Predgovor Oskara Vajlda
Umetnik je tvorac lepoga.
Umetnosti je cilj da otkrije umetnost, a da sakrije umetnika.
Kritičar je onaj koji utisak što ga je primio od lepih dela može da izrazi na nov način ili novom građom.
Najviši i najniži oblik kritike jeste neka vrsta autobiografije.
Ko u lepim delima nalazi rđav smisao – pokvaren je i oskudeva u ljupkosti. A to je mana.
Ko u lepim delima nalazi lep smisao – kulturan je. Za njega ima nade.
Izabranici su oni kojima su lepa dela jedino izraz lepoga.
Ne postoje moralne ili nemoralne knjige. Knjige su dobro ili loše napisane. To je sve.
Nezadovoljstvo devetnaestoga veka realizmom bes je kakav oseća Kaliban kad vidi svoju sliku u ogledalu.
Nezadovoljstvo devetnaestoga veka romantizmom bes je kakav oseća Kaliban kada ne vidi svoju sliku u ogledalu.
Moralni život čoveka samo je deo umetničke građe; a moral umetnosti je u tome da se savršeno upotrebi nesavršeno sredstvo.
Nema umetnika koji bi hteo da dokaže nešto. Iako se same istine mogu dokazati.
Nema umetnika sa etičkim simpatijama. Etička simpatija kod umetnika je neoprostiv manirizam stila.
Nema umetnika dekadenta. Umetnik je u stanju sve da izrazi.
Misao i jezik umetniku su oruđe umetnosti.
Porok i vrlina umetniku su građa umetnosti.
Sa stanovišta oblika, model sviju umetnosti je veština muzičara.
Sa stanovišta osećaja, model je glumačka veština.
Svaka umetnost u isto vreme je i površina i simbol.
Ko silazi ispod površine – čini to sa opasnošću po sebe.
Ko tumači simbol – čini to sa opasnošću po sebe.
Umetnost je u stvari ogledalo posmatrača – a ne života.
Podvojenost mišljenja o jednom umetničkom delu dokaz je da je to delo novo, složeno i vitalno.
Kad se kritičari ne slažu, umetnik se slaže sa sobom.
Možemo nekome opraštati što je sagradio nešto korisno sve dotle dok se sam tome ne divi. Jedino opravdanje što je neko sagradio nešto beskorisno jeste što mu se neizmerno divi.
Svaka je umetnost sasvim nekorisna.
Oskar Vajld
Slika Dorijana Greja
Dorijan Grej, centralni lik romana “Slika Dorijana Greja” Oskara Vajlda, predstavlja jedinstvenu figuru u svetu književnosti, čija ličnost inspiriše duboku psihološku analizu. Roman, prvi put objavljen krajem 19. veka, otvara teme kao što su narcisizam, moralna propast i složen odnos između umetnosti i stvarnosti.
U početku priče, Dorijan Grej je prikazan kao mladić izvanredne lepote, sa nevinošću i čistotom mladosti. Ova lepota privlači pažnju slikara Bazila Holvorda, koji odlučuje da naslika njegov portret. Međutim, pod uticajem lorda Henrija Votona, hedonističkog i ciničnog aristokrate, Dorijan postaje sve više opsednut svojom lepotom i razvija narcisoidne crte. Ova opsednutost dovodi do njegove želje da samo njegov portret stari, dok on zadržava večnu mladost i lepotu.
Iz psihološke perspektive, Dorijanov lik je primer narcisoidne ličnosti, koja je karakterisana preteranom preokupacijom samim sobom, potrebom za stalnim divljenjem i nedostatkom empatije. Dorijanova sposobnost da ostane fizički nepromenjen, dok njegov portret prikazuje znake starenja i moralne korupcije, dodatno podstiče njegovu samoživost i egocentričnost.
Kako se radnja odvija, Dorijan ulazi u svet ispunjen porocima, istražujući različite oblike hedonizma i moralne degeneracije. Ovo ponašanje, iako na površini deluje kao potraga za zadovoljstvom, zapravo odražava duboku unutrašnju prazninu i nedostatak istinskog smisla u njegovom životu. Njegov portret, koji postaje sve ružniji sa svakim Dorijanovim moralnim padom, simbolizuje unutrašnju korupciju koju on doživljava.
Ova dualnost između Dorijanove spoljašnje lepote i unutrašnje ružnoće temelji se na Jungovoj teoriji senke, koja sugeriše da svaka ličnost sadrži elemente koji su često potisnuti ili ignorisani u svesti. Dorijanov odbijanje suočavanja sa svojom “senkom” i prihvatanja starenja i moralnih odgovornosti dovodi do njegove duhovne i moralne propasti.
Roman takođe istražuje temu identiteta i suštinske prirode čoveka. Dorijan je prikazan kao ličnost koja je zavedena površnim vrednostima i privremenim zadovoljstvima, gubeći pritom kontakt sa stvarnim životnim vrednostima i moralnim načelima. Vajld kroz ovu priču postavlja pitanje da li je lepota sama po sebi vrednost, ili je to samo privid koji može sakriti moralnu prazninu i korupciju.
Konačno, tragedija Dorijana Greja leži u njegovom neprestanom bekstvu od stvarnosti i odbijanju prihvatanja svoje autentične ličnosti. Njegov krajnji pad je neizbežan rezultat njegovog nemogućnosti da se suoči sa posledicama svojih postupaka i da razvije istinski osećaj za moral i etiku. “Slika Dorijana Greja” ostaje kao večiti podsetnik na opasnosti narcisizma, moralne korupcije i posledica života provedenog u potrazi za površnim zadovoljstvima, zanemarujući dublje, suštinske vrednosti.
Milan Popović
