Anatomija Fenomena

Rastrzan između silovitosti i razočaranosti [Tema: Sioran]

cioran c

  1. Temistokle je jednim dekretom, koji su svi odobrili, osudio na smrt tumača poslanstva koje je poslao Kserkses zahtevajući od Atinjana zemlju i vodu, “zbog toga što se drznuo da upotrebljava grčki jezik da bi preneo naredbe jednog varvarina”. Ovakav čin neki narod može da izvrši jedino na vrhuncu svoje karijere. On je u punoj dekadenciji, potpuno izvan toka, čim više ne veruje u svoj jezik, čim prestane da misli da je on najviši oblik izražavanja, jezik kao takav.
  2. Jedan filosof iz prošlog veka tvrdio je, u svojoj bezazlenosti, da je Larošfuko bio u pravu što se tiče prošlosti, ali da bi bio slab za budućnost. Ideja napretka obeščašćuje intelekt.
  3. Što čovek više napreduje, to je manje u stanju da reši svoje probleme, a kada, na vrhuncu zaslepljenosti, bude ubeđen da je na tački kada će da uspe, tek tada postaje svestan da je to nemoguće.
  4. Strogo gledano, uznemiruje me Apokalipsa, ali ne i neka revolucija… Sarađivati na nekom završetku ili postanju, na poslednjoj ili početnoj nesreći, to da, ali ne i na promeni bilo čega na bolje ili na gore.
  5. Samo onaj ko ništa nije produbio ima ubeđenja.
  6. Gledano na duže staze, trpeljivost rađa više zala nego netrpeljivost. – Ako je ova tvrdnja tačna, ona sačinjava najtežu optužnicu koja se može podići protiv čoveka.
  7. Čim životinje nemaju više potrebe da se straše jedne drugih, zapadaju u tupavost i zadobijaju onaj dosadni izraz kakav zapažamo na njima u zoološkim vrtovima. Pojedinci i narodi odavali bi nam isti prizor ako bi jednog dana dospeli do života u slozi, ako ne bi više morali otvoreno ili potajno da drhte.
  8. Ako imate odstupnicu, više ništa nije ni dobro ni loše. Istoričar koji se meša u prosuđivanje prošlosti, postaje žurnalista u nekom drugom stoleću.
  9. Kroz dvesta godina (treba biti precizan!), preživeli od pripadnika isuviše srećnih naroda biće smešteni u rezervate, ići će da ih se posmatra, da ih se gleda sa gađenjem, sažaljenjem ili zaprepašćenjem, a takođe zlobnim divljenjem.
  10. Izgleda da majmuni koji žive u čoporu izbacuju one svoje pripadnike koji su se na bilo koji način družili sa ljudima, Kakva šteta što jedan Svift nije poznavao ovakav detalj!
  11. Treba li proklinjati svoje stoleće ili sva stoleća? Možemo li sebi predstaviti Budu kako napušta svet zbog svojih savremenika?
  12. Što čovečanstvo toliko voli razne izbavitelje, besomučnike koji bez stida i srama veruju u same sebe, razlog je u tome što ono sebi umišlja da oni veruju u njega.
  13. Snaga tog šefa države je u tome što je istovremeno himeričan i ciničan. Beskrupulozan.
  14. Najveći zločini počinjeni su iz entuzijazma, bolesnog stanja odgovornog za gotovo sve javne i privatne nesreće.
  15. Idite i vidite tu vašu budućnost, ako vas to raduje. Ja više volim da se držim sadašnje i prošle neverovatnosti. Vama prepuštam brigu da se sučelite sa Neverovatnošću kao takvom.
  16. – Vi ste protiv svega onog što je stvoreno nakon poslednjeg rata, reče mi ta dama “u toku stvari”. – Prevarili ste se u datumu. Ja sam protiv svega onogšto je stvoreno još od Adama.
  17. Hitler je, bez ikakve sumnje, najzlokobnija ličnost u istoriji. I najpatetičnija. Uspeo je da ostvari upravo suprotno od onog što je hteo, svoj ideal je razrušio tačku po tačku. On je posebna vrsta čudovišta, to jest, dvostruko čudovište, jer je i sama njegova patetičnost čudovišna.
  18. Sve velike događaje započeli su prosečni… ludaci. Možemo biti sigurni da će tako biti i sa “krajem sveta”.
  19. Zohar uči da svi oni koji čine zlo na zemlji nisu bili ni malo bolji ni na nebu, sa kojeg su bili nestrpljivi da odu i da, srljajući ka ulazu u provaliju, “stignu ranije u odnosu na vreme kad je trebalo da siđu u ovaj svet”. Lako raspoznajemo ono što je duboko u toj viziji preegzistencije duša i od kakve koristi ona može biti kad se radi o objašnjenju samouverenosti i trijumfa “zlih”, njihove utemeljenosti i merodavnosti. Budući da je njihov udar pripreman na duže staze, nije čudno što se šire svuda po zemlji: oni je osvajaju pre nego pggo u nju stignu…odista za svu večnost.
  20. Ono što razlikuje istinskog proroka od ostalih jest u tome što on sebe smatra izvorištem učenja i pokreta koji se međusobno isključuju i ratuju.
  21. U nekoj metropoli, kao i u nekoj selendri, ljudi i dalje najviše vole da dožive propast nekog od svojih bližnjih.
