Piše: Timothy Garton Ash
Na ovom mestu, začudo, gubi se svaki trag Orvelovoj listi. Znamo da je Silija Kirvan trebalo da poseti Orvela sledećeg vikenda, kao i da joj je on, u znak zahvalnosti, 13. maja poslao flašu brendija. Da li mu je ona vratila listu kad je otišla da ga ponovo poseti, pošto je prethodno napravila kopiju i uvrstila je u fajl FO 1100/189? Šta su jedno drugom rekli tom prilikom? Šta se potom dogodilo? Da li je spisak imena predat nekome iz službe?
Sam fajl ne sadrži nikakav materijal koji bi govorio u prilog tome da su prema ljudima sa liste preduzete bilo kakve mere. U pismu koje mi je uputio povodom objavljivanja liste, britanski sekretar za spoljne poslove piše: “Provera naših podataka potvrđuje da je lista jedini uklonjeni dokument koji dokazuje Orvelove kontakte sa Odeljenjem za istraživanje informacija Forin ofisa.” Ali, dobar deo drugih fajlova Odeljenja takođe je uklonjen, dok su, s obrazloženjem da sadrže važne obaveštajne podatke, neki segmenti objavljenih dokumenata izbrisani, odnosno u finalnoj verziji zatamnjeni, “prekriveni” tzv. ćebetom. Kako bilo, u fajlovima se oduvek čuvao samo deo istine.
MISTERIJA: Ozbiljan odgovor na ova pitanja zahtevao bi i analizu prave funkcije misterioznog Odeljenja. Upravo zbog toga sam se i udubio u literaturu koja se njime bavi, a pročitao sam i fajlove koji su objavljeni. Takođe sam razgovarao sa nekoliko članova Odeljenja iz tog doba, između ostalih sa Adamom Votsonom, službenikom koji je naložio Siliji Kirvan da zamoli Orvela da im ustupi listu, Robertom Konkvestom, hroničarom sovjetskog terora, koji je sa Silijom Kirvan delio kancelariju i takođe se “ludo zaljubio” u nju, kao i sa sposobnim Džonom Kloukom.
Slika koju tako dobijamo prilično je haotična, a Odeljenje izgleda kao grupa raznolikih ljudi koji se teško snalaze u datoj situaciji: neposredno posle rata protiv fašističkog totalitarizma, u kojem su mnogi od njih učestvovali; sada suočeni sa novim “hladnim” ratom protiv komunističkog totalitarizma, iza kojeg je stajao britanski ratni saveznik. Pre svega, Odeljenje za istraživanje informacija (IRD) bilo je polutajno. Za razliku od obaveštajne službe, poznate pod nazivom MI6, čije je postojanje vlada uporno negirala, IRD se pojavljuje na spisku odeljenja Forin ofisa, s tim što neki njeni službenici tu ipak nisu navedeni. IRD je većim delom finansirao “Tajni glas”, vladin fond namenjen finansiranju tajnih službi, koji nije podlegao uobičajenoj parlamentarnoj kontroli. Jedan interni dokument Forin ofisa iz 1951. tako navodi da bi “trebalo imati u vidu da je naziv Odeljenja samo način da se prikrije njegova prava funkcija, koja mora ostati strogo poverljiva”.
U početku, “prava funkcija” bila je pre svega prikupljanje i rezimiranje pouzdanih informacija o sovjetskim i komunističkim aktivnostima, prenošenje tih informacija prijateljski nastrojenim novinarima, političarima i sindikalnim vođama, kao i podrška, finansijska i svaka druga, antikomunističkim publikacijama. Odeljenje koje je ustanovio tadašnji sekretar za spoljne poslove, laburista Ernest Bevin, bilo je pre svega, zainteresovano za pisce bliske levici. Bertrand Rasel je, recimo, napisao tri knjižice čije je izdavanje finansirao IRD: Zašto komunizam mora pasti, Šta jesloboda? i Šta je demokratija?. Prema rečima dugogodišnjih službenika, neki pisci, Rasel na primer, bili su u potpunosti upoznati s činjenicom da iza izdavača (zvanično Background Books) koji im je ponudio pisanje takvih knjiga u stvari stoji polutajno odeljenje Forin ofisa; neki drugi, međutim, kao filozof Brajan Megi koji je učestvovao u projektu Demokratska revolucija, bili su zgroženi kada su konačno shvatili ko zapravo finansira izdavača. Model je inače sličan dobro poznatim epizodama iz kulturološkog hladnog rata – finansiranja britanskog časopisa “Susret” od strane CIA, recimo.
Dela poznatijih pisaca bila bi i inače objavljena, ali je angažman Odeljenja ipak pomogao povećanju tiraža, posebno u onim zemljama koje su već bile komunističke ili u onima kojima je komunizam na neki način pretio. U Orvelovom slučaju, Odeljenje je podržalo izdavanje Životinjske farme na burmanskom, kineskom i arapskom, štampanje prilično grube strip verzije tog romana (gde je svinja Major bila nacrtana sa Lenjinovom glavom, a svinja Napoleon sa Staljinovim brkovima, u slučaju da neki čitaoci ne shvate poentu), dok je u zabačenijim delovima Komonvelta organizovano i prikazivanje crtanog filma koji je finansirala CIA, a čija je radnja bazirana na Orvelovom romanu.
Odeljenje je takođe uspostavilo bliske kontakte sa inostranim servisima BBC-ja. U jednom od fajlova koje sam pročitao, navodi se da je službenik Odeljenja pokušao da prisili ser Jana Džejkoba, koji je u to vreme rukovodio evropskim servisom BBC-ja, da prihvati preporuke o izboru reči kojima bi se u programu opisivala sovjetska država. (Jedan primer tih preporuka: “POLICIJSKA DRŽAVA – još jedna korisna fraza koja podvlači ono što se povremeno previđa, a što je suštinski aspekt sovjetskog sistema”). U ovom slučaju, BBC je odoleo pritisku, a službenik Forin ofisa nadležan za aktivnosti IRD-a naložio je svojim podređenima da odustanu od daljih akcija u tom smislu.
Ipak, čini se da neki operativci Odeljenja ipak nisu prestali da primenjuju ove blaže metode “antikomunističkog publiciteta”, kako ga je označio Ernest Bevin. Koristeći recepte naučene tokom rata, odnosno tokom angažmana u Političkom ratnom štabu ili u MI6, pokušali su da se bore protiv onoga što su smatrali komunističkom infiltracijom u sindikate, BBC-a ili u organizacije poput Nacionalnog Saveta za građanske slobode. U svim tim organizacijama i institucijama oni su otkrivali ljude za koje se smatralo da su komunisti i to tako što su širili jezive glasine o njihovim aktivnostima – a možda su činili i nešto gore.
ATMOSFERA: Moramo, dakle, zamisliti Roberta Konkvesta u kancelariji u sedištu Odeljenja, u Karlton House Terraceu, kako savesno prikuplja i proverava informacije o istočnoevropskim političkim prilikama. U jednoj drugoj kancelariji, nekadašnji pripadnik Političkog ratnog štaba ili MI6, mogao je istovremeno da se bavi nešto manje savesnom operacijom. Već iza sledećih vrata mogli biste naleteti na šarmantnog diplomatu Gaja Burža, koji je za Odeljenje radio tri meseca – posle čega je, kao sovjetski agent, svojim šefovima u Moskvi ispričao sve što je znao. Dalje niz hodnik, istina samo početkom 1952. godine, sedela je mlada Fej. Romansijerka Fej Veldon kasnije će ispričati da je, uvek kad je dolazio posetilac iz MI6, njoj i njenim kolegama sugerisano da “okrenu leđa”, da bi džejmsbondovska figura mogla da prođe hodnikom neprimećena. (“Gledaj u zid, draga, dok gospodin prolazi.”) Ipak, i ona i njene kolege uvek su pomalo virili.
Kako se hladni rad intenzivirao, pozitivna (“bela”) propaganda postepeno je zamenjivana “sivom” i “crnom”. Krajem pedesetih, sudeći bar prema svedočenjima ljudi tada angažovanih u britanskim obaveštajnim službama, IRD je stekao reputaciju “odeljenja za prljave trikove”, umešanog u narušavanje ugleda različitih osoba, slanje lažnih telegrama, stavljanje praha koji izaziva svrab na klozetske šolje i sličnih hladnoratovskih igrarija – od kojih malo koja može da se nađe u objavljenim dokumentima, za razliku čak i od nekih visoko poverljivih obaveštajnih podataka.
Svi savremenici tvrde da je vrlo verovatno da nijedno od imena koje je Orvel naveo 1949. nije dospelo dalje od Odeljenja – specijalno ne do MI5, britanske unutrašnje obaveštajne službe, ili do MI6, obaveštajne službe nadležne za inostranstvo. “Iskreno govoreći”, rekao mi je Adam Votson, “ne mogu se prisetiti ni jednog slučaja da smo ljudima iz MI5 ili MI6 rekli nešto poput ‘Shvatate li vi da X kaže da je taj i taj kripto-komunista?’Ipak, kako je i sam naglasio, “stari ljudi slabo pamte”. Jasno je, pored toga, da niko sa sigurnošću ne može da tvrdi šta je, recimo, šef Odeljenja Ralf Murej ispričao svom prijatelju iz MI6 uz piće u nekom klubu.
Silija Kirvan oduvek je isticala Orvelov doprinos radu Odeljenja, iako je tokom devedesetih bilo žučnih rasprava o njegovoj listi. “Oduvek sam znao da je dvoličan”, ustvrdio je o Orvelu marksistički orijentisan istoričar Kristofer Hil, dok je laburistički poslanik Džerald Kaufman u “Evening Standardu” napisao da je “I Orvel bio Veliki brat”. U međuvremenu, Silija Kirvan je insistirala: “Mislim da je Džordž bio u pravu kada je to uradio… Naravno, svi misle da su ljudi sa liste bili predodređeni za to da budu streljani već sledećeg jutra. Umesto toga, jedina stvar koja je mogla da im se dogodi jeste da ne budu zamoljeni da pišu za Odeljenje.”
