Anatomija Fenomena

Opije se i Ciga mu cvileći na uvo svira [Tema: Hamvaš]

madjarska

Mađarski Hiperion

DVADESET PETO PISMO

Upravo sam se vratio s Tarimenom s pijace. Dobro smo bili natovareni obojica. Skinuo sam s njega tovar i pustio ga. Toliko se umorio da neće da jede, legao je ispod žbuna i drema. Ja se ispod oraha zabavljam ovim pismom. Danas ne kuvam, od juče mi je ostalo jela, i na dobroj hladnoći je u podrumu.

Dok sam koračao za magarcem dole i gore, palo mi je na um ono što sam već davno mislio, možda kao dvadesetogodišnjak, o mađarskom jeziku. Premišljao sam o tome zato je teško prevoditi s mađarskog na evropske jezike? Nisam mislio na velike jezike kao francuski, engleski ili španski. Ti jezici su stvaralački i živi jezici, s takvim obiljem naviru odnekuda da se drugi jezici s njima baš i ne mogu upoređivati. Stvaralački duh i jezik se ne mogu odvojiti jedno od drugoga. Reč stvara duh, a duh reč. I ovi jezici su, upoređeni s nama, duboki kao okean, i ključaju kao vulkan. Misao, forma, kultura, duh neposredno izviru iz njih. A mađarski na ovim jezicima najčešće zvuči kao nerazumljiva buka na plemenitom instrumentu. Naš jezik retko ima perspektive, ne ume da se zažari, ne ume da lebdi. Kako bi se mađarski mogao prevesti na ove jezike, na ove plamene i poletne i raspevane jezike? Ali mađarski loše zvuči čak i na jeziku nekog malog naroda, kao u norveškom ili srpskom. Stepen života jezika je onakav kao naroda. Tako sam shvatio siromaštvo našega jezika ne u formi i zvučanju, nego u stvaralačkoj snazi. Često sam imao osećanje da govorim mrtvim jezikom. Jezik s drugog sveta. Nekog izumrlog naroda koji više nigde ne postoji, ili postoji ovde samo zbog čudne nemoći, jer ne stvara ništa zbog čega bi vredelo čuvati ovaj jezik. Naši spomeni su stari samo četristo godina, ali je jezik za tih četiri stotine godina na očigled postao siromašniji. I tada sam pomislio, siromaštvo nije što se mađarski ne može prevesti na strani, nego što se strani ne može prevesti na mađarski. Verovao sam tada da se mađarski ne može misliti, osećati, pevati, mađarski nije most između Ja i Ti. Na mađarskom se čak ne može ni sanjati. Zašto?

DVADESET ŠESTO PISMO

Hteo sam još da govorim o izgubljenom mitu Mađara. O izgubljenom mađarskom heroju, o junačkom spevu, o izgubljenom mađarskom junačkom dobu, o svemu onome za što ne znamo ni da li je postojalo ili nije, i kada je izgubljeno, zbog koga i zašto. Treba li još o tome govoriti? Da li je ovde ikada bilo junaka i junaštva? Da li je ovde bilo junaka za kojima su kucala sva srca? Da li su negda ovde činjana velika dela, sem uzajamnog nabijanja na kolac i oslepljivanja? Da li je ovde postojao mit za koji se nije ispostavilo da ga je drugi narod sanjao za sebe i kod nas je samo postao kao religija, oblik vladavine, odeća, pronalazak, umetnost i novac. Zašto?

Postoji jedan mit, njegov pravi smisao, pak, nije dobro razlagati. A sve u svemu to je ovoliko: zemlju su osvojili Huni, Atila je umro i za nekoliko godina veliko carstvo se raspalo. Niko ne zna ko su bili Huni, ali su Mađari osećali da su im srodnici. Odgonetka mita: na ovome mestu gde mi jesmo, teško je živeti. Ova zemlja vukla je bar na pet strana. I Mađari su je samo tristo godina održali ujedno. Prekodunavlje gleda na dugu stranu od Erdelja, od Felvideka, Alfelda. Kao da i ne spadaju zajedno. Teško je ovde održati državu. Nikada ovde nije bilo jedne države, uvek bar četiri. Čak ni Rim nije mogao da osvoji sve. A i sam narod naginje rasturanju. Zašto?

Vojni pohodi, Turci, osvajanje, strana vladavina, verski ratovi, unutarnji razdor, stranci naviru s juga, sa severa, sa zapada, mrcvare jedni druge i one koje ovde zateknu. Zašto?

Jednom je ovde boravio stranac koji je rekao da je ova država calkgwni. Zavetrina, mlakost. Ako čovek dođe sa severa, sunce je sjajno, ako s juga, ono je nejasno, nalazi se na sredini između juga i severa. Ima neke mile i mirne čari u tome što se u ovoj polusvetlosti zelene krošnje drveća i talasaju blagi bregovi, voda sneno blista, a u vazduhu se uvek belasa pramen magle, kao da smo u predvorju drugoga sveta. Čoveku se u ovoj halkionskoj polusvetloj, tihoj zemlji bez vetra pridrema i spava opušteno. Ovde se ne može sasvim razbuditi. Ovo je mesto osame. Iz trstika provire ledene ptice i na glatkoj vodi jezera, kao na staklu, svetli žuto sunce. Ovo je zemlja usnulih, poluživih, gde se ljudi i ne bude iz sna, i tako umiru. Zašto?

Sve je to u vezi: zemlja smrti, bezvetrica, polutama, bez zajednice, mrtvi jezik, bez događaja, ravnodušnost. Zbog toga istinski glasovi ovde nisu oni koji bude iz nazrelog lebdenja život-smrt, nego oni koji stenju kao sablasti. Istinski glasovi su oni koji se stapaju s ovom polutamom i hoće da poverujemo da postoji sve to čega nema, domovina, istorija, junak, vernost, život. Da zaboravimo gde čovek ovde živi. U stvarnosti ovde svako ko je nje svestan, smesta bi trebalo da umre, kao što je umro onaj ko je to znao. Mađarska opijenost jeste kada se iščupa iz ove stvarnosti-fatamorgane i za trenutak poveruje da ono što živi ipak je samo život: postoje prijatelji, braća, domovina, zemlja, zajednica, narod. Kada ume da zaboravi kako u predvorju podzemnog sveta i u svojoj rastočenosti rastopljen spava. Istupio je iz njega i za trenutak može da poveruje da postoji Ti, postoji drugo, postoji svet, postoji zajedničko. Mađarska opijenost uvek je zanos osamljenog čoveka – onoga koji sam sedi za stolom, kao Bešenjei, “živ u smrti”.

Poveruje da ovde postoji zajedničko i skupa, da postoji ono čega nema i nikada ga nije ni bilo, a neće ni biti. Zaboravio je sebe i otuda sada već zna da mu ne može pomoći niko i ništa. To je druga strana ravnodušnosti, divlji skok u sve ono što izgleda zajedničko, opšta stvar, opšte i opšte, uvek opšte, ovo je zanos ovde, koji nagoni na zaborav da se postoji. I obara svakoga ko se usudi da kaže istinu. Svejedno. Opije se i Ciga mu cvileći na uvo svira. Zašto?

Bela Hamvaš

Ostavite komentar: