njegovo delo prvenstveno mislimo na optuživača svakog društvenog zla, a njegova Ljudska komedija, bez obzira na piščeve subjektivne težnje i namere, označava u znatnoj meri narodni protest protiv svake eksploatacije i narodnu žeti za socijalnom pravdom i čovečnošću. Nesvesno i nehotice, Balzak je dao svom delu karakter optužnice protiv eksploatatorskih staleža julske revolucije.
Onda kad su ostali romansijeri uskrsavali i opisivali prošlost, bilo stranu bilo francusku, Balzak je u životu svoje zemlje i svoga doba tražio i nalazio predmete svojih romana, slikao svet svoga vremena i pisao istoriju savremenih naravi. Njegovi su romani odraz stvarnosti, slika celog jednog društva sa svim njegovim staležima i tipovima.
Balzak je otkrio sve bogatstvo i uvideo sav značaj privatnog života. On je osetio i shvatio obilje unutrašnje ljudske drame i pokazao da se jake strasti, veliki bolovi i velike radosti odigravaju i u dušama maloga sveta, da jazbina zelenaša ili skrivnica tvrdice, kancelarija beležnika ili putnička kola mogu biti poprišta uzbudljivih tragedija. On iznosi na pozornicu komedije koje se odigravaju u nekom neznatnom kutku, drame u kojima se ubija pogledom a ne mačem, tragedije bezimenih, surovije i krvavije od klasičnih tragedija. Balzak ne slika samo društvene, nego i materijalne sredine. Da bi slika ljudi bila tačna, treba tačno oživeti i njihovu pozadinu, okvir u kojem žive, u kojem se kreću, jer sve to utiče na njih. Poznati su njegovi opisi varoši, ulica, kuća i pokućanstva, koje prisajedinjuje zapletu svojih romana, tako da učestvuju u životu ličnosti i objašnjavaju izvesne njihove postupke i odlike. Tu je došla do izražaja sva Balzakova snaga i sva virtuoznost opisivanja, koja spada u glavne karakteristike njegovog umetničkog genija. Cela ta materijalna stvarnost, koja okružava ličnosti Ljudske komedije, ima neku moralnu fizionomiju, prisno je vezana za njih, njihov karakter i njihova dela.
Tu novinu romana Balzak je užlebio u sam pojam ovog književnog roda, i danas nam izgleda i prirodno i potrebno da nam romanopisci opišu mesta i sredine u kojima žive njihova lica.
Balzak je nedostižan u stvaranju opštih ljudskih tipova, koji su snažan odraz sadašnjice i žive dužim, istinitijim životom od pokolenja u kojem su sazdani. On majstorski ume zanemariti bezizrazne pojedinosti i iz događaja i pojava izvući ono što je zajedničko i karakteristično. Zbijanjem, sažimanjem i prečišćavanjem, on kreše ono što je izlišno i sporedno, a ističe ono što je izrazito i značajno. Svi nosioci važnijih uloga u Ljudskoj komediji su tipovi i simboli ljudskih vrsta. Balzak je neosporno najveći tvorac živih ljudskih tipova. Oko dve hiljade muškaraca i žena, mladih i starih, junaka i kukavica, poštenjakovića i hulja tiska se kroz njegovu Ljudsku komediju i svi su zadahnuti snažnim životom, istinom i stvarnošću.
Kad stvara tipove, Balzaka manje zanimaju osećanja mekušaca i mlakonja; on je, pre svega, slikar snažnih volja, silovitih energija, neobuzdanih strasti. Svejedno da li su te volje, energije i strasti dobre ili rđave, vrline ih poroci, glavno je da su silne i snažne, da je celo biće na njih usredsređeno, sva snaga u njima sabrana i da one njima neprikosnoveno vladaju. Zato njega manje zanima štedljiv ćifta nego okoreli tvrdica; lopov koji bojažljivo krade zemičku zato što je gladan manje je za njega zabavan nego profesionalni lopov koji krade iz strasti, neustrašiv, nezasićen. Ljudska komedija obiluje tim monomanima strasti koji svim svojim bićem iživljuju neko silno osećanje, njihovo jedino znamenje života i jedini lik sveta.
Tvrdičluk ispunjava ceo život čiča Grandea, čiča Gorio zna samo za roditeljsku ljubav, pohota je jedina pokretna sila svih ludosti barona Iloa, a zavist i mržnja uzročnici su svih zločina rođake Bete. Da bi od ovih ličnosti stvorio nezaboravne tipove, Balzak ih unakazuje i pravi od njih prava čudovišta. Zato što je u prvom redu slikar društvenih vrsta, Balzak i bira obrasce koji najuočljivije predstavljaju svoje vrste.
★
Pored čiča Gorija, Evgenije Grande, Rođake Bete, Rođaka Ponsa, Mutivode, Izgubljenih iluzija, Traženja Apsolutnog, Veličine i propasti Cezara Birotoa, Seljaka, Poslednjeg šuana, i mnogih drugih romana, Balzak je napisao u jedno malo delo, koje spada u najsavršenije Balzakove spise. To je Pukovnik Šaber, remek-delo u svakom pogledu, uzor kompozicije i stila.
To je dirljiva istorija starog ratnika koji se vraća u Francusku posle pada Carstva. On se pojavljuje kao neka vrsta aveti jer svi veruju da je hrabro poginuo na bojnom polju i u ovom jadnom starcu niko ne prepoznaje negdašnjeg Napoleonovog heroja. On se sada našao u jednom sasvim novom svetu koji ne razume, iz kojeg je iščezlo sve što je predstavljalo smisao njegova života, u svetu u kojem nema mesta za njega. Ostalo mu je samo jedno dobro, njegova žena. Ali ona je »žena bez srca«, sebična, preudala se i, da bi sačuvala za sebe Šaberovo veliko bogatstvo, svog bivšeg supruga proglašava za varalicu. Šaber će pokušati da povrati svoju društvenu identičnost i prava na svoju ženu, ali se odriče borbe u trenutku kad mu je trebalo još malo nastojanja pa da izvojuje pobedu, povrati svoje ime i položaj u društvu. Saznanje o gadostima njegove žene otkrilo mu je sve niskosti i gnusnosti visokog društva. Skrhane volje, odričući se svega, on živi u krajnjoj bedi, pada sve niže, do dna društvenih lestvica zatvaraju ga kao skitnicu, da bi umro u jednom domu za starce.
U ovoj tragičnoj povesti Balzak je žigosao moral jednog društva koje dozvoljava nevaljaloj ženi visoke aristokracije da nekažnjeno čini najgnusnija dela i prouzrokuje najveće patnje, i osudio društveno stanje u kojem se rađaju poroci koji su glavni uzroci prljavih postupaka ove žene. I Šaberova supruga, kao Fedora iz Šagrinske kože, oličava sebičnost i taštinu visokog društva. Ona se iz taštine udala za grofa Feroa, koji se oženio njome samo radi njenog velikog imanja, koje je nasledila posle »smrti« pukovnika Šabera. Da bi zadržala svog novog supruga koji je ne voli i koji bi je napustio kad bi doznao da je živ njen prvi muž, ona ne zazire ni od čega samo da bi sačuvala »svoje« bogatstvo jer samo ono održava njen sadašnji brak iz računa i taštine.
U ovoj svirepoj ženi Balzak ne vidi samo usamljen slučaj jedne žene, nego predstavnika i moralnu rak-ranu pariske aristokracije, oličenje laži kojima mnoge pariske porodice skrivaju pravi lik svog života. Taj simboličan smisao postaje još upadljiviji zahvaljujući simpatičnom liku jednog čoveka iz naroda koji prima kod sebe pukovnika Šabera sa plemenitošću koja čini snažan kontrast s groznim i hladnokrvnim svirepostima Šaberove žene.
Iako po svojim razmerama pripovetka, Pukovnik Šaber je »po bogatstvu radnje, po dramatičnosti koja se razvija iz stranice u stranicu, iz novih i novih situacija, gotovo jedan od onih romana u kojima će Balzak docnije obuhvatiti celo jedno društvo, celo jedno doba«.
Dušan Milačić
