Н. Dž. Vels kaže: „Bila je nesreća za nauku to što su prvi Evropijani koji su stigli u Ameriku bili Španci bez naučničke radoznalosti, samo sa žeđu za zlatom, koji, pokretani slepim fanatizmom, raspaljenim nedavnim verskim ratom, jedva da su išta zanimijivo zapazili o običajima i idejama primitivnih naroda. Ubijali su ih, pijačkali, bacali u roblje, ali nisu ništa zabeležili o njihovim običajima.“
Botaničar Hiken izriče sledeću presudu: „Do Rio de la Plate stigli su, dakle, prvi istraživači, s aristotelovskim prtijagom, bezmalo nepismeni…“
Ostavljajući po strani ideju o aristotelovskom obrazovanju španskih mornara – i hrabro stavljanje jednakosti između aristotelizma i analfabetizma – navedena mišljenja odražavaju sud o otkrivanju i kolonizovanju Amerike koji je opstao dugo vremena. Ne vidi se jasno, međutim, kako se otkriće nekog kontinenta, s dugim i opasnim pomorskim putovanjima, crtanjem geografskih mapa i eksploatacijom peruanskih i meksičkih rudnika, može ostvariti bez poznavanja astronomije, geografije, nautike, kartografije i metalurgije. Ima razloga da H. Dž. Velsa optužimo za nedostatak mašte, što je jedinstven slučaj, a doktora Hikena za preterani optimizam u vezi s mogućnošću da se kombinuju Aristotelovo učenje i nepismenost.
Takva navigacija bila je moguća zahvaljujući nasleđu grčke astronomije, što su ga kasnije u srednjem veku obogatili Arapi, Jevreji i hrišćani, koje su podstakle tehničke potrebe i astrološke predrasude; Tablice Alfonsa X su zbirka svega suštinskog što se u to doba znalo u nauci o astronomiji. Nautička astronomija je iberijska i njeno poreklo leži u portugalskim Pravilima navigacije; proistekla je iz saradnje Abrahama Sakuta i nautičara iz Lisabonske skupštine matematičara, a posebno Hosea Visinja: to je primena grčko-arapskih učenja sakupljenih u delu Alfonsa X.
Metalurgija, koja je omogućila eksploataciju rudnika u Americi, vodi poreklo od Rimijana, a usavršili su je Arapi u rudnicima u Almadenu.
Isto tako, velika otkrića iz XIV i XV veka ruše praznoverice, predrasude u astronomiji, geografiji, o narodima, jezicima, klimi. Učvršćuje se tek nastala težnja ka slobodnom preispitivanju, koliko zbog revolucije u mentalitetu koju su izazvala, tako i zbog promena u ekonomiji i društvu, otkrića iz tog razdoblja naglašavaju kulturnu činjenicu koju predstavlja renesansa. Izumevanje štampe umnožava značaj novih ideja, i počinje nova era velike materijalne i duhovne aktivnosti. Počev od otkrića Amerike, raspršile su se kao noćne prikaze sva čudovišta za koja su Strabon, Aristotel i srednjevekovni mislioci zamišljali da naseljavaju svet van granica ekumene: bazilisci, grifoni, zmajevi nestaju zajedno s basnoslovnim morima i kopnima na kojima su živeli. Admiral jedva da je u svojim sveskama i zabeležio pojavljivanje dve-tri sirene, i to ne naročito lepe. Od tog trenutka, ta čudovišta gube svojstva stvarnih predmeta (stekavši, razume se, večnost koju im je podarilo njihovo postojanje kao idealnih objekata).
Sam Kolumbo bio je obdaren naučnim duhom: darom zapažanja i teorijskom istrajnošću. Njegova zapažanja o magnetskom otklonu bila bi dovoljna da mu obezbede ime u istoriji fizike; tačno je da je njegova teorija o toj pojavi pogrešna, ali su pogrešne i ove sadašnje. Čak i Admiralove greške su naučne i, daleko od toga da posluže za osudu, najbolji su dokaz zdrave vere u nauku njegovog doba.
Najteža greška od svih koje je počinio bilo je, bez ikakve sumnje, samo otkriće. U vezi s tim, školski udžbenici su raširili sliku o Kolumbu sveznalici, koji u Salamanki raspravlja sa skupom lukavih učenjaka, zlonamernih neznalica. Teško je danas znati o čemu se na tom sastanku razgovaralo, ali se može pretpostaviti da su mnogi od argumenata potegnutih protiv Admirala bili naučno ispravni. Nije verovatno da je osporavana teorijska mogućnost da se na istok stigne putujući na zapad: u to vreme nijedna osrednje obrazovana osoba nije osporavala da Zemlja ima oblik sfere – a tu sferu izmerio je Eratosten iz Aleksandrije. Verovatno je bilo dve vrste prigovora: na prvom mestu, neki teolog je mogao govoriti o mogućnosti „isklizavanja“ kada bi se prešla određena granica tokom plovidbe; to je bilo uobičajeno mišljenje, jer pošto nije postojala predstava o gravitiranju ka središtu, smatralo se da je nemoguće da su oblasti udaljene od evropskog središta nastanjive. Sveti Isidor čak nije prihvatao ni postojanje stanovništva u Libiji, zbog prevelikog nagiba tla; mnogo se manje moglo verovati u mogućnost da se obiđe oko sveta, iz istog razloga iz kojeg je i poricano postojanje Antipoda, onih besmislenih stanovnika koji bi živeli naglavce; i sam Ciceron, eklektičar i skeptik, nalazi za shodno da uveri svog prijatelja Lukula da ne omalovažava „to verovanje“ (Prva akademska pitanja, knjiga II). Druga vrsta zamerki koje su mogle biti upućene Admiralu smislena je i prihvatljiva: grčki geodeti izračunali su veoma različite vrednosti veličine obima zemlje, a one koje je Paolo del Poco Toskaneli ponudio Kolumbu na svojoj mapi zasnivale su se na Posejdonijevim podacima – mnogo manje od stvarnih vrednosti – i na njegovom preteranom proračunu površine starog kontinenta.
Ukratko, Kolumbo je mislio da rastojanje do istoka nije veće od 1200 milja, što je put koji je računao da će preći za pet nedelja. S druge strane, mnogi učeni ljudi toga vremena znali su za Eratostenove proračune, koji su bezmalo tačni, i koji su davali vrednost mnogo veću od one koju je dobio Posejdonije. Ti proračuni pokazivali su da je to putovanje ludost.
Uprkos svemu, Kolumbo je krenuo u pohod, a slučaj je hteo da na putu provede tačno pet nedelja dok nije stigao do novog kontinenta, što objašnjava zašto se njegovo pogrešno uverenje da je stigao u Indiju učvrstilo. Danas znamo da je Eratosten iz Aleksandrije izveo računicu sa zadivljujućom tačnošću i da su Kolumbo i njegovi tehnički saradnici bili u zabludi.
Ali s takvom vrstom zabluda čovečanstvo napreduje.
Ernesto Sabato
