Prva stilska figura na koju pomislim kada pišem o parodijama Stanislava Vinavera jeste paradoks.
Sama priroda parodije je paradoksalna. Ona je umetničko delo koje ograničava umetničku slobodu.
Pisac parodije nalazi se u situaciji da stvara književno delo koje će postojati samo za sebe, a istovremeno biti neraskidivo vezano sa drugim književnim delom, koje je služilo kao model. Parodija mora da očuva krhku ravnotežu između podražavanja i preoblikovanja: ako bude previše slična uzoru, biće epigonsko ostvarenje bez ikakve samostalne vrednosti, puki dokaz da pisac parodije dobro poznaje delo koje je parodirao. Ako bude suviše različita, neće ni biti parodija. Parodija mora istovremeno da razori zakonitosti jednog dela i da ih sačuva prepoznatljivim. Ivan Lalić je odlično opisao parodiju kao “dvojnika iz druge dimenzije”.
Paradoksalan je i odnos naše književne sredine prema Pantologiji, najboljoj zbirci parodija ikada napisanoj na našem jeziku. O odnosu domaće kritike prema Vinaveru najbolje svedoče reči Jovana Skerlića, napisane drugim povodom: “Vrlo je teško ozbiljno pisati o knjigama Stanislava Vinavera, jer nije nimalo sigurno da on sam ozbiljno uzima svoju literaturu, ih čak literaturu uopšte. Sve to prilično miriše na mistifikaciju, i bojazan je da iza Vinavera, matematičara po struci, ne stoji lakrdijaška silueta Trajka Ćirića, kako se Vinaver naziva u svojim neumerenim i ne uvek ukusnim šalama po političkim listovima.”1 Ako su ovako prolazile druge knjige Stanislava Vinavera, jednog od začetnika naše modeme, ničem dobrom nisu se mogle nadati njegove parodije.
Vinaver je objavio sledeća izdanja Pantologije: Pantologija novije srpske pelengirike (1920), Nova pantologija pelengirike (1922) i Najnovija pantologija srpske i jugoslovenske pelengirike (1938). Danas za Pantologiju retko ko uopšte zna jer se nakon Drugog svetskog rata pojavilo samo jedno izdanje, 1966. godine; ono je rađeno prema različitim predratnim izdanjima i delimično je skraćeno. Izdanje iz 1938. godine je najvažnije jer je najobimnije i poslednje objavljeno za Vinaverovog života.
Uz narodnu književnost i određen broj starijih pisaca, u Pantologiji je najviše Vinaverovih savremenika. Ona je komičan književni vodič kroz međuratni period, tu su pisci, pokreti, sukobi. U izdanju iz 1938. našli su se sledeći autori: Dučić, V. Petrović, B. Stanković, Rakić, V. Ilić, Crnjanski, S. Miličić, I. Sekulić, S. Pandurovic, T. Ujević, Krleža, R. Petrović, J. Kosor, Šimić,
Nazor, B. i P. Popović, S. Jovanovic, Dedinac, Šantić i još desetine drugih, uključujući i one za koje većina današnjih čitalaca nije čula.
Zbog prostora, ovaj tekst biće ograničen samo na parodije Miloša Crnjanskog, koji je u Pantologiji Vinaverovom rukom potpisan na više mesta. Najznačajnije su dve pesme i jedna pripovetka.
Veze
Sa jednom golom, smrekom
U, umornom mraku
I sa jednom, zelenom rekom
Ja, plavo, živim, u divljem, braku.
I sa jednim potokom.
Ljudi me, mrze još. A rukom, belom
neveselom
Milujem tužno, ko, beli glog
meseca viti, rog
što nariče nad, selom
Koje, pije bolivijski grog,
što, se, u Bombaju cedi.
I drvo, neko, konjički modro, kao kozak
Iz, Samarkanda,
šušti mi kroz mozak…
..Kanda?..
(Miloš Cmjanski)
S puta po Lombardiji
I Ravena
Lutam, još, modar
Po, brežuljcima, rujnim
Lutam, još bodar
Po; vidicima, nečujnim.
Vidici sve; su, mi tešnji
U grimizu: i! agatu
I sanjam, o jednoj tihoj: trešnji
Urasloj u tarčužak i “lepu katu”
što raste – baš u ovome satu –
Tamo daleko, u Banatu.
II Pestum
Lutam, još, rovit
Po; gorama, sinjim
I, vetrom, ovit
Vidicima, se, kinjim.
Vidici me ovi gube –
I sanjam, dok, lutam, svuda
šta, li, rade svilobube
U ovome, satu
Tamo, u senci, onog duda
što, veseli, baba-Natu
– U Banatu.
(Miloš Cmjanski)
NOTICBUH O BELIĆU
On je gledao njene oči. Bile su zelene. Tada se sećao snegova na Pirinejima na koje se nije penjao u detinjstvu.
Njene čarape nosile su u svojim šupljinama grčevitost lutanja. On zasuka malo čarape i poljubi je u njenu joj golu nogu ispod kolena. Hiljadu plavih žilica plakaše skrušeno. U to su vreme trube su zvale na juriš pod Čenstohovom. Engleski kralj nije znao da je Marijina leva noga lepša od desne. Ali na ostrvu Fidži ogluvio je jedan čovek. On je bio poreznik i zvao se Hjuz. I svi su valceri što ih je u to vreme na okarini ispevao Lehar mirisali su na svežu žensku put i na jarca. Samo su mlekarske zadruge zbog toga su silno stradale. Pop Đurica iz Velikog Bečkereka postade džentlmen i naredi ženi da mu sašije gaće od lakog srpskog platna. U to vreme svi Banaćani nošahu lake gaće a Grci su izdali.
Vojnici su ličili na izmršavale gusenice.
Dva jablana pred njegovom kućom počela su da se grlu sa razbludnim vazduhom a od strasti i požude po asfaltu ulice curila je kiša. Dimnjak je goreo sivim požarom na njenoj kući. Stari, kestendžija, postade, džentlmen. I naredi: ženi, da mu spremi glase-rukavice. U to su vreme trube su zvale na juriš pod Čenstohovom. Samo su mlekarske zadruge zbog, toga su silno stradale. U to vreme svi Banaćani nošahu gaće od, srpskog platna. Vojnici, su, ličili, na veoma izmršavale,
gusenice. Dva jablana gledala, su ga, pravo u oči. Belić nije razumeo zašto ljudi ne, nose somotske, kapice. On je znao da, je istina, samo u plavom žuboru drveća a, da života ima samo u mrtvoj prirodi jer ni, stene ni hrastovi nemaju žute prljave noge i znojave obojke.
Ali posilni majora Desimira, ćutljiv, bez desne ruke zađe da traži po komšiluku nov kotao. Ništa se nije razumelo. Govorili su o, oslobođenju i, samo, su, mislili, kako da se čuje svačiji glas. Samo su mlekarske zadruge zbog toga silno, stradale. Vojnici su ličili su na krajnje izmršavele gusenice. Beliću je postalo jasno da, je spas, samo među drvećem. On je znao da, je istina, samo u plahom žuboru drveća. Samo su mlekarske zadruge zbog toga, silno, stradale.
A na starom vojničkom groblju govorilo se da dolaze Senegalci i da imaju dva para nogu da ništa ne vidu, a ruke im se, sklapaju i rasklapaju. Prozori na Gradskom, Veću, koji, su tako dugo gledali zelene, livade postali, su, sumorni. Na ostrvu Fidži ogluveo je jedan čovek. On je znao da je istina samo u, blagom milovanju drveća. U to, su, vreme kestendžije nosile glase-rukavice i svi, su, morali piti konjaka jer, se, svakom čoveku gadilo na čoveka. Oni, su, znah daje istina samo u, drhtavom pozdravu drveća i u ostrvu Fidži gde, su, svi dobri ljudi gluvi.
A na starom vojničkom groblju, za koje tvrde da je ostalo još od pre Rimljana, jedan starinski, prepotopski, slomljeni krst pokazivao je Bogu i nebesima neku smešnu pretnju krajičkom svog trulog nakislog drveta… U to su trube, vreme zvali, na: juriš pod? Čenstohovom. Samo, su, mlekarske zadruge zbog toga: silno olsiromašile. Banaćani, su, prestali: da se, lepo nose. A istina, je, bila samo, gnezdo iznad, drveća na, poluostrvu, Fidži.
(Miloš Cmjanski)
Veze su prema motivima i tonu pesme prvenstveno parodija Sumatre, a stihovi ”A1 rukom, belom neveselom milujem tužno, ko, beli glog meseca viti, rog” nepogrešivo podsećaju na poslednju strofu Sumatre’. ’’Probudimo se noću i smešimo, drago, / na Mesec sa zapetim lukom. milujemo daleka brda i ledene gore, blago, rukom.” Međutim, pomenute stihove iz Veza moguće je povezati i sa drugim pesmama Crnjanskog, recimo sa stihovima iz Povorke’. ’’Zaželeo sam da milujem rukom
I prugu vidika, bistru i blagu.” S puta po Lombardiji je parodija Stražilova. Ovde Crnjanski više ne luta srednjom Italijom (Toskana) već severnom (Lombardija), a najočigledniji putokaz su početni stihovi, parafraza čuvenog “lutam, još, vitak”. Kratka priča je očigledno parodija Dnevnika o Čarnojeviću (noticbuh/dnevnik i belo/čarno, to jest crno). Čarnojevićeva Sumatra se kao u ogledalu pojavljuje s druge strane Australije preimenovana u Fidži.
Bio bi u zabludi čitalac koji bi ove parodije posmatrao samo kao komičnu imitaciju pomenutih pesama i novele. Vinaverova tema nisu bile Sumatra, Stražilovo i Dnevnik o Čarnojeviću već celokupna panteistička poetika Crnjanskog. Nije slučajno što je Vinaver parodiji Sumatre dao naziv Veze. Veze su važan pojam za Cmjanskog, reč koju više puta pominje u Objašnjenju Sumatre.
U njegovoj ranoj poeziji i u Dnevniku o Čamojeviću, pesničko “ja” nalazi utehu i spokojstvo u daljinama, u maštanju o snežnim vrhovima Urala, dalekim brdima, ledenim gorama, tropskim morima, predelima tihim, ogromnim i nepromenljivim, koji mu u haosu svakodnevice govore o dubljem kosmičkom zakonu i sveopštoj povezanosti na svetu. U Pismima iz Pariza on je pisao kako “život nije vidljiv, i da zavisi od oblaka, rumenih školjaka, i zelenih trava čak na drugome kraju sveta”. Čovekovi postupci promeniće život u krajevima koje nikada nije posetio, a kada umre, umesto njega će žive ti neka jela ih teći neki potok.2 U Stražilovu je karakterističan stih: “Potok, što sad, mesto nas, žubori.”
Zbog toga u Vezama pesničko “ja” živi u divljem braku sa smrekom, rekom i potokom. Sveopštu povezanost na svetu Vinaver hiperbolom odvodi u apsurd i tako se bolivijski grog cedi u Bombaju. To je groteskni kraj slike koja počinje šestim stihom i on relativizuje osećanje tuge.
Osnova S puta po Lombardiji je ista kao u Stražilovu. Pesnik luta tuđinom i razmišlja o zavičaju. Komičan otklon od originala prvenstveno donosi izbor slika iz zavičaja: Vinaver se odlučio za svilobube, dud i baba–Natu, čime banalizuje svečani ton Stražilova, u kojem pesnik razmišlja o ljubavi, Fruškoj gori i voćkama. Motiv trešnje, jedan od najčešćih kod mladog Crnjanskog,
Vinaveru služi da pojača vezu sa Stražilovom. U Noticbuhu je lako prepoznati brojne parodirane sumatraističke motive. Pripovedač se seća “snegova na Pirinejima na koje se nije penjao u detinjstvu”. Tačno je da se Rajić seća snega i on se u noveli više puta javlja u raznim scenama, ali to je sneg kada su ga roditelji vozili saonicama na krštenje. Pirineje Vinaver uključuje kao oznaku za daleke predele, a pošto ih spaja sa sećanjem na neviđeno, on sumatraizam već na početku parodije obesmišljava. Stalno vezivanje istine i spasa za drveće jeste direktna aluzija na suštinu Dnevnika; dovoljno je setiti se jedne od Rajićevih misli: “…i nikad mi neće pasti na um, da verujem u šta drugo, do u jablanove.”
I mnogi drugi motivi u Noticbuhu imaju svoje dvojnike u Dnevniku. U Noticbuhu svi Banaćani nose lake gaće zato što u Dnevniku svi oni nose svilene čarape. Kod Crnjanskog, Belić se gadi “svih ovih oko mene”; u Vinaverovoj hiperboli ljudi se napijaju jer se svi gade svih ostalih. Stalno pominjanje mlekarskih zadruga je verovatno aluzija na dva pominjanja zemljoradničkih zadruga u Dnevniku. “Plave žilice koje plakahu skrušeno” vezane su dvostruko za Dnevnik, gde je Rajićeva ljubavnica ovako opisana: “Tople, ljubičaste žilice vijugahu se na njenim rukama”, a nebo, Rajićeva poslednja uteha, “beše mutno, puno nekih plavih žila što su drhtale”. Rečenica Noticbuha u kojoj života ima samo u mrtvoj prirodi jer ni stene ni hrastovi nemaju žute prljave noge i znojave obojke, nije samo ironisanje Rajićevog bekstva od materijalnog sveta, već odgovara pasusu u Dnevniku gde su uporedo opisane zlatne, mlade i dobre galicijske šume i ubijeni i ranjeni ruski vojnici po rovovima, žuti, smradni, pored “puno obojaka i košulja krvavih”.
Kvalitet ovih parodija u dobroj meri zavisi od Vinaverovog izuzetnog osećaja za reći. Ključne reči koje koristi istovremeno su bliske i daleke u odnosu na leksiku uzora, one balansiraju između pesama Crnjanskog i parodične izokrenutosti. Na prepoznatljivu osnovu “lutam, još” Vinaver dodaje prideve rovit i modar, koji više odgovaraju Stražilovu nego što to izgleda na prvi pogled.
Reč ’’modar” u prvom stihu parodije ima dvostruko opravdanje. Vinaver aludira na važno mesto boja poetici Cmjanskog. Svojom univerzalnošću one doprinose atmosferi sveopšte prožetosti i njegovim delima daju izražajnu snagu. Zrna korala iz dalekih mora imaju istu boju kao trešnje iz zavičaja. Plava mora sugerišu beskrajan mir, snežni vrhovi Urala tišinu. Rajić u Dnevniku o Čarnojeviću želi da ode ’’tamo, gde je led zeleji, a voda plava, pod ledom, sneg rumen”. Tamo bi “od silnih boja zanesen, zagledao se i zaboravio sve”, o stenju modrina stena menja pesnikovo raspoloženja.
Kod Vinavera nije samo priroda modra već i pesničko “ja”. Takođe, ako “modar” pročitamo u žargonu, u smislu pretučen, pridev groteskno odgovara atmosferi Stražilova, osećanju povređenosti i poraza, ali Vinaver je duhovna preživljavanja materijalizovao, sveo ih na telesne oznake i tako ih banalizovao. Na ovaj način stvorena je dvostruka, neraskidiva veza između Stražilova i “lutam, još, modar”.
Ni u ostalim parodijama Vinaver nije zaboravio važnost boja. U Noticbuhu, na dve strane teksta, uključene su dva puta plava boja, dva puta zelena, po jednom i žuta i siva. U samo šesnaest stihova Veza Vinaver je uspeo da rasporedi zelenu, plavu, modru i dva puta belu boju.
Reč “rovit” funkcioniše na sličan način kao “modar” u žargonu. Pošto u prenosnom smislu označava lomnost, stanje između zdravlja i bolesti, ona groteskno asocira na slutnju bolesti i smrti u Stražilovu. Takođe, ako pesničko “ja” sebe “kinji vidicima’, čitaoci ne mogu takvu sliku da shvate ozbiljno, ali će se s druge strane setiti stiha iz Stražilova “teturam se vidikom, bez prestanka” i strukture pesme u kojoj su toskanski i zavičajni pejzaži temelj pesnikovih raspoloženja.
Parodija se proteže i na naraciju i kompoziciju. Kompozicija S puta po Lombardiji pojednostavljeno podražava kompoziciju Stražilova. Stražilovo se sastoji od šest celina po sedam strofa, gde strofe i svojiih rasporedom odgovaraju jedna drugoj (recimo, sve treće strofe su povezane). Vinaver je napravio dve celine po dve strofe, gde su prve strofe povezane međusobno, kao i druge dve.
U naraciji Dnevnika, za razliku od realističkih dela, Crnjanski ne poštuje hronološki red. Razni periodi iz pripovedačeve prošlosti i sadašnjost često se smenjuju, a čitalac može da hronološki raspoređuje prizore koristeći orijentacione tačke: Rajićeva mladost, rat, venčanje, boravak u bolnici, susret sa Čamojevićem. Ipak, za neke delove teksta nije jasno kom vremenu pripovedanja pripadaju. Vinaver takođe prepliće vremenske planove, koliko je to bilo moguće na dve strane teksta, a njegova parodija kompozicije Dnevnika najvidljivija je u upotrebi lajtmotiva. Crnjanski koristi lajtmotive, ponekad i prenaglašeno, da bi istakao neke ideje ili pojačao emotivnu snagu neke scene: “Sve je to davno prošlo”, “Za nama će doći bolje stoleće, ono uvek dolazi.” Vinaver je za lajtmotive izabrao rečenice koje su banalnog sadržaja, o osiromašenim mlekarskim zadrugama ili lakim gaćama Banaćana, i čije ponavljanja nema nikakvog smisla. Crnjanski lajtmotive obično malo izmeni, makar u redu reći, a Vinaver i to oponaša: vojnici su prvo izmršavele, pa veoma izmršavele, pa krajnje izmršavele gusenice.
Naracija Dnevnika odgovara kompoziciji. Posredi su najčešće proste proširene rečenice, koje nisu neminovno povezane sa ostalim rečenicama u pasusu tradicionalnom romanesknom logikom, već ponekad samo preovlađujućim raspoloženjem. Motivi se vrlo brzo smenjuju. Vinaver podražava takvu naraciju, ali namerno preterujući odvodi je u besmisao. Kod njega se u susednim rečenicama pojavljuju Senegalci, prozori na Gradskom veću i gluv čovek na Fidžiju. Parodija stila ovako se odnosi i na parodiju značenja, sumatraističkih uzročno-posledičnih veza.
Ni interpunkcija u parodijama nije slučajna. Rečenica Crnjanskog je osobena. Zbog ritma i isticanja pojedinih delova rečenica, Crnjanski veoma često koristi zareze, čak i tamo gde to nije gramatički ispravno. Vinaver je upotrebio hiperbolu i gradaciju. On se nije ograničio na zareze, već je i druge znake interpunkcije stavljao bez ikakvog reda i smisla. Gradacija mu je služila da sačuva vezu između podražavanja i preoblikovanja: početak S puta po Lombardiji, recimo, podseća na interpunkciju Stražilova, ali nabujala interpunkcija ubrzo vodi sintaksu pesme prema besmislu.
Vinaver je očigledno uspešno parodirao celokupno ustrojstvo rane poezije i proze Miloša Crnjanskog. Veze, S puta po Lombardiji i Noticbuh o Beliću su parodije koje funkcionišu na poetičkom, semantičkom, sintaksičkom i leksičkom nivou. One ubedljivo dokazuju tezu da najbolje parodije izvanredno uravnotežuju podražavanje i preoblikovanje. Tako su napisane da čitalac ne poveruje da im je autor zaista Crnjanski, ali i da bez potpisa pogodi o kome je reč.
One jesu komične, ali to im nije jedina svrha. Kao i ostale parodije u Pantologiji, one su književna kritika u praksi. Vinaver podvrgava delo istim postupcima kojima je stvarano, ali u izmenjenoj perspektivi. Najčešće se služi sažimanjem i preuveličavanjem. Sažimanjem ističe najvažnije odlike, a preuveličavanjem ih odvodi do dezintegracije i tako razotkriva konvencije na kojima dela počivaju. U Pantologiji su takvu sudbinu doživeli: deklarativni patriotizam pesama Vojislava Ilića
Mlađeg, Andrićev neuspeo spoj proze i poezije, Krležin naturalizam, pozitivistička preterivanja braće Popović, nekomunikativnost mnogih pesnika…
Maštovitom Vinaveru parodija je ipak pre svega bila igra. Pisao je i parodije, na svoje pesme, na ostvarenja pisaca koje je cenio. Čitalac koji je nakon Noticbuha možda pomislio da se Crnjanski Vinaveru bio jako zamerio, teško će poverovati u ove Vinaverove reći: “Prva sveska ’Albatrosa’ imao je biti moj ‘Gromobran svemira’, ali sam najpre pustio Crnjanskog ‘Dnevnik o Čarnojeviću’ – toliko me je porazio svojom lepotom, mladalačkom zrelošću, nečim razočarano poetskim što mi se učinilo raskošnijim i od Floberovog ‘Novembra’ koji mi je u to doba izgledao vrhunac razočarane poezije.”
Veselin Marković
1 Jovan Skerlić, Pisci i knjige, V, 1964.
2 Na kraju Pantologije nalaze se ’’oglasi” i jedan od njih glasi: ’’Javljam prijateljima da sam u duhu svoje poezije prestao biti čovek i postao drvo. Sva pisma upućivati: Topčider, 7-ma bukva levo. Miloš Crnjanski, bivši čovek”
3 Stanislav Vinaver, Rastko Petrović, lelujav lik sa freske, Književnost, XIX, 1954.