Neki analitičari danas smatraju da je ovakva antikomunistička delatnost IRD-a bila britanski ekvivalent Mekartijevom “lovu na veštice”. Ako je to tako, onda ne možemo da izbegnemo zaključak da je ta aktivnost ipak bila neuporedivo blaža od svoje američke paralele koja je, recimo, inspirisala Artura Milera da napiše The Crucible, kao i Čarli Čaplina da pobegne u Orvelovu Britaniju.
ZLOČIN I KAZNA: Pogledajmo ko su zapravo bili neki od ljudi sa liste i šta im se dogodilo. Piter Smolet posebno je pomenut u propratnom pismu koje je Orvel poslao Siliji, dok je na samoj listi, u rubrici rezervisanoj za napomene, o njemu zapisao: “…ostavlja upečatljiv utisak nekoga ko je neka vrsta ruskog agenta. Vrlo muljava osoba.” Rođen u Beču kao Peter Smolka, Smolet je tokom Drugog svetskog rata rukovodio sovjetskim odeljenjem pri britanskom ministarstvu za informisanje – koje je, između ostalog, inspirisalo Orvela da u svom romanu stvori Ministarstvo istine. O Smoletu danas znamo nešto više. Kao prvo, sudeći po Mitrokinovoj arhivi KGB-ovih dokumenata, Smolet-Smolka je u stvari bio sovjetski agent, koga je regrutovao Kim Filbi i to pod imenom “Abo”. S druge strane, sasvim je sigurno da je upravo on bio službenik po čijem je savetu izdavač Džonatan Kejp odbio da štampa Životinjskufarmu kao “neumereno anti-sovjetsko štivo”. Kako se, kad se to ima u vidu, Britanija ponašala prema njemu? Tako što ga je proglasila za visokog činovnika Britanske imperije. Potom je postao i dopisnik londonskog “Timesa” iz Centralne Evrope. Najgora stvar koja mu se dogodila jeste to što je neke njegove kratke priče o postratnom Beču izgleda preuzeo Grejem Grin u svom Trećem čoveku. U filmu, takođe, postoji pomen nečega za šta gledalac može da pretpostavi da je naziv bara ili noćnog kluba – “Smolka”.
Laburistički poslanik Tom Driberg – “Obično smatran za kripto komunistu, ali po mom mišljenju NIJE pouzdano pro-KP”, navodi Orvel – regrutovan je 1956. Sudeći po Mitrokinovim papirima, Driberg je koristio ime Lepaž, važio je za agenta u koga se ne može imati poverenja, a angažovan je posle kompromitujućeg homoseksualnog odnosa sa drugim čovekom KGB-a u toaletu ispod hotela Metropol u Moskvi. Bez obzira na to, proslavio se kao pisac i postao Lord Bradvel iz Bradvela na moru. E.H.Kar, Ajzak Dojčer, romanopisac Naomi Mičison (“luckasti simpatizer”) i J.B.Presli, svi su imali uspešnu karijeru, u čemu ih, bar koliko znamo, britanska vlada uopšte nije ometala. Da ironija bude veća, Majkl Redgrejv je 1956. glumio glavnu ulogu u filmu rađenom po Orvelovoj 1984.
Drugim rečima, nikome od njih nije se dogodilo ništa loše, čak ni u slučaju Pitera Smoleta, kada je krivica bila nesporna. Istina, ne možemo sa sigurnošću tvrditi šta se dogodilo manje poznatim piscima i novinarima s Orvelove liste: to bi zahtevalo detaljnije istraživanje. Jedini slučaj nečega nalik na “crnu listu” koji sam do sada zabeležio, tiče se Alarika Džejkoba, manje uspešnog pisca koji je pohađao istu privatnu školu koju i Orvel i koji je godinama ozlojeđeno pratio Orvelove književne uspehe. Sudeći prema jednoj britanskoj političkoj studiji, Džejkob se u avgustu 1948. zaposlio u BBC-ju, da bi mu u februaru 1951. “iznenada bila uskraćena njegova prava, što je značilo da neće imati pravo na penziju”. On se potom požalio svom rođaku, već pomenutom ser Janu Džejkobu koji je, dakle, ranije imao posla s Odeljenjem, a koji je kasnije postao direktor BBC-ja. Pravo na penziju Alarik Džejkob povratio je malo posle smrti svoje supruge Ajris Morli, koja se takođe pojavljuje na Orvelovoj listi, a koja je umrla 1953.
Način na koji je BBC sarađivao sa Odeljenjem za istraživanje informacija, kao i sa obaveštajnim službama koje su se bavile kontrolom zaposlenih u toj kući, jedno je od mračnijih poglavlja hladnog rata u Britaniji. Ali, dvogodišnji gubitak prava na penziju teško da se može smatrati prevelikim mrakom. Kako bilo, i dalje ne postoji nikakav dokaz da je Orvelova lista imala bilo kakve veze sa slučajem Alarika Džejkoba.
nastaviće se
