Jedna od ulica koje se ukrštaju, možda Andes ili San Huan ili pak Bermeho; nije važno. U nepomičnosti predvečerja Esekjel Tabares čeka. Sa ugla ulice može osmatrati, a da ga niko me primeti, otvorenu kapiju velike zgrade koja se nalazi na stotinak koračaja.
Nije nestrpljiv, ali s vremena na vreme pređe na drugi pločnik i uđe u usamljen bife, u kome mu uvek isti čovek služi istu klekovaču, onu koja ne pali grlo, i za koju ostavlja nekoliko bakrenih novčića. Onda se vraća na svoje mesto. Zna da će Čengo uskoro izaći, onaj Čengo što mu je preoteo Matildu. Desnom rukom opipava ispupčenje od bodeža koji on nosi pod pazuhom, ispod raskopčanog žaketa. Već dosta dugo se više ne seća žene; samo misli na njega. Oseća skromno prisustvo niskih kuća: prozori sa rešetkama, ravni krovovi, u dvorištima keramičke pločice ili zemlja. Čovek i dalje vidi te stvari. On ne zna da je Buenos Ajres izrastao oko njega kao neka divna biljka. Ne vidi – njemu je zabranjeno da vidi – nove kuće i velike nezgrapne autobuse. Ljudi prolaze kroz njega, a on to ne zna. Takođe ne zna da izdržava kaznu. U njemu kipi mržnja.
Danas, trećeg juna hiljadu devetsto sedamdeset i sedme godine, prsti desne ruke mrtvog kavgadžije Esekjela Tabaresa, osuđenog na neke minute hiljadu osamsto devedesete, opipavaju u nekom večnom sutonu nepostojeći bodež.
Horhe Luis Borhes