  22. Glad za razaranjem toliko je usidrena u nama da niko ne uspeva da je iskoreni. Ona čini deo konstitucije svakoga od nas, budući da je temelj samog bića svakako demonski. Mudrac je namireni, penzionisani rušitelj. Ostali su rušioci na svom zadatku.
  23. Nesreća je pasivno, trpno stanje, dok prokletstvo pretpostavlja izbor toka nasuprot, dakle, ideju poslanstva, unutrašnje snage, koju nesreća ne uključuje. Neki prokleti pojedinac ili narod nužno predstavljaju drugu vrstu u odnosu na nekog nesrećnog pojedinca ili nesrećni narod.
  24. Istorija se ne ponavlja u pravom smislu te reči, ali budući da je čovek sposoban samo za ograničeni broj iluzija, one se uvek vraćaju drugačije zamaskirane, dajući tako jednoj lipsaloj svinjariji izgled novine i glazuru tragičnosti.
  25. Čitam stranice o Jovinijanu, svetom Vasiliju i nekolicini drugih. Sukob između pravovernosti i jeresi u prvim stolećima ne izgleda ni malo bezumniji od onog na koji su nas navikle moderne ideologije. Modaliteti sukoba, strasti u igri, ludovanja i sprdačine, gotovo da su identični. U obadva slučaja, sve se vrti oko nestvarnog i neproverljivog, koji predstavljaju samu osnovu kako religioznih, tako i političkih dogmi. Istorija se može podneti jedino ako izmičemo i jednima i drugima. Doduše, tačno je da bi ona u tom slučaju prestala da posgoji, na najveće dobro svih nas, kako onih koji je trpe, tako i onih koji je prave.
  26. Ono što destrukciju čini sumnjivom jeste njena lakoća. Prvi koji naiđe može da briljira u njoj. Ali, ako je lako rušiti, znatno je teže sebe rušiti. U tome je prednost gubitnika nad agitatorom ili anarhistom.
  27. Da sam živeo u vreme početaka hrišćanstva, bojim se da bih podlegao njegovom zavodništvu. Mrzim tog simpatizera, mogućeg fanatika, ne mogu sebi da oprostim to pristupanje čoporu od pre dve hiljade godina…
  28. Rastrzan između silovitosti i razočaranosti, ličim sebi na nekog teroristu koji je krenuo sa idejom da izvrši atentat, a zatim zastao na putu kako bi konsultovao Propovednika ili Epikteta.
  29. Ako je verovati Hegelu, čovek će biti u potpunosti slobodan “samo kad bude okružen jednim svetom koji je u celosti sam stvorio”. Ali, upravo tako je i radio, a nikad nije bio toliko okovan, toliko rob kao sada.
  30. Život bi postao podnošljiv samo u okrilju jednog čovečanstva koje više ne bi imalo u zalihi ni jednu iluziju, jednog čovečanstva kompletno razuverenog i oduševljenogšto je takvo.
  31. Sve što sam do sada mogao da osetim i mislim liči mi na probe anti-utopije.
  32. Čovek neće opstati. Uhvaćen u zasedu iscrpljenosti, on će morati da ispašta zbog svoje isuviše originalne karijere. Jer, bilo bi nepojmljivo i protivprirodno da se dugo vucara, a završi dobro. Njegova perspektiva je deprimirajuća, dakle verovatna.
  33. „Prosvećeni despotizam“: jedini oblik vladavine koji može zavesti neki duh, koji je odustao od svega, koji je nesposoban da bude saučesnik u revoluciji, budući da to nije čak ni u istoriji.
  34. Ništa nije tako nesnosno kao kad se u isto vreme pojave dva proroka. Jedan mora sebe da izbriše i nestane, ukoliko ne želi da bude izvrgnut sprdnji. Osim ako u nju ne upadnu obojica, što bi bila najpravičnija solucija.
  35. Duboko sam dirnut, čak potresen, svaki put kad naletim na nekog nevinog. Odakle taj? Šta on traži? Ne oglašava li njegova pojava neki neugodan događaj? Vrlo gadnu pometenost osećamo pred nekim koji ni na koji način ne podseća na svoje bližnje.
  36. Svuda gde su se civilizovani ljudi pojavili prvi put, smatrani su od strane domorodaca za štetna bića, za avetinje, utvare. Nikad za živa bića. Neuporediva intuicija, proročki opažaj, nema druge.
  37. Da su svi ljudi bili “shvatili”, istorija bi već odavno prestala da teče. Međutim, mi smo iz osnova, mi smo biološki nesposobni da “shvatimo”. Pa čak i kad bi svi, sem jednog, shvatili, istorija bi se nastavila zbog njega, zbog njegove zaslepljenosti. Zbog jedne jedine iluzije!
  38. X. tvrdi da se nalazimo na kraju jednog “kosmičkog ciklusa” i da će uskoro sve pući. U to ne sumnja ni jednog trenutka. Istovremeno, on je otac porodice i to mnogočlane porodice. Sa takvom uverenošću kao što je njegova, kakvu li je zabludu primenio da u jedan izgubljeni svet izbacuje dete za detetom? Ako predviđamo kraj, ako smo sigurni da on neće da omane, čak ako samo računamo na njegovu mogućnost, onda ga čekajmo sami. Ne treba rađati na Patmosu.

Emil Sioran

Preveo: Miodrag Šuput

 

Ostavite komentar: