Paganini, vremešni profesor umetnosti, jednog prolećnog jutra pozvao je njih šest da im izdiktira sledeći životno-duhovni zadatak – obići njegovog mladog prijatelja glumca koji je imao sve ozbiljnije psihičke tegobe. Razgovarati, oraspoložiti ga, udahnuti mu malo radosti. Nisu se zbunile. Takvih akcija je već bilo. One su činile jezgro družine koju je osnovao za pomoć jedinstvenima u nevolji.
Išle su u njegov razred, bile drsko mlade i lepe na različit način. Kao da ih je po tome birao jer nije bilo nimalo lako pridobiti njegovu pažnju i naklonost. Pohađale su čisto žensko odeljenje, jedino u gimnaziji eksperimentalnog tipa, po ugledu na nekadašnju razdvojenost po polu i uživale su u ovoj neobičnoj poziciji koketujući sa mladim profesorima, dok su im dečaci ponekad nedostajali.
Bilo je tu vrlo različitih priča, ali gruba podela bi se zadržala na devojčicama, devojkama i ženama. Ove prve su u uglovima soba čuvale svoje plišane igračke još nespremne da ih sasvim odbace. U drugoj grupi su bile one što su ličile na junakinje iz Prustove plutane sobe omamljene sopstvenim laticama koje su se nečujno otvarale. Preostale su one što su naglo prelazile preko klizavih ivica nesvesne opasnosti da tako prebrzo potroše svoje čari i uvenu.
Glasna Nina kože svetlucave kao da je potopljena u ćilibar, usporena Marija ljubičastih očiju koja se oprezno kao mačka kretala po svom unutrašnjem prostoru, zbunjeno-mazna Jana nalik na naglo izraslog dečaka, ozbiljna bleda Marta, riđi devojčurak Mina i samosvesna Ema, lako su se dogovorile oko pisma kojim mu se najavlju. I još lakše ga sastavile. Ugovorile su posetu zajedničkim glasom, sa ponekom iskliznulom lirskom frazom.
Dan se zvao subota i bio je lak do prozirnosti. Tačno u minut on je na zvuk zvona otvorio vrata periferijske kuće sa nevelikom negovanom baštom. Još na vratima je posrnuo. Pravdao se ljutnjom što ne zna njihova imena. Kako su mogle to da propuste u pismu da pomenu? Izgovarajući njihova imena mogao je zvukom da se pripremi da ih zapamti i pokuša da ih zamisli, jer svako ime nosi određenu boju i značenje.
Tako izgrđene, sedele su tihe i gledale ga pokušavajući da razluče hoće li i jednoj dozvoliti da mu se približi. Otišao je do druge sobe i doneo pregršt crteža koje je želeo da im pokaže. Njegov cimer slikar uradio ih je tokom zime. Rasprosto ih je po podu otvoreno im se diveći. Mrtve prirode smenjivao je poneki stilizovani muški akt rađen u tehnici olovke.
Devojkama se pažnja lagano raspršila po Aleksinom prostoru. Neke su čavrljale između sebe. Jana je gledala kroz prozor u prvi olistao grm. Ema je klekla i rukom prelazila preko grube teksture papira, želeći i da dodirne ono što je videla. Marta je zbog neobične situacije bila na ivici suza. I taman kad je izgledalo da su svi počeli uravnomereno da dišu, Jana je našla za shodno da usredsrećenog Aleksu podseti na kratku prepisku koju je vodio sa njenom starijom sestrom tokom njenog boravka u Americi. Aleksa je reagovao kao da je kakva petarda uletela kroz otvoren prozor. Trgao se, pocrveneo i zaćutao. Neko nepoznat, tek pristigao, možda zna moguću tajnu krhku kao krilo vilinog konjica. Šta je ovom dugonogom stvoru, ovom biću koje nije još ni devojka, je li poludela ili ništa ne zna o opasnosti koje nose reči? Pogledao ju je i Jana je razume šta je uradila. Od tog trena velika kapija pred njima se zatvorila, a one su samo virile i dovikivale se kroz učtivo oblikovanu, nevidljivu ogradu.
Zašto mu je starac poslao ovaj preopojni buket čiji ga je miris gušio i skoro paralisao? Nisu čak ni lepo izgledale u tom višeglasju, kao poljski cvet pored orhideje, jarkožuta pored mrkocrvene. I šta njegova depresija, koja ga je mučila mesecima, može da učini sa ovim dečjim a tako senzualnim kikotom, ni da ga upije ni da mu se grubo suprotstavi?
Paganiniju su već sutradan prepričale tok akcije vešto sastavljajući kose šavove tog pomerenog poslepodneva, tako da mu se priča učinila čistom idilom. E, sad će ih pošto ih je predstavio, pojedinačno slati da ga malo pripaze, pomognu mu oko nabavke i pripremanja hrane. Jer, bio je počeo da iščezava a kroz njega se moglo bez opasnost posmatrati pomračenje sunca. Devojke su znale da od tog plana neće biti ništa. I bez spornih pisama za koje nisu mogle da pretpostave zašto su toliko važna i strogo poverljiva. Aleksa je očigledno umirao a Paganini je mislio da mu duša ima kijavicu. Samo je riđi devojčurak, naslanjajući stetoskop svoje kike na naopako obučen dan, naslutio šta se dešava.
Beznadežnost je odlučila da oćuti. Tako je i učinila. Mini, koja je dugo bolovala ovu smrt, činilo se da su mu te subote isporučili lepo upakovan osinjak čiste žestvenosti, mirno kao da su mu pucali u ojađeno srce.
Zorica Bajin Đukanović
